Pred proljeće još sam uvijek pucao vikend izlete u Sarajevo. Haris i Armin i dalje su harali po kafanama. U petak ujutru sam se najavio, u podne već busom prevalio mrakom presvučenu Bradinu. Vjerovao sam da sam sudbonosno povezan s tim mjestom, da je ona prelomna tačka mojih bivših i sadašnjih života. Tunel, u putu nazad, nakon hektara zlosutne i maglovite šume bljesne savršeno nebo i glasni obronci zelenila.
Sarajevska dolina bila je opkoljena snjegovima Jahorine i Igmana. Tvrd mraz. Nagovorio sam ih da odemo na pozorišnu predstavu na Terezijama. Režiser je bio moj prijatelj. Postavljao je Kočića. U stvari došao sam upoznati Ines. Dopisivali smo se već neko vrijeme i dogovorili naći poslije predstave.
Pušio sam s Arminom ispred prostora stolarije, pozdravljao poznate face. Gužvalo se pred otvaranje vrata. Haris je kasnio. Imao je malu obavezu pred derby sa svojom grupom Manijaka. Pogledom sam tražio Ines, listao njene SMS poruke, najave skorašnjeg dolaska. Ako se večeras ne pojavi, nadao sam se nekoj mamurnoj kafi ujutru. Biće lakše suočiti se bez tereta pogrešnih odluka.
Predstavu sam pogledao s polovičnim zanimanjem. Komad sam već čitao stotinu puta, nalazeći u Davidu Štrbcu i njegovoj njivi neiscrpne temelje naše tragičnosti. Armin je bio duboko fokusiran, konačno odmaknut sadržajem od tomova elektrotehnike. Nisam vidio kako je dospjela gore. Sjedila je sama na vrhu stepenica. Iznad svih duša u sali, ogrnuta kratkom bundom, mnogo ljepša uživo. Ukrstili smo par puta oči, pustili osmijehe. Sačekao sam je napolju po završetku predstave. Šlampavo smo se zagrlili i poljubili u obraz, ne znajući šta da očekujemo jedno od drugog. Stegnutost razgovora zagrcanog šturim dojmovima predstave malo je popustila kad nam je prišao Haris.
– Dobro je, firma radi! Ja sam Haris, drago mi je.
Pružila mu je ruku.
– Imaš zanimljive prijatelje.
– Sama si večeras?
– Jesam. Treba mi piće.
Poveo sam prema dogovorenom afteru u bifeu Sestre. Nervozno je pripalila cigaru. Korak joj je pokretala ljutnja. Iako smo već u dopisivanjima načeli intime, bili smo i dalje stranci koji nisu znali formulisati jasne rečenice. Gruba noć pred nama teško da je imala bilo kakve odgovore. Šutjeli smo na momente, onda je prasnulo iz nje. Već sedmicu nije pričala s momkom. Zbarila ga je neka njena neprijateljica s akademije, sukubus žena, kako je rekla. Posrnuo je pred njenim činima i vradžbinama. Mala nije tačna, ponovila je to nekoliko puta, uvjerena da ima posla s crnom magijom. Bio sam umoran od slušanja tuđih problema. Ljude sam radije pribijao na rame i puštao da mi suzama probiju kožu. Njoj sam rado dozvolio da procijedi svoju gorku aromu u sirup moje duše. Hod nam je imao nesigurnost prvog dejta i svježu ranu iskoraka iz veze. Zagledao sam je pod svjetlima ulične rasvjete. Bila je posebnija od svih žena koje su se nakratko očešale o mene i nastavile nekud dalje. Rekao sam da želim da se sve izgladi. Teško da se išta više može izgladiti, zagrizla je usnu.
