Zen diktatura
nema milosti izvan ovih kapija
i
sakupljamo lovu
za bolesnu decu
i
glavonja s vrha
oblizuje mesnatu usnu
i
taksi ponovo gazi istu mačku
koju je pregazio
u svakoj Ravni
i
trinaest ćelavaca u liftu
uspinju se
ka konačnom Narko-bogu
i
rasparana nit stvarnosti
postaje najbolja omča
za potrošeni vrat
i
prekookeanski brodovi
nose naše udove
na četiri strane
sve ravnije Zemlje
i
mamina deca
grabe veb-kamere i postaju
porno heroji
interneta
i
porodica menja pastoralu
za plastiku
najmanje kuće
republike-igračke
i
kičma nacije postaje
skuvana špageta
pod nepcem
gojaznog
humanitarca
i
čuješ zvuk
jezive škripe metala
ali
nema
nema milosti
izvan ovih kapija
Adamov džez
u ovom stanu
potrošićemo nas
ogledala postaće velike vulve
iz kojih će iskakati lepa i očešljana deca
ona će ukrasti
dovoljno naše krvi
da pljunu
ka strašnom licu sutrašnjice
nas idole
sagorele u pometnji vremena
smestiće u udobnu
utrobu zemlje
a kovčeg
kao idealni
stambeni blok pesnika
smešiće se
s tamnih bregova
i iščezlih panorama
primakni telo
disanje postaje najtiša muzika
a svaka elegija
jedino lakrdija
u vrtoglavom poniranju
ovih zidova
ima vremena
dovoljno je
džeza preostalo u nama
Evin bluz
jedino što imaš je sopstveno telo
i bezbroj načina
da mu naneseš bol
i pretvoriš ga u pesak
koji će zalutati
u baršunastu kosu
ikona modne industrije
jedino što imaš su radni dani
koji se sudaraju u beskrajnom nizu
kao klikeri
od bajatog hleba
i potpis na dokumentu
koji govori koga ćeš voleti
jedino što imaš je trenje
tvojih ljubavnika
koje će s prvim svitanjem
postati ilovača
na kojoj ćeš sazdati dom
za sve one koji dolaze
jedino što imaš su uplakana deca
koja se penju na tvoja ramena
dok pokušavaju
da dohvate
purpurnu zastavu placente
od njenog finog tkanja
sašiće beskrajnu vreću za spavanje
za svu svoju braću
i sestre
dozvane
s drevnih obala
oni žele da se vrate
i raskinu
ugovor života
sklopljen pod tako
nepovoljnim uslovima
ne očajavaj
ni ti
ni ja
ne snalazimo se najbolje
u ovom terarijumu
koprcavih senki
i oznojenih zidova
pogled na božiju sobu
ne nudi spas
voajerske fotografije čovečanstva
plakati filmova snimljeni
u njegovu čast
sveti stripovi nagriženi
solarnim vetrovima
dostojne su uspomene
astralnog tinejdžera
znam da smo zadocneli
domaći rad demijurga
koji žuri
na žuti autobus
u tihom zvezdanom predgrađu
i drhti na pomisao
da će ponovo
pasti semestar
razumela si,
jedino što imaš je duša
i bezbroj načina
da postaneš
manje od onoga što jesi
Nepristojna melanholija
to su gotovo dvostruke
Hristove godine
sada samo ozbiljni igrači ostaju
nema regresije
na sisanje palca
ili igranje s ostacima
obilnog nedeljnog ručka
budi te loš san
supruga prosipa kečap
po unutrašnjoj
strani butina
kaže,
sve je u redu
nastavi da spavaš
ali panika pulsira
u dnu kreveta
oblačiš lanenu košulju
i izlaziš na prolećnu vrevu
gradske promenade
lažno se predstavljaš šetačima
kao veteran svih ratova
tražiš transfuziju vremena
mamiš tinejdžerke
među hladne zidove haustora
i otimaš
godinu po godinu
telo po telo
orgazam po orgazam
nadaš se isceljenju
koje se iznenada pojavljuje
iz masnih dojki
i od srca čini dirižabl
uperen ka beskrajno
visokim svodovima
i ja sam
gledao kako prolaze
lenja studentska sunca
kako nas odvlače
u pogone i kancelarije
kako se bedemi vaseljene
sužavaju
u perverzni zagrljaj teskobe
osetio kako je muzika
u mojim ušima zaspala
okrunila se
kao predratni hleb
na usnama gorštačke gladi
shvatio kako slušam
isti saundtrek života
napisan nakon začeća na Hvaru
da nisam ljubitelj uspomena
i ne verujem
u preobražaj bez bola
i milion kvintala dinamita
a kada dodirneš devojačko telo
osetićeš da si zagrlio sebe
kao usamljenog mladića
i da je tvoj strah
opet mlad
Poslednja himna
ustaješ iz kreveta
svakog praskozorja
na istim stopalima
u istoj koži
s istim namerama
odlaziš na posao
i čekaš da se semafor zazeleni
dok talas
blatnjave vode
pršti u lice
horizont te poziva
na nešto manje
prozaičan život
s one strane
korporativnih slogana
kada izbledi sećanje na kišu
prestaće i kiša
vratićeš se
na poprište bitke
davno izgubljene
i uporno maštati o zimskom naru
pobednik nema milosti
nije te dokrajčio
ni poštedeo
sada si rab i trofej
u uglu tapacirane
radne sobe
visokih zidova
nedostaje ti olakšanje
koju samo pravda
može doneti
nedostaje ti
blagodet odbijanja
i prezir prema prilagođavanju
svakodnevnica
postaje tvoja kičma
odrpan slediš
beskrajno duge
povorke trijumfa
na kraju procesije
prisloniće tešku
hrpu hartije
na tvoj vrat
i pogubiti te
omlitaveli udovi
i isplaženi jezik
na kancelarijskom stolu
nasmejaće članove
Upravnog odbora
deca će ugrabiti sitniš
iz tvojih džepova
i razbežati se
Peti zid
zidovi su oboleli od istorije
kao na ubrzanom filmu
smenjuju se
portreti i boje
uklete rok memorabilije
i mrtvo ordenje
koliko puta
zateknem sebe
za pisaćim stolom
skuvanih udova
i do pola završenih
životnih maksima
kako zurim u pustoš enterijera
svaki zid
kada smo strpljivi
postaje bioskopsko platno
ali film je siromašniji
za još jednu stvarnost
da li ćeš stići
i videti
stablo bibera u vrtu
pre velike oluje?
tanana svetlost
lepljiva kao mačiji jezik
pažljivo skida malter
ljušti ciglu po ciglu
gvozdena konstrukcija
nežnija je
od devojačkih butina
porodične fotografije
sparušeno su lišće
među dlanovima
kada progori platno
ko će nas
dozvati natrag
rok zvezda pedesetih
podignute kragne
i divljih kukova
ili zaboravljeni predak kozar
čija domaja vonja
na jareću kožu
i dim baruta?
ovaj put znam
da sam već
negde drugde
