onaj koji ostaje
svetlost doziva svest u prevoje zamrlih prepona
iz kuka rastemo kao slova:
tako počinje svet i sve što je izvan
bledih pigmenata naše umorne zveri
zaledi se i stane.
pretvorim još jedno buđenje u porođaj
otkrijem mirise i vlagu, sve znake
proticanja što vode do korenja
vremenosti.
čini se, jutro u sebi najbolje skrije
raspomamljeni prodor prolaznog,
pod šlemom sanjivog nadimanja
uspostavlja se metabolizam.
ponovno pokretanje grada podiže te
iz nabubrele scenografije telesnosti:
tvoju anatomiju jutro pretvori
u razmeštaj moje samoće.
voz
mariji dragnić
voz prolazi kroz predele u kojima nikad nećemo biti
prisutni kožom. sporazumno, među nama, nestaju
stene i stočari, svi osvrti na prošlo. a posle noć.
mi smo dve vrste ljudi:
iako se sve završava na jednom koloseku,
nikad nećemo stići u istu postaju.
tela nam se dezintegrišu u kretanje
dišemo plitko, mislimo o njima što su nas pratili,
o šolji čaja ili spiranju voza sa sebe
i snu. najviše snu.
voz se rastavlja kroz mrežu dalekovoda i gore
naprslo staklo popunjava sve naše praznine
možda se koža ipak smiri pod kakvom stenom:
telo zvoni, voz zvoni
jedino oko zvoni
po oknima kupea razlažu se naše senke u metalni bol:
možda izbegnemo grad koji nas čeka
ražalostimo njegove i naše ljude.
dvoje
opet preko tanjira kao zveri, ne odustajemo
od tihog obeda. uglas hleb i ostanak našim dubokim borama
zvuče kao divljina. uvek odlučuje spretniji kako će se rasporediti
ostaci dana.
posegnemo prstima za poslednjim zalogajem
i ništa se ne menja, prst je produžetak opstanka, navike, patrljak
razumevanja. gde počnu glad i salvacija prestaju druge, konfornije
strasti. šetnja nas osveži trenutno, posle jela bolje varimo
zajedničku postelju.
kratkotrajno se skotrlja život niz sluz creva. suvišne materije
izađu napolje, mi ostanemo jednako jedno drugom
unutra.
grad
sve neizrečeno – dūg je prema močvarnim travama
grozničav nemir ponekad probudi građane u nama
vrle, bez mudrosti i cilja. ono s čim moramo –
predajemo vremenu s poverenjem u prolaznost.
soba je utočište svega: senki i noći. među drskim likom
nosećih konstrukcija, među prolascima umornih sugrađana
i motornom objavom dana mi smo kao i svaki zatočenik grada
al’ takvi: kud ćemo sutra? dal će nas odbiti trava?
neosetno, dok spavamo, kotrljaju se snenim brazdama
kolonije mrava. u otuđenim lift-kanalima,
dubokim krvotocima grada, u asimetriji zastakljenih terasa
naši su sustanari pomalo i živi i mrtvi. tada
tvrde površi blatnih krilatih tela glasaju se tutnjem i sriču:
uljezi! – govore nama. grad stari utabanim trasama. dugujemo: mi i on
beskrajnoj povorci žrtava – perunikama i ponešto pretilim čapljama
pred san se objavi: strah nas je odbačenih tela
što ostaju taoci svakodnevnog promicanja, pod temeljima dana,
smrvljenih grudvica mesa, antena, krakova, krila – sveta što je zbog nas
u biopoezi morao, najzad, da abdicira.