U Sestrama je već sijala zvijezda – reditelj okružen nekolicinom djevojaka, dotjeran kao bošnjački princ i s tri marke u džepu. Hajde kume, zovi piće, zajebavao sam ga. Vidim da si našao macu, uzvratio je i promrsio mi kosu. Uvrijedila se tim komentarom. Odvojila se u jednu grupicu kod šanka i ostala tamo neko vrijeme. Dao sam joj prostora. Nisam htio ništa siliti. U dvadesetak minuta šetnje dovoljno smo opipali utrobe. Poručio sam piće i iskartao jednu liniju u WC-u. Unutra sam se zapričao sa ušminkanim Ircem, asistentom na Sarajevo film akademiji koji je tvrdio da je Kaurismaki precijenjeni šarlatan. Šta drugo očekivati od lika s leptir mašnom. Imaš lijepu djevojku, rekao je naposljetku. Nije mi ona djevojka, a ni Kaurismaki za što ga smatraš, odgovorio sam i vratio se ispravljen među ljude.
Pričala je s nekim likom. Osjetio sam ljubomoru. Haris i Armin pili su već drugi pelin i kovali plan za odlazak u Točak, naš omiljeni bife gdje smo se godinama jeftino zagrijavali. Prišao sam joj.
– Mi bismo dalje. Ideš s nama?
– Ako me zagrliš.
Zagrljajem sam je odvojio od lika.
– Vodi me odavde – rekla je i dohvatila bundu.
Sprat u Točku smo dijelili sa mladom ekipom novinara i književnih kritičara koju sam poznavao. Pripito su pozdravili i nastavili sa svojim sijelom. Nije joj bilo nezgodno sjediti s tri tek upoznata muškarca. Dopali su joj se Haris i Armin. Raznježila se nakon nekoliko tura rakija. Ispričali smo joj bizarne momente naših izlazaka koji su postali referencama, kodovima kojima smo se služili da opišemo nadrealnost raznih situacija. Glasno se smijala našoj spremnosti da od svega pravimo mitove, a ja tome što je voz kojeg sam pokrenuo večeras ostao bez kočnica i sad podmazan alkoholom juri u sunovrat greškama ispunjenog odredišta. Imao sam ogromnu želju da je poljubim. Uzela mi je ruku ispod stola i uokvirila me očima.
– Velik si. Malo te se plašim – rekla je tiho.
– Plašim se brzine ove noći.
– Tek je deset.
– Čini mi se da je tri ujutru.
– Zato što brzo piješ – odmakla mi je bocu iz ruke.
– Nemoj to da radiš.
– Zašto?
– Jer mi se dopadaš.
– Uopšte me ne poznaješ.
– Ima vremena. Doći ću opet.
– Ti već imaš nekoga.
– Biće užasno ako se opet ne vidimo.
– Smiješan si – opet mi je otrgnula bocu.
Noć je usporila. Osjećao sam kako se s mojom rukom na njenoj nozi produbljuje provalija u koju ću upasti. Haris i Armin su me gledali pomirljivo. Navikli su. Bili su svjedoci mnogih padova, često me ispraćajući na bus kući poraženog i dekintiranog. Ona se udomaćila među nama. Sličila je krznenoj lopti koja ne želi napustiti toplinu jazbine. Sve van ovog stola je lovište. Bio sam spreman obećati joj mnogo toga. Uvijek sam to radio, a onda se predavao etanolskim žaokama dok ne isperu do amnezije. Rutinski zahvat na duši. Jednim potezom prebrišeš sve. Nju nisam htio tako lako prokockati. Vjerovao sam da u njenom životu ima mjesta za mene. Otpleo sam jezik i pojačao stisak na bedru.
– Mogu li još nešto reći?
– Nemoj samo ponovo o tome kako ćeš doći… već idući vikend.
– Hoćemo li ostati u kontaktu?
– Teško. Bolje se razići s dobrim uspomenama.
– Navikao sam na loše, pa opleti.
– Prestani – rekla je ometeno i pogledala namršteno prema susjednom stolu.
