Čak ni način na koji su nam se događale stvari ne možete nazvati ”očekivanim”. Nešto kao glad i žeđ. Uvek su tu. Ništa nas nije pratilo osim prašine koju smo podizali. Bilo nas je dvojica, tamo negde čekao je treći. Sam, tako smo mislili.
U dolini, pored reke, ogromna olupina stare zgrade. Letnja kiša je krenula pa stala, zidovi su svetleli metalno zelenom bojom. Gigantska školjka, kornjačin oklop. Bio je to neki zavod, jednom, ne onaj ”zavod” u sovjetskom smislu – trake pored kojih stoje radnici u plavim odelima već tiha, naseljiva utroba neke ogromne oklopljene životinje u kojoj su se nekad sporo i značajno, poput šestonogih zglavkara, kretali činovnici u štofanim odelima.
Drugar je znao gde da se uvučemo, ni manje ni više nego kroz otvor gde je nekada mogla biti glava džinovske kornjače. Pozvao je trećeg. On je već bio unutra. Dobro je znao to mesto. Popeli smo se na sprat i zalutali. Opustošene kancelarije. Niz prljavih, prašnjavih prostorija. Paučina u uglovima. Još jednom se javi odsjaj sunčeve svetlosti u sutonu, oboji niti. Možda je zato bela tako savršena. Možda pauci to znaju. Imao sam u sebi preko nepotreban umor od tereta godina. Bilo mi je sedamnaest, video sam svog boga. Svaki sledeći korak u toj opusteloj školjci činio mi se kao pedalj bliže nečemu suvišnom. Strah od gušenja, zaostao iz ranog detinjstva, stvarao je sad sliku umiranja u ogromnim čeljustima koja kad se zatvore nikog više neće pustiti napolje. Okej, konačno smo ih čuli.
Drugar koji nas je čekao stajao je pred nama, mumlao nešto devojci koja je sedela u razvaljenoj narandžastoj stolici nalik fotelji, klatio veliku plastičnu bocu piva kao da je kadionica pred njenim palim nosom. Primeti nas i pozove rukom. Niko ništa nije planirao, osim njega. Očekivana radost s njegove strane, sve kao posledica nečega što je tek trebalo da saznamo, iščezla je brzo – tražio je pomoć od nas. Devojci je pozlilo. Dovukli smo još dve stolice i podigli joj noge da legne preko njih. Skinuo je jaknu i podmetnuo joj je zgužvanu pod glavu. Spavala je.
Njega nisam tako dobro znao, ali, već me je grlio i pozivao da popijem nešto. Njemu je rođendan. Šesnaesti. Ženska koja je ležala preko stolica njegova je drugarica, doduše starija, pijana je i pride urađena s nekim tabletama. Ali, ”trebalo bi da dođe k’ sebi”, reče on i odvrne čep na flaši. Nategnuli smo po poveći gutljaj u krug i podrigivali. Dovukao je još dve stolice i ponudio nam da sednemo. Nijedna stolica nije bila ista. Povukao sam se do prozora i seo na dasku. Zanimalo ga je ”što tako gledam”. Rekao sam mu da buljim u stolice. Nije me znao.
