TAJANSTVENI ČOVEK
Verovao sam da se najbolje sećam telefonskog razgovora kojim je priča započela. Glas je dolazio iz gostionice, uveče, negde oko deset sati, iz pozadine su se čuli prepoznatljivi zvuci, metež, smeh, zveckanje čaša. Nisam bio raspoložen za telefonski razgovor, televizor je bio upaljen dok sam pakovao torbu, na sve to odnos sa mojom ženom već više od nedelju dana bio je nategnut. Pomislih najpre da je neko okrenuo pogrešan broj, tome sam se čak i nadao.
Voleo bih da vas vidim, objasnio je glas, da nećete možda da svratite? – Glas je bio dubok, možda čak basovskog faha, moglo bi se reći prijatnog prizvuka da nije govorio tim tako užasnim dijalektom koji je od vidnog upinjanja oko književnog jezika zvučao još neprijatnije.
A gde da dođem… i ko to želi da me vidi?
U gostionicu „Kod doktora“, znate je sigurno. Čekam vas za šankom.
Ko želi da me vidi, pitao sam. I zašto, s kim imam posla?
Nije želeo da mi kaže u telefonskom razgovoru: Dođite, saznaćete smesta sve, na manje od sat vremena, biće verovatno dovoljno…
Kad sam zaćutao, počeo je da navaljuje: Moram da vas vidim, pod hitno… dođite, molim vas!
Ali ja ništa ne moram… šta se dešava, o čemu je reč? – Primetio sam da izbegava reč „sastanak“, da koristi samo izraz „da vas vidim“; činilo mi se kao da je u njegovom glasu bilo nestrpljenja koje je za samo nekoliko nijansi bilo daleko od zapovednog tona.
Zar nećete konačno da mi kažete o čemu je reč! Ako mi ne kažete s kim imam posla, o čemu je reč, neću dolaziti!
Šteta… kakva šteta! Ništa, želeo sam da popijem s vama koje pivce, ja častim.
Ne pijem pivo, nikako ne pijem alkohol…
Aaa! Kakva promena, ranije je bilo sasvim drugačije…
Stvar se odužila i postajala je sve duža, nastupale su pauze, u kojima smo obojica ćutali. – Nećete da mi kažete ko ste… o čemu je reč.– Shvatio sam da su moja zapitkivanja besmislena.
Ako popijete pivo sa mnom, ovde u gostionici, reći ću vam.
Da li ću vas prepoznati? upitah.
Ne, nadam se da nećete. – Nanovo je oklevao; prebacio sam, u međuvremenu, težinu s noge na nogu.
Sigurno će vam biti zanimljivo, nastavio je, veoma zanimljivo. Vi ste, beše, onaj pisac?
Ne pravite se da ne znate s kim tačno imate posla. Bolje mi recite s kim ja imam posla…
Ne želite da se vidimo! reče. Nije zvučao ništa posebno razočarano, već više nekako prezrivo.
Ne, ne mogu, nemam vremena. Rano ujutro letim za Drezden i moram da se spremim.
Stvarno nećete doći?
Ne, dođavola…
Pa baš mi je žao, reče glas, za ton dublje. Nije odmah spustio slušalicu, očigledno je čekao da se predomislim. Dobrih trideset sekundi slušao sam samo zvuke iz bifea, mesto je verovatno bilo dupke puno. Kašljao je u slušalicu, strastven pušač, ali nije izustio ni reč. Čuo sam da teško diše, kao posle kakvog fizičkog napora. Ni ja nisam više izustio ni reč, tišina mi je delovala skoro preteće. Nakašljao se, bezvezno-ozbiljno, tako mi se učinilo, onda je spustio slušalicu.
Ko je to? upita moja žena; bio sam zapanjen, jer danima nije sa mnom htela da progovori ni reč; sedela je u kuhinji iza otvorenih vrata i sve prisluškivala.
Neki ludak, rekoh. Neki čudak, zove u bife na piće. Ne poznajem ga…
Možda ćeš se setiti ko je. Zar mu nisi prepoznao glas?
Ne, nisam, glas mi uopšte nije poznat. Tek je u bifeu hteo da mi kaže ko je.
Sigurno nije nikakav ludak, reče ona. Samo je pod okriljem javnosti hteo da ti stavi do znanja ko je. Kako ne shvataš? – Pametno s njene strane; uzgred, samo sam je jednostavnosti radi zvao „moja žena“, živeli smo zajedno već nekoliko godina, kako tako, a odnedavno nikako, i do sada sam se opirao da sebi stavim okove braka.
Te večeri pakovao sam putnu torbu duže nego obično, što me je živciralo više nego obično – iz straha da ne zaboravim baš ono što mi je potrebno, redovno se dešavalo da zapakujem previše bespotrebnog krša – pažnju mi je stalno odvraćalo beznadežno brbljanje televizora, od kojeg je moja žena pobegla u kuhinju. Osećao sam nebuloznu obavezu da gledam ili slušam ono što se odvijalo na ekranu već duže od sat vremena: bila je to jedna od onih javnih rasprava – ili takozvani tok šou – u kojoj se neumorno, iznurujuće, iznurujući se u ponavljanjima, jedva pojmljivim žarom raspravljalo o temi koja već godinama, najmanje već tri godine, pomislih, nije imala nameru da izađe iz mode: odnosila se na odluku vlade o otvaranju arhiva propale Državne bezbednosti već nepostojeće NDR. – Koliko je, u međuvremenu, duga bila lista osoba koje su važile za poznate ličnosti, ili koje su sebe smatrale poznatim ličnostima, a koje su iznenada raskrinkane kao saradnici Državne bezbednosti ili koje su, izašavši pred javnost, raskrinkale same sebe, zbog čega su postale još poznatije. Pretežno pisci, koji su se natezali s tom temom ili koju su sahranjivali jednom te istim verbalnom bujicom; a od legije onih nepoznatih, je, bez zaštite javnosti, Štazi, zaista, maltretirao, na televiziji nikad niko nije došao do reči. Pisci koji su tu na ekranu opet Jovo nanovo govorili o otvaranju nekoliko tona
Štazi-dosijea – a jedan od njih bio je moj dobar poznanik, ako ne i prijatelj – kao da su baš to hteli da pretvore u glavnu temu svog književnog života… Ma! pomislih, konačno im eto teme! – I tako su se nepokolebljivo držali te teme da nije bilo moguće odagnati sumnju da su ti najednom javno dostupni dosijei spasli njihov književni život! I pitao sam se da li dobijaju honorare kad na televiziji govore o
Štazi-dosijeima i Štazi-doušnicima… nisam imao pojma, nikad nisam učestvovao u takvoj raspravi… i pitao sam se da li su razotkriveni saradnici Štazija, među kojima su neki povremeno učestvovali u raspravama, dobijali honorar. – Ne, na to šta se dešava sa našom planetom, nisu trošili ni reč, nisu govorili o nestanku ozonskog omotača. O globalnim klimatskim promenama, o otapanju polova koje se više nije moglo poreći, o zagađenju atmosfere, o efektu staklene bašte koji će verovatno dovesti do katastrofa neslućenih razmera, nisu potrošili ni reč: samo su Štazi-dosijei bili njihova tema…
Volfgang Hilbig, “San pravednika”, s njemačkog prevela Bojana Denić, Radni sto 2018.
Knjigu možete nabaviti na: Beopolis
