Hodnik je dug i ona je poželjela da mu nikad ne nazre kraj. Prođe pokoja užurbana sestra, klepećući drvenim klompama. Pogledi zdravstvenih radnika su oštri. Nemaju oni vremena za svaki očaj koji im se nađe na putu. Previše ih je.
Ona to razumije.
Ali opet, žudi da razlomi sebe kao pogaču, pa da se još s nekim podijeli.
Kraj nje prolaze kolica, a u kolicima starica. Gura ih lijepa žena, unuka možda, svježa ko tek ubrana jabuka. Starica se bezubo, bezbrižno smiješi …
*
Sve su bile tu, na okupu. Njene mrske komšinice.
Prgavoj udovici Mersihi, što joj se nesretni muž objesio i što se s njome tužila oko one šljive, između zuba je visila cigareta.
Duševno bolesna Ana, nekad Dalmatinka i učiteljica Maloj, pjevušila je, udarajući dlanom o dlan: kur-va, kur-vi-ca, kur-va, kur-vi-ca.
Žgoljava Enisa, mater petero neodgojene djece, prekrižila je ruke preko pojedenih sisa i smijala se, smijala.
Buljili su u njih i svi okolni prozori krstili se ili razvlačili kao jufku ono toooobe jaaaarabiii.
Neko je odnekud bacio kamen.
Krv je krenula niz čelo, preko tupastog nosa i ušla u usta.
Mala se zagrcnula i nagnula naprijed, pa povratila crven jezik i pljuvačku.
Jezik je pao na zemlju i počeo se bacakati kao upecana riba.
Taj san je bio toliko čest gost da će možda postati domaćin.
*
Krajičkom oka pogledala je Malu. Toliko je nenalik onoj maloprijašnjoj jabuci da ju je poželjela udariti u potiljak. Zatući. Desna joj se ruka pođe grči u pesnicu, podiže se uvis …
Vrata broj trideset tri.
Pesnica je promijenila putanju i triput lupila o smeđu hrastovinu.
Doktorica je imala kosu žutu kao dukat i naočale crnih okvira. Šta trebaju. Ona se okrenula Maloj i prstima što ih je reuma već načela raskopčala joj mantil.
Štikle lakovanih cipela su šetale njenim mozgom i pravile sitne krvave krugove. Bio je to sudnji dan, a doktorica je bila njen bog.
Šta će Bog reći na to, nije znala.
I nije je bilo briga.
Odavno su u svađi.
– Prekasno je, znaš li, Safija?
Zna.
Izašla je vukući Malu za sobom.
Onaj isti hodnik pružio se pred njima, blijed kao Fadilove umrle ruke.
Mala je hramala na desnu nogu, to je radila otkako je s tri godine prohodala.
*
U liftu koji će ih izbaciti na ulicu pogledala se u veliko umrljano ogledalo. U ličnoj karti četrdeset pet godina. U zrcalu šezdeset.
Prođoše joj kroz glavu slike one prve mladosti.
Ljuljaške pod jabukom ispred amidžine kuće.
I kako ju je strina učila mijesiti hljeb.
Veliko je imanje, šteta da kome tuđem dospije u šake. Hodža kaže da nije haram.
Fadila više nije nazivala bratom.
*
Naglo junsko sunce vrtilo je mozak ko ražanj, unosilo se u lice, pljuvalo u čelo. Ugurala je Malu u tramvaj onako bez karte. Vozile su se tri stanice. Mala je pri izlasku posrnula i ona požali što nije pala.
Možda bi otpalo, kao voćka s grane.
*
Pošle su uz cestu, ka mahali u kojoj su živjeli otkako su izbjegli. Ka kućerku koji im je ostavio neko ko je izbjegao.
Onda je jauknula.
Niz cestu se, vukući noge u muškim cipelama, spuštala komšinica, modrousta Mersiha. Kad su izašle iz one proklete bolnice, morala je Maloj skinuti mantil, da se sirotica ne sruši, da je ne mora po cesti kupiti.
Sad je požalila.
Mersiha je zastala pred njima. Cigareta joj je visila iz usta. Pogled joj se lijepio za Malu. Za loptu.
– Napastovala je bitanga neka.
Što li joj se pravda, sihirbazuši jednoj?
– Ne brini se, moja Safija, morebit da ti Bog u tom nerođenom djetetu daje veću sreću neg što moš zamislit.
Udovica Mersiha usisala je još jedan dim, pa uz allahimanet nastavila niz ulicu. Safija je oklijevala, pa učinila nešto što nikad nije.
Pomilovala je Malu po trbuhu.
