pozovi mi taksi
pre nego što kažem previše o sebi
sretnem prijatelja kojem se isplačem na ramenu da bih osetio hladnoću koščatih krivina
idem ulicom prolazeći pored sebe kad se zgrabim za ruku vidim da stojim sam
i slažem se sa rečima iznutra
zabacivali su vilice smejući mi se
majmunolika stvorenja se češkaju
dodaju dokotrljane plodove
široka krošnja je pojela nebo
tiha vlaga raste i oduzima reči
ostajem nem i sam
ako se osvrnem
ugledaću ništa
daleku zemlju spojenu sa oblacima
i stopala što tonu
pozovi mi taksi
odzvanja mi kopito o seoski put
vučem za sobom otežalog doktora na porod
malo tanke slame ili sitni slani dan
poturaju mi pod jezik
tuga mi je oduzela prkos
jer znam da idem sam
pozovi mi taksi
ležim izboden posle pivske tuče
telo mi pruženo po travi a glava se slila na pločnik
ko god da stiže, prekasno
ležim sam
u tuđem dalekom sećanju
mutnom žuboru oko trske
pozovi mi taksi
jedino što može da me spasi
sjaji iz tvojih usta
obasjava ovo malo neba nad mojom glavom
stani pored mene i pozovi mi taksi
pomozi da ostavim sopstvenu ostavljenost
tamo gde sam se sreo
