A ovde dole sve je imalo ukus gripa… da tog ukusa nije bilo, sad bi morao da ga izmisli; taj ukus mu je bio u telu, nalik hladnom betonu prodornog ukusa, polako se dizao i u usnoj duplji stvarao ukus sivog betona, ali i osećaj da neprestano mora da žvaće viruse, koji su mu pucketali među zubima: ovde ispred betonskog zida bila je kolevka virusa koja je grad pretvorila u neprestano šmrcanje… prvi simptom bolesti bila je depresija.)
Reči podrumski jezik precrtao sam nizom znakova „X“ i iznad toga napisao: jezik depresije… i to mi se odmah učinilo pogrešnim. Istog trenutka zatvorila su se vrata stana, jezičak je škljocnuo u bravi, čuo sam Fojerbahov mekani korak na dugačkom uskom hodniku. – Otvorite taj prozor, vikao je, ne vidim vas od dima! – I već je širom otvarao prozore, s pisaćeg stola je zgrabio svežanj papira, kojim je divljački mašući terao dim kroz otvorene prozore, u vazduhu je zaista bilo više dima cigareta nego kiseonika.
Pa vi ste živi, rekao sam, najradije bih vas zagrlio… Radije nemojte, prehlađen sam, rekao je. Opet ste se van grada krili kod starice, đavo je odneo! Dođite, vodim vas na piće, slavim unapređenje.
Ah, odgovorio sam, hoćete u kafe… ali svuda hara hongkonški grip!
Ma kakvi, odvrati on. Idemo odmah preko u onu malu gostionicu, kako se beše zove… Vagnerov kutak, prehlađen sam i moram da popijem rakiju, dosta mi je sekta.
Ne date mi da napišem izveštaj. Preuzimate li odgovornost za to?
Vaš izveštaj!, povika on. Pocepajte ga u hiljadu komadića i bacite kroz prozor. Ne, radije ga pojedite, a onda ga lepo iserite u ve-ce! Ko šiša vaš izveštaj! Od nas više neće tražiti nikakav izveštaj! Ustanite konačno od tog stola, ugušiću se u ovom vašem brlogu!
Bio je to ispad koji nisam mogao da uzmem zdravo za gotovo, moglo je da se dogodi da sutradan promeni mišljenje. Ponekad bi nešto slično bilo nagoveštaj – ali ne tako uvredljiv – da je Fojerbah završio neki posao (istragu?): smejurije za koje smo mislili da smo ih otkrili sada su bile pohranjene u nekom arhivu ili na stolu neke druge instance; u ovom potonjem slučaju od Fojerbaha nikad nisam saznao rezultat (samo sam mogao da s nadam da nije bilo državno tužilaštvo… Fojerbah je na mojim počecima učinio sve da o takvim stvarima uopšte ne razmišljam)… a sada je u takvim slučajevima nekoliko dana sve častio pićem i postao otelovljenje velikodušnosti… Slavi zbog griže savesti, razmišljao sam. – Ali lako je moglo da se dogodi da isti izveštaj koji je trebalo da bacim traži od mene još iste nedelje, ponekad istog dana… Možete li se barem jedno setiti da nije svaka moja reč naređenje, rekao je tada. – Izvukao sam list papira iz pisaće mašine, lagano ga zgužvao i bacio u kantu sa otpatke. Kad smo krenuli, Fojerbah je s mog stola na brzinu zgrabio nekoliko papirića, delove izveštaja, nemarno ih složio i gurnuo u džep pantalona (i sada je nosio samo karirana odela, preko kojeg je lepršao nemarno prebačen šal sa crveno-smeđom šarom; na hodniku sam video da je svoj tanak mantil jednostavno bacio na pod, bio je skoro beo i, razume se, zapadni proizvod… i takav je hteo u Vagnerov kutak); deo papira virio mu je iz džepa… Sklonite to, to nam više ne treba; vikao je: mora da je već dosta popio… Bolje da ih uzme, pomislio sam, možda je tako bolje!
Na stepenicama je počeo da zvižduće neku pesmu, i to tako glasno da mi je postalo neprijatno jer je već prošlo dvadeset tri sata; požurio sam jer se Vagnerov kutak verovatno zatvarao u ponoć.
Volfgang Hilbig, “Ja”, s njemačkog prevela Helen Sinković, Radni sto, 2021.
Knjigu možete nabaviti na: Beopolis
