Beduin
Pod pustinjskim nebom
hiljadu duša – samo jedna želja:
kiša.
A kad jednom padne
beduin se mora
braniti od nje.
Čaršav
Gledala sam
kako je u nečijem dvorištu
povremeno lepršao jedan beli čaršav,
čvrsto prikačen za žicu na tri mesta
jednako udaljena.
Kad je vetar mirovao i on je mirovao.
Kad bi se vetar uznemirio,
i on bi se, kao sam od sebe,
uznemirio.
Ponekad bi se desilo
usled velikog nevremena
da zaborave da ga sklone, da ga unesu
i smeste među jednako složene i čiste.
Tada bi se otrgao žici sa sva tri mesta
i poleteo dalje.
Ali još se nikada nije desilo
da dalje od ograde odleti,
da s one strane ograde
makar padne.
Tok
Tekla je mirno reka.
Tekla, kao da se ne dešava ništa.
Jednog dana dođoše ljudi
i kopaše do jutra.
Odjednom, reka promeni tok
i nastavi novim putem,
smeštajući se u mlado korito
i osvajajući nepoznata mesta.
Podzemni izvori nestaše
i nekadašnje obale ostaše prekrivene
šljunkom i blatom.
A tamo,
tamo gde je trebala stići,
tamo je čekam.
Još uvek.
Fosil slutnje
Gluva i nema
u naslagama tmine
bludi slutnja.
Samo se senka moja
za mišolovku hvata.
Vlas, pod mlazom tople vode,
ponekad je sve što sa mene
spada.
Bunar
Pođoh na put
poput onih putnika koji putuju
dok prostori u njima ostaju
neistraženi.
Pokraj staze, koja je izgledala
kao neprecizan potez pegle
preko nagužvanog platna,
ugledah bunar.
Zastadoh
da ne zaboravim šta sanjah pre polaska,
jer stari su govorili:
loše snove valja ispričati vodi.
Iznesoh vodu na površinu,
ispričah joj san
i pažljivo vratih na dno.
Ono što dolazi iz tame, iz dubine,
u tamu, u dubinu vratiti treba.
Obala
Pored vode leži kao naborana koža.
Nekad na dnu velikog mora,
danas je zapljuskuju nejednaki talasi.
Nekad nedodirljiva,
danas ni stalni oblik nema.
Osuđena na večno primicanje
i odmicanje vode,
na oseku, plimu, vetrove i talase,
da niko sa sigurnošću ne može reći
gde prestaje more, a gde ona počinje.
Samo večno gleda kako razorne reke
stigavši do velikog mora
zauvek gube svoju moć.
Krov
U velikom gradu,
hiljadama kilometara daleko,
umesto istorijskih spomenika, trgova i šetališta,
upamtih najbolje jednu šarenu loptu
zaboravljenu na nekom krovu.
Večeras,
hiljadama istih kilometara daleko odatle,
iz svog starog doma gledam
zalogaj meseca kao limuna krišku,
dok se u daljini, na velikoj ravnici,
šuma prikazuje kao tamni žbun,
i razmišljam kako je i moj život
poput one šarene lopte,
slučajno u igri nepažljivo bačen visoko,
ostao jednom na krovu neke kuće,
odbačen
zbog obećanja da ću dobiti noviji i lepši.
Zato danas zamišljam život
kao nešto što je već jednom i zauvek prošlo
i tek se na trenutak neočekivano
u nepoznatom mestu zašareni
u našoj potrazi za tuđim
istorijama.
