Bluz lažnog Gotama
i opet taj prolećni bluz
utroba je džuboks
postao si saundtrek ulice
ili bar
odjavna špica
subverzivnog filma
vreme je
za panični napad
na bini od somota
za anafalaktički šok
na uskršnjem ručku
za dobru tuču
na periferiji
u blokovima od alabastra
i opet taj prolećni bluz
oči su ribe
položene u vrelo ulje
iskaču
i zavlače se
u najprljavije džepove grada
vreme je
da popraviš hiljadu gramofona
spasiