PRIZIVANJE DUHOVA
Da čovek sa zečjom glavom nije tek tako istrčao na put, niko mu nešto kasnije ne bi odvajao meso od kostiju; da je bio manje suzdržan u vezi s užasom koji je doživeo, i vozač koji ga je pregazio bi se manje suzdržavao da se ne nasmeje.
LIŠĆE NE PREKRIVA LISABON
Ne mogu da zamislim svet
u kom se ne jebemo.
Frau Petra
Monika i ja dosad nismo razmenili ni jednu jedinu rečenicu.
Tek, ćao – na stepeništu ili u liftu u kom bi nam se susreli odrazi u ogledalu: žena sa skupljenom kosom iza ušiju bi uzmicala pred „muškaračom“ čiji bi je pogled istrajno proždirao.
Izvadila bi telefon ili bi sve do dvanaestog sprata preturala nešto po cegeru.
Monika ne zna, niti će ikada saznati da mogu da je nanjušim iz najveće udaljenosti i da bi mi se krv uzburkala kad god bih pomislila na muškarca koji ju je oplodio.
Ona je razvedena.
Ali ništa manje privlačnija zbog toga; naročito kada bi izašla iz zgrade s ispijenim licem i spiskom za kupovinu.
Čudesno je to koliko sam samoj sebi smešna zbog svega što činim da bih joj se približila.
Iskrsavala bih na mestima gde znam da ću je sresti, svesna da nema načina da započnemo najobičniji razgovor, a kamoli druženje koje bi urodilo poljupcem i jebanjem ispod nadvožnjaka.
The fuck of the century ostaje pusti san, mada bi i u njemu moja „razuzdana kučka“ zadržala „instinkt“ za razmnožavanjem nakon što bi se „oslobodila“ još jednog osrednjeg despota.
Moja Monika – ta nepristupačna majka, ganuta pred „krunom stvaranja“.
Kad bi znala koliko prezirem njene navike; koliki bes u meni izaziva njen zabrinut pogled.
Svakog jutra kada bih se probudila, maštala bih o tome da je na silu odvučem izvan grada, gde bismo potom zajedno izgradile zabran koji bi štitila lokalna fauna.
Tako rado bih joj rekla: Voleću te zauvek, draga! kada bih znala da me neće „pogrešno razumeti“.
Osetiti gađenje; uplašiti se.
Zamoliti me ljubazno da joj više ne prilazim da je ne bih u liftu krišom posekla žiletom i posisala krv s grudi koje bi se nadimale.
Teški su snovi o toj ženi koja živi osam spratova niže.
Nekad – opkoljena akrobatama, a nekad – usred pustare, bez devojčice koja plače, ali koja će dok neko kaže – pada Avala – odrasti i ubrzo biti na raspolaganju voajerima i lascivnoj državi.
Kada sam je prvi put ugledala, znala sam da će Monika senčiti sve moje misli i prizore kojima ću biti izložena.
Da ću, uvek kad se spusti mrak, moći da je čujem kako diše, uz miris deterdženta i sluzi, i da ću je videti kako se svlači, just like mother I’d like to fuck.
OPTIČKA ILUZIJA
Nije to bio nikakav hodnik, ni ulica u čijem dnu je neko nameravao da se sakrije od sunca. Bila je to puka sablast – prizor koji je mržnja učinila linearnim.
Željko Janković, Noću ne polaze lososi, Partizanska knjiga, Kikinda, 2025.