Među ekipom je bilo jedno zadriglo, posve dječačko i pijano lice. Cijelu noć je gledalo prema Ines mutnim očima i mrmljalo nešto u bradu. Jedino njega nisam poznavao. Onda se malo oslobodio i glasnije dobacio nešto što je samo ona razumjela. Prevrnula je očima i rekla mu da odjebe. Zrak pod niskim plafonom se raspirio. Haris je već držao nož u ruci. Bojao sam se njegove nepredvidivosti, nikada neopravdane, ujedno mu i zavidio na srcu koje nisam imao, barem ne za ovakve momenete. Iskočio je iz stolice i nasrnuo na lika. Zakomešalo se. Boce su se srušile sa stolova i bujicom piva zapjenile stolnjake. Niko se nije usudio potegnuti šaku prema Harisu. Armin je čekao kao rezervna oštrica ako dođe do toga. Pokušao sam ga smiriti. Gazda je trčao uz stepenice da nas obuzda. Ohladit ću ja tebe, urlao je Haris. Tu prijetnju sam uzeo bez rezerve. Gazda je molećivo uspio urazumiti oba stola i počastiti nas turom. Stišalo se. Upitao sam je ko je lik. Naporan napadač, rekla je i ispila što je imala iz čaše. Za susjednim stolom se uskoro počelo osipati društvo. Provokator je uzeo jaknu i ispario u martovskoj noći. Gazda je zvao fajrunt.
– Kuda dalje? – upitao sam Harisa.
– Kod mene – rekla je.
– Sigurno?
– Ima koja piva. Samo zovni taksi.
Ubrzo smo bili u njenom stanu na Grbavici. Haris i Armin sjeli su na kauč i upalili TV. Ostao sam stajati naslonjen na dovratak dnevnog boravka. Nikad se nisam osjećao opušteno u tuđim stanovima iza ponoći. Bio sam uvjeren da su više sile tada napuštale ljude i ostavljale ih na milost strastima i taštini. Osjećao sam se unezvjereniji nego ikad prije. Pogledao sam kroz prozor da smirim navalu tjeskobe. Gorjelo je tek par sijalica u neboderu preko puta. Bilo je još budnih ratnika koji ne znaju kako ni kuda zakoračiti u san. Donijela mi je pivo i otišla do kuhinje. Poslije nekoliko gutljaja naglo sam ogladnio. Pitao sam ima li šta sitno za pojesti. Izvadila je ćošak hljeba od heljde i nekoliko kriški slanog sira.
– Jebi ga, kraj je mjeseca – najednom je izgledala tužna.
– Savršeno je. Ne brini.
– Kurac je savršeno.
– Ne razumijem te večeras ništa.
– Tako mi je stalno. Svijet jednostavno nije napravljen za ljude poput mene.
– Izvini.
– Malo sam umorna od svega. Neće vam smetati da odem spavati?
– Idemo čim popijemo.
– Neka vas. Slobodno prespavajte. Ti dođi u sobu… ako želiš.
– Doći ću brzo – opet sam je zagrlio.
Sjedio sam s Harisom i Arminom. Pročešljali smo nekoliko problema koji su nas mučili i istresli planove kojima smo ih htjeli zamagliti. Onda sam otišao u njenu sobu. Čekala je budna. Legao sam pokraj nje, sklupčala se, smanjila pod plahtom. Nosila je samo gaćice. Utonuo sam u krevet nekom novom težinom i nalaktio se da bolje osjetim njen krhki i mirišljavi vrat. Nisam znao šta da radim s rukama. Najednom su se činile grotesknim, pregolemim za njeno malo tijelo, noge predugačkim za krevet. Bojim te se. Izgledaš kao mitsko biće, Kiklop koji će me progutati. Ako već moraš, stisni me jako, da izdahnem. Učinio sam to blago, s rukama na toplim grudima. Zaspala je. Ležao sam na ivici kreveta i razmišljao o njenom strahu. Dlanom sam prešao litice svog izobličenog lica. Nisam mogao biti ništa do Kiklop. Beznađe je zatreslo sobu. Gledao sam predmete u polumraku. Jedino fikus u ćošku se učinio živim u špilji. Duši zatvorenoj kamenom ništavila. Ništa ga više nije moglo pomjeriti.
Pred zoru sam našao samo Harisa u istoj pozi kako gleda odjavu noćnog programa. Podigao sam ga očima i tiho otključao vrata. Spustili smo se niz skelet stepenica socijalističke gradnje. Svanulo je. Neobično jako sunce padalo je po blokovima zgrada dok smo koračali niz padinu Grbavice. Haris je udisao te zrake i gledao prema stadionu. Ja sam se polako vraćao u ljudski oblik.