UKLETI SVETIONICI
On piše, mada o tome niko ništa ne zna. Zato je za njega utešna svest da to čini na jeziku koji izumire. On veruje da su i drugi pisci tako sebični, i da bi sa svojom smrću najradije povukli ceo svet za sobom, kada već ne mogu da ga nadžive. On prekucava reči: bareljef, sumporna kiša, jama obrasla kupinom; žudi za jezikom oslobođenim sintakse. Negde je pročitao da nema nikakve sumnje da će u 21. veku izumreti i do 90% jezika sveta. On koristi baskerville old face: požar, ubistvo primadone, ogranak u senci. Ne primećuje da na ulici neko satima doziva Kler. Stavlja ruke iza glave, prepuštajući se nasumičnom odabiru reči: krupije, razgolićene grudi, zenice koje više ne reaguju na svetlo iz bašte. Krajem osamnaestog veka u Australiji se govorilo barem dvesta jezika, sve dok Britanci nisu osnovali prve kažnjeničke kolonije. Cunami koji je pogodio južnu Aziju zbrisao je najverovatnije i poslednje govornike andamanskih jezika. Pisac zamišlja svet koji je 1974. godine nestao s poslednjim govornikom jezika manks: ostrvo i vodu uzburkanu na površini; kapetana kog ni kada je prvi put isplovio na more nije uplašio pad barometra. Isuviše je malo reči kojima bi pisac želeo da izrazi osećanje povodom mirisa divljači. On pamti pucanj i dete u krošnji. Izlazi na terasu s palčevima zadenutim o tregere. Magenta je reč koja ga progoni kao šifra iz podsvesti; isto kao platan, vosak ili lopovsko gnezdo. On sprejem ubija pauka i pušta psa u sobu. Naslućuje trg u magli. Nadahnut je saznanjem da jezik Hopi indijanaca ne pravi razliku između prošlog i sadašnjeg vremena. Vraća se za pisaći sto s kog se ogulio furnir. Ima tupe makaze. Naglas sriče reči kao i svaki pisac opsednut zvukom: kiparis, sanjivo lice, krov koji prokišnjava – zvukom koji čini jednako važnim istoriju Rima i reku koja krivuda. On se iskrada noću da bi iz parka vadio cveće za rasad. Potpisuje se kao Varvarin. Slagao bi sebe svaki put kada bi „poželeo” da zauvek ostane tajni pisac. Danima sanja kuću u polju: tamno prženu kafu i Orkanske visove. Sumrak na petlji je naslov priče koju je ko zna koji put odbacio. On prezire najveće jezike sveta. Zamišlja uklete svetionike i naplavljena drva; asteroid koji bi uništio život na Zemlji, ukoliko taj posao ne bi obavili neodgovorni stanovnici planete. Pribaltik, barut na košulji, obala koju je zamislio da bi se na njoj pojavio đavo s trozupcem. On odbacuje pomisao na to da je privilegovan kao i svaki obrazovani Evropljanin, pa pisao i na jeziku koji pripada graničnoj grupi indoevropske porodice. On smatra da na taj način društvo nastoji da ga pripitomi. Pa ipak, s ganutošću misli na jezike u kojima ne postoje reči za asteroid. Gunđa i briše prazne foldere. Kao i obično, piše o sebi u trećem licu. Izmišlja junaka koji ulazi u zdanje s kupolom da bi mogao da vrišti s galerije. Divi se rečniku sladoledara: badem, punomasno mleko, čokolada s drobljenim keksom. Misli na asteroid koji je pre šezdeset šest miliona godina pao na Jukatan. Skida s glave masku zeca. Kažiprstom prati rečenice o istrebljenim fitoplanktonima koji su osnova lanca ishrane u vodi. Briše reči: rogozina, revolucionarni klub, posed kupljen u bescenje. Ruka mu više nije u zavoju. Neko mu je rekao da je Kler