Da smo se našli na početnoj stanici puta koji je vodio u smeru proslave njegovog rođendan to smo shvatili. Da li će ovaj put biti nezaboravan ili ne to nikome nije bilo važno, osim slavljeniku. Devojci se pljuvačka teglila iz usta, negde na pola puta do poda tiho se odvojila od ostatka niti i pala na prljav parket. Njih dvojica nisu to primetili. Slavljenik se unosio drugaru u facu, kezio se i udarao pesnicom u njegovo rame sve bodreći ga. ”Biće još riba, rekla mi je za neke njene drugarice, ideš sa mnom”. Drugar je pitao šta ćemo sa mnom i sa devojkom. Ostaćemo tu. Njih dvojica će po njene drugarice, ionako je planirano da se dovuče još piva, pun je love. Verovatno jeste pun love iako tako ne izgleda. Kad neko ko ne izgleda kao osoba puna love kaže da je pun love onda se u to ne sumnja. Pogledao me je i prišao. Potapšao me je po faci od čega mi je uvo zazvonilo i da je još potrajalo šutnuo bih ga u glavu. Onda mi je napomenuo da ”pripazim na nju”. Drugar je rekao nekoliko lepih reči o meni, povukao ga za majcu i ovaj se odmakao. Pokazao mi je rukom iza poluotvorenih vrata koja su vodile u susednu kancelariju. Tamo ima još pića. ”Neće mi biti dosadno”, reče slavljenik. Pošli su a onda se on okrenuo. Vratio se do stolice u kojoj je spavalo devojčino lice i nimalo nežno iskopao lovu iz džepa jakne zgužvane pod njenom glavom.
Ostao sam sam. Trebalo mi je još piva. Pronašao sam ga u susednoj kancelariji. Tamo je ležala i jedna flaša votke. Čitava kancelarija bila je puna naslaganog nameštaja, stolova i stolica. Dubok izdah, negde iza leđa. Nimalo prijatno. Vratio sam se nazad, primetio da se devojka okrenula na stolicama. Spavala je čvrsto. Od njene razmazane šminke na kapku činilo se kao da je jedno oko i dalje poluotvoreno i gleda me. Nategao sam pivo iz flaše. Jedan do drugog stajala su u uglu dva ormana. Pokušao sam da ih otvorim. Samo sam uprljao ruku. Onda ugledam beli, obli lampion. Jedan od onih klozetskih, s navojem. Stajao je tamo, na vrhu ormana. Vratila mi se slika slavljenika koji me tapše po faci. Ne znam odakle, ali, dođe misao da bi bilo dobro da mu razbijem ovu loptu od stakla u facu kad sledeći put uradi to.
Pivo je radilo svoje. Nisam se osećao bolje. Vreme je prolazilo, mrak je padao. Slika šestonogih činovnika koji mile zidovima i plafonima vratila se u maštu. Nešto kobno, samrtno. Krv brže struji tada. Nisam mogao da sedim. Prišao sam joj. Njena gola koža virila je iznad srozane trenerice. Želeo sam da osetim miris. Samo memla i težak, neprovetren vazduh. Otkopčao sam pantalone i shvatio da su mi ruke prljave. Prosuo sam malo piva na šaku, oprao je i obrisao o postavu jakne. Prišao sam devojci i dodirnuo njenu kožu. Okrenula se. Mogao sam da priđem onome što me je zanimalo. Povukao sam lastiš njene trenerice i zavukao ruku. Prsti su bili tamo gde sam ja hteo. Izvukao sam ih i omirisao. Još jednom sam je pogledao kako spava. Kao da se ništa nije dogodilo. Tako neka ostane. Mogao sam brzo da uradim ono što nisam mogao da izbegnem. Kad sam osetio da je kraj blizu, osvrnuo sam se. Video sam ono što sam tražio. Slavljenikova jakna, sada već razmotana i izgužvana, ležala je jednim delom na podu. Kleknuo sam i završio tamo ono što se moralo završiti.
Ponovo obučen i uspravan, stajao sam na sredini sobe. Imao sam još pola ogromne flaše piva u ruci. Video sam blagi osmeh na devojčinom licu. Mogao sam da naslutim da će se ovde uskoro stvoriti oni koji su otišli. I oni i neki drugi, novi. Poželeo sam da imam snagu da je uzmem u ruke i ponesem sa sobom. Mogla bi biti sa mnom, moja devojka. Okrenuo sam se i pošao putem kojim smo došli.
Dole, niz ulicu, okrenuo sam se još jednom i pogledao u zgradu. Kunem se, kao ogroman oklop nekog gigantskog reptila koji se iz njega izvukao i otišao negde daleko.
