Kad nas je Dijana pronašla, stajali smo napolju, ispred kamene kuće, gledali mačke. Nismo je čuli kako se približava. More je bilo preglasno. Vjetar. Nije hodala brzo, da nas ne promaši. Tražila je mene, rekla je. Katini otac i brat došli su da nas iznenade. Uspjeli su dobiti slobodan dan na poslu na Pelješcu i sad će prenoćiti tu. Kata je htjela da dođem i pozdravim ih – i to dok je tražila Robu po gradu. Zašto smo tu? Pokušala sam reći da sam došetala i zatekla Robu u kući, ali nisam mogla istisnuti riječi iz sebe pa sam izgovorila samo prvi dio, da sam došla pješice, ali ona je već vidjela Robin dlan na mom struku, njegova usta na mom uhu, i rekla: „Dođite ovamo odmah.“ Vjetar joj je zadizao košulju dok se okretala.
*
Jedva se sjećam kako sam došla do hotela. Jedva. Znam samo da sam ostavila Robu na onom komadu zemlje. Najlon na krovu pucketao je kišom zvukova. Nisam mu se obraćala niti sam ga gledala. Samo sam išla za Dijanom. Puštala sam je da ide ispred mene, ali da ne odmakne previše. Kad sam vidjela da ulazi u diskoteku bila je samo desetak metara ispred mene i bilo mi je drago što ću i ja stići upravo u tom trenutku, jer ako uđem s njom, nitko neće ništa pomisliti. Nisam računala da će mi srce lupati kako je lupalo, a kad sam vidjela grupu okupljenu u sredini diskoteke, Marijanu kako im priča priču, njenu ruku na ramenu čovjeka širokih kukova, njenog sina, Katinog brata, i kad sam vidjela čovjeka iste građe, samo krupnijeg, širokih kukova i uskih ramena, piramidalnog i sijedog Katinog oca, ostala sam bez daha i otišla do šanka.
Konobar je čistio. Rekla sam: „Molim vas, čaša vode?“
Stavio je čašu vina pred mene.
Spustila sam ruku na šank i vidjela da mi prsti drhte. „Vode“, ponovila sam.
Namignuo mi je. „Nemamo vode. Samo vino.“
Osjetila sam kako mi se obrazi pale, kao da me je groznica obuzela. Nisam čula vlastiti glas. Možda sam vikala. Osjećala sam vlažan šank pod rukom, stiskala ga iz sve snage jer se prostorija naginjala, i da se nisam pridržavala presula bih se u bezdan, i mada mi je bilo vruće, bezdan voda more postalo voda e da je… Mislim da sam rekla: „Molim vas.“
Konobar, nagnut nad gajbu boca, zastao je i podigao pogled. „No problem“, rekao je.
Uzela sam čašu vode koju mi je pružio i ispila je, i dalje se pridržavajući za šank. Hladnoća je silazila u mene, bila sam kao lijevak za brodsku balastnu vodu. Pomislila sam da se pod ponovno izravnao, da sam vidjela prave kutove prostorije. Katina majka, Marijana, pojavila se odnekud. „Dođi, dođi“, reče, snažno me vukući i stišćući za mišku. Polako. Pazi. Hodala sam kao po vodi. Peter Petar Stijena. Ne gledaj u oluju, da te ne proguta. „Dobra večer“, čula sam, i rukovala se s Katinim bratom i ocem. Nasmiješila se. Drago mi je što vas ponovno vidim. Dva muškarca, visoka kao suncokreti. Nečija ruka mi je poduprla leđa. Naš prijatelj Dražen u onoj svojoj pregači, moj anđeo-vodič. Šapuće: „Jesi li to bolesna?“ Odmahnula sam glavom. „Jesi“, reče on, hvatajući me za bok. „Bolesna si“.
*
Mora da sam zaspala na kauču kod Katinih roditelja, ali nisam dugo spavala jer znam o čemu sam razmišljala – o dječaku koji stalno ima napade. Otac ga dovodi pred ljude. Ljudi ga ne mogu izliječiti. Dolazi Isus. Otac objašnjava: moj sin ima problem, demon ga baca na tlo.
Jesam li bila poput toga bolesnog dječaka? Isprva sam mislila, nisam – nije ovo bolest. Ali eto me opet na tlu.
Kad su Kata i Roba ušli u diskoteku, ja sam upravo izlazila s Marijanom. Kata upita što je bilo. Marijana odgovori: „Bolesna je“, a Kata reče, „Mila, što je bilo?“ Odmahnula sam glavom i rekla da me boli stomak. Osjećala sam neku slabost. Nisam gledala Robu. Kata reče, „Nisi trebala izlaziti, vidi kako je hladno, i ovaj vjetar dere.“ Dakle, znala je gdje sam bila. Dobro, pomislila sam, i nisam dalje razmišljala jer se prostorija ponovno nagnula, a i ja s njom pa mi je Marijana obujmila ramena. „Idemo“, rekla je pa smo ih ostavile.
Hodale smo lagano duž obale do crkve na vrhu potkovice koju je more izdubilo u kopnu pa uz stepenice iza crkve. Pa još jedne stepenice do bloka zgrada. Pa onda, kad smo ušle, još pet katova do stana. Marijana je rekla: „dobro“ poslije svakoga savladanog kata. Rekla je i da moram nešto pojesti. Ja sam rekla da ću samo prileći na kauč i gledati televiziju, ali ona je napravila čaj i izvadila kruh i kajmak i rekla: „Moraš“. Dala mi je aspirin. Uzela sam tri. Uporno sam ponavljala da mi je dobro, da se samo trebam odmoriti i da ću biti u redu. Ali na kraju sam prihvatila kruh. Još balasta. „Molim te, vrati se na zabavu“, rekla sam joj. Gledala je kako jedem nekoliko kriški s kajmakom i pijem čaj. Dodala mi je deku i džemper svoga muža i rekla da će se svi uskoro vratiti. „Molim te“, rekla sam. „Ne žurite. Ionako ću samo spavati“. Poljubila me je u čelo i otišla.
Otišla sam u kupatilo, gurnula prst u usta i povratila. Zašto si to uradila? Imala sam osjećaj kao da gledam sebe nagnutu nad školjku kako držim kosu na potiljku i guram prst u grlo. To je užasno, rekla sam si. Diži se i umij se. Idi, popij još jedan čaj. Od povraćanja će te zaboljeti grlo. U pravu si, rekla sam i otišla u kuhinju. Uključila kuhalo. Popila čašu hladne vode. Sačekala sam da voda proključa i isključila kuhalo jer sam čula kako me Kata podsjeća da ga ne ostavljam uključenog jer je automatski prekidač pokvaren i voda vrije dok ne ispari. To mi je rekla istim tonom kao kad mi je rekla da ne puštam vrata spavaće sobe da zalupe. Znam, odgovorila bih joj. Sto puta si mi ponovila.
Ipak nisam napravila čaj nego sam otišla do kauča i gledala CNN. Opet vijesti o Gadafiju. Slike njegovog mučenja i ubojstva. Lice što pluta u kopreni. Vječni vrisak. Isključila sam TV i legla, buljeći u mrak kroz otvoren prozor. Zamišljala sam sebe kao malo dijete kako čučim pored potoka blizu naše kuće, zadnje u kojoj smo svi živjeli skupa. Kuća je bila na strmom brdu. Sišla sam niz prilaz kući i otišla do potoka koji je tekao ispod puta. Nikoga nije bilo napolju. Štapom sam rila po crvenoj glini. Georgijskoj crvenoj glini. Baka mi je pričala o kraju svijeta: Isus se vraća, a svi koji ga vole nestanu. Vidjela sam sebe, djevojčicu samu pored potoka, vodu kako brzo teče ispod puta, ptice što prhte s grane na granu gore u lisnatom pokrovu. Ustala sam i otrčala u kuću.
Obukla sam džemper Katinog oca i zaspala. U nekom trenutku čula sam kako se otvaraju ulazna vrata, ženski šapat i muški glas. Nije bio Robin. Netko je govorio „pssst!“. Miris alkohola ušao je s njima. Umirila sam se dok svi nisu završili u kupatilu i dok se vrata spavaćih soba nisu pozatvarala. Trebalo im je nešto malo više od petnaest minuta, pretpostavljala sam, ravnajući se po crkvenom zvonu. Koliko sam dugo bila s Robom? Nisam znala. Ni pola sata. Ali napolju se nemaš po čemu ravnati – imaš samo zvuk valova koje nakon nekog vremena zaboraviš i ne čuješ više kako more češlja stijenu, kao što ne čuješ ezan ili, ako živiš u ovom gradu, zvono crkvenoga tornja. Zaboraviš jer se okreneš nečemu drugom.
S engleskog preveo Mirza Purić
