PUKOTINA
put se ukazuje znakovima, putokazima i isključenjima,
ali do tebe je. sediš u prostoru omeđen metalom,
karbonom i staklom prebrojavaš kombinacije slova
na tablicama, uočavaš više zakonitosti u brojevima,
izrađuješ zbornik koincidencija na putu koji nije
slučajan.
pokrenuo te zov: zlokobni zvižduk pukotine kojoj
si pronašao mesto u sebi. njoj se i njenom pozivu
povinuješ i ideš kuda te točkovi nose. ne upravljaš
volanom i umesto navigacije slušaš pesme od pre
svog rođenja koje ti sada govore o tebi više nego što
si na druge, primerenije načine uspeo doznati.
na putu si – u to nema sumnje. objekti promiču
brzinom koja je svojstvena kretanju po otvorenom
putu, ka unapred određenoj, željenoj tački. i znaš,
zapravo, prepoznaješ koji će biti krajnji ishod
kretanja, kako će te na kraju dana obgrliti ruke koje
sanjaš, ali dok budeš u polusnu još uvek pokušavao
da uloviš smisao u kućama i stablima što proleću
brzinom tvoje mučnine – tražićeš da se put nastavi,
dok pukotina ne zaceli, dok ne pobediš prazni
PROLAZAK PARADE
bilo je dana kada sam mogao ovo i mogao ono,
ili bar govorio: „mogu ovo, a boga mi i ono”.
kada se hleba jelo pola vekne sad, a pola kasnije,
kada se pilo vino i medica, pa medica i vino.
bilo je kad se bilo oblak i most i prolećno jutro,
kad se bilo zastava i bokor i prstohvat vetra.
a bilo je i ovo posle:
mračni razdel zidova, oko vidljivog i oko nevidiljivog,
bol u prsnoj kosti i u srcu, duboko gde je gnezdo pticama,
dublje gde je ključ istine, dublje gde je limfa tame.
bilo je i gluvo mesto na kojem sedim i na koži crtam mape
i u tišini raspoznajem samo duboko disanje samoće.
i ovo posle, vreme posle vremena – kada sve parade prođu,
kada svi voljeni utihnu, kada se s pesmom rastanem
na raskrsnici posle koje nema ukrštanja. kad ulazim u šumu,
a u njoj svež vazduh postane opako gust
i ne probija ništa osim konačnosti kojoj se prepuštam,
kad se majka i otac jave ko senice u gnezdu,
kada sestra isplovi po mračnom jezeru ko utva,
kad prijatelji bivši i budući zalepršaju poput leptira,
strepeći, u pravcu izgubljenog svetla,
najzad kad se ljubavi utope u sumraku,
a deo mene ne nastavi dalje.
STARICA I ZEMLJA KOJE NEMA
nailazimo najzad i na staricu sa kućom
ili kuću sa staricom – ovde je to isto:
ovo je čudesan put gde se svetlost krivi
oko neprozirnih tela zveri što zalaze
u svoje brloge, oko ljudi što ispune svoje udžerice,
oko ploda što prigrli rastinje.
starica nam iznosi pogaču okruglu kao svet,
uronjenu u mleko, na usne nam ga istače
kao majka. neko kaže: starice nikako ne bi trebalo
da stare same. ostali ćute kao krivci.
setim se: bila je tad i bosna i bile su pred svakom
kućom drvene vratnice, raširene ruke čekale su
da se u njih uliju gosti. za svakog parče masne pite,
za sve hitro preklana ptica.
onda zgarišta i porušeni stubovi bratsva,
iskrzane kosti bez uzglavlja, perje bez jastuka.
vidim to u staričinom oku: zemljopis što se nanovo
ispisuje sinovima i grobovima,
prazna vedra i postelje, nešto što majke zapisuju
u svoje crne teftere. crni dani koji su došli i prošli,
bez pouzdanih svedoka.
za put točimo vodu iz potoka,
dok je još potoka i dok je nas,
opasujemo se kao ratnici,
spremni za povratak zemlji koje nema.
REČ
jutros se budim i vidim: u vlasništvu imam samo reč,
za nju ni vlasnički list ni garanciju. ona čuva sve
što mi je nužno od sećanja, mojim kapcima
obećava san, povoljan kraj i siguran početak.
to je reč kojom ispisujem jutarnje poruke
i spisak za kupovinu, moja reč, koju upisujem
u svrhu uplate, lozinka za korisnički nalog,
moj identifikacioni broj; na nju se odazivam,
njome na ulici pozdravim prvog kojeg sretnem,
bio to čovek ili pas. nju šaljem majci
brzom poštom, kao dar, tražim je između korica
poklonjene knjige; tom rečju obgrlim svet i pazim
da se od čvrstine zagrljaja ne rasprsne.
reč koju dajem, koju mi oduzimaju,
reč koju ne bih mogao čak ni svojim rečima objasniti.
KAKO SE MAJKA KUPA
majka se kupa dugo i sporo, obavljajući prethodno
sve neophodne pripreme. sa sebe skida slojeve identiteta,
slaže ih na veš mašinu, pazi ih kao dragocenosti.
majka se kupa poslednja, ostacima toplote, onako
kako se i hrani. sa ušiju sklanja minđuše, sa vrata omču.
umiva izraz brige i stopalima proverava
dubinu vode; da li će se i ovog puta utopiti?
majka se pod tušem porađa, izlazi iz same sebe,
pregriza pupčanu vrpcu kao zver, oslobađa se poroda,
niz slivnik se prepušta vrtlogu. majka, i njena majka,
zajedno s drugim majkama stanuju u mračnom kolektoru,
večne kao i voda. majka se kupa zbacujući sa sebe mene i oca,
oca i brata, pere se gola i pusta dok ne izbledi.
majka se kupa suzama i vinom, kao posvećena, nakon toga
još jače prosvetli, kao neveseli mesec što nas predugo prati kroz noć.
ŠERBET
možda je sutra taj dan: sešću
pustiti da se priča ispriča do kraja
sama ili uz tvoju pomoć – jer to je, izvesno,
priča o tebi. da li ćeš govoriti o sreći ili ne
zavisiće i od toga da li ću te, sedeći pored, držati
pod ili za ruku, da li će ti oči biti duboke i bistre
ili ćeš pogledom tražiti dalje, preko ograde i voćnjaka.
vreme će se prelivati preko nas kao mleko
iz prepune kofe, nedostojne nabreklih
mlečnih žlezda koje u rukama domaćice škripe
kao sneg i pre nego što ispričaš do kraja –
doći će kraj pričanju.
vreme će dakle biti belo, imati miris svežeg,
nekuvanog mleka, od kojeg sestra dobija nagon
za povraćanjem, u koje otac drobi mirišljave ostatke
kukuruznog hleba, u kojem otapaš, najzad, vreo šećer
i nudiš ga, kao lek.
kad ono prestane da teče, sve se naizgled menja:
ako nije belo – onda je proleće; ako nije mleko
– onda je krv.
pod kožom prhkom poput seljačkog sira, iscrtavaš mapu,
na koju naslanjam usne samo kad dolazim i odlazim.
dok se krećem daleko od tebe plivam
u tvojoj prečistoj vodi
ne dubljoj od tvojih dlanova,
ne bistrijoj od podarenog života.
