Zora viđena okom anđela
Duša jutra porađa boje,
krš u zapuštenim dvorištima
dodirnut suncem poprima koralni sjaj.
Crno zlatne mačke šapuću između sebe
zaverenički i koketno kardinalski kako se
komšija Kljuna na sopstvenoj sahrani
preobrazio u štiglića i pobegao im u mozaik
od krajputaša, a sad eno ga peva
ponad krovne pukotine dok gavran u
transu ljulja se na kablu bandere
kao bezbrižno od sveta nedirnuto dete
na ljuljašci prestolu vetrova blagih.
Na kapijama nagnuti starci pogledom
broje prve vlati trave na mekanoj zemlji
pod koju će uskoro leći
a potom brzo ustati da
nadrastu drveće, kuće,
decu, ptice, planetu
u svome letu ka cvetnom
oblaku zlatne trube sunca.