devojčica koja voli da crta zmije. Uvredljiv je i pati od psihogenog kašlja. Ponekad se potpisuje ispod stihova Veldona Kiza: ogledalo iz Meksika prikačeno na zid ne reflektuje ništa. Staklo je crno. Sam Robinson čini da slika bude robinsonovska. Pisac ne misli na Zemlju na kojoj bi ljudski život bio obnovljen i na kojoj bi jednog dana neko ispitivao kvarc na udarnom krateru. Isteruje psa iz sobe i od tog trenutka on za njega više ne postoji. Bira haljinu do stopala. Zamišlja zidove među kojima je Vampir iz Dizeldorfa[1] dokazao spoljašnji prostor – ding an sich za sadiste koji ne znaju da su na Zemlji možda predstavljali i dobrotvore za koje svet nije bio oslobođen svrhe pa im je još uvek značila jedanaesta teza o Fojerbahu. Šljunak, kreol, glava iznad vode; stanar koji opisuje uznemirene životinje. Najedanput izgovara reč: prašina – piskavim glasom, ne shvatajući da se razmere uništenja mogu izmeriti i njegovom samodopadljivošću. Ako su Grci nazivali varvarima sve one koji nisu govorili njihovim jezikom, nema razloga da o njemu razmišlja drugačije neko ko danas govori na „jeziku pobednika”, jer pisac u najboljem slučaju brblja, brsla, barbari… Zamišlja planetu „skitnicu” koja slobodno pluta svemirom približavajući se Zemlji. Pronalazi joj imena: Gazela, Kler, Zamka za tetrebe. O svemu što mu se do sada dogodilo razmišlja kao o nizu slučajnosti; mada bi ga najradije predstavio drugima kao mistični obred. On zna da je u mnogim jezicima očuvana lingvistička veza između izraza „pevati” i „začarati”. On glasno brblja: kripta, uzani prolaz; prozor kroz koji je susedu s prizemlja ubacio slepo štene. Zamišlja rulju koja odlučuje o njemu aklamacijom. Pamti da mu je jednom u snu Kler rekla da je izbačena iz školskog hora i da je to razlog zbog kog ne sme da se vrati kući. Zapisuje: umlaut, vosak, priobalna svetla; zid koji se iznenada obrušio na gradilištu. Negde je pročitao da ni pripadnici plemena Nuer u Sudanu ne mogu da razmišljaju o vremenu kao o nečemu što prolazi. Prepušta se asocijacijama po kontrastu: tamo gde pustinja proizvodi život sunce otkriva put na kom iskrsava kitnjasti demon. Pesak, oticanje sluzokože, senka koju „skitnica” baca na Zemlju. Pisac ne pronalazi nijedan razlog zbog kog ne bi izašao napolje da kupi sladoled. On usnama vadi cigaretu iz kutije. Prošlo je dve nedelje od kada ga je ispred trafike oborio biciklista. On takođe zna da nijedan araukanski jezik nije preživeo na karipskim ostrvima. Silazi stepenicama, upijajući mehaničke šumove u zgradi: zujanje i štektanje lifta; buku koju proizvode radnici ispumpavajući vodu iz podruma. Ukucava u beležnicu – nota bene: crevo, mušica između palca i kažiprsta. Misli na kamenje koje je u međuvremenu sagorelo u atmosferi. Na uglu se slučajno sudara s Kler.
[1] Peter Kurten je bio nemački serijski ubica koji je neposredno pre nego što je giljotiniran upitao psihijatra koji je bio prisutan za vreme pogubljenja: „Kada mi bude bila otkinuta glava, da li ću još uvek moći da čujem, makar na trenutak, zvuk sopstvene krvi kako mi šiklja iz vrata? To bi bilo najbolje zadovoljstvo da završim sva zadovoljstva.“
Željko Janković, “Sumrak na petlji”, Partizanska knjiga, 2023.
Knjigu možete nabaviti na: Partizanska knjiga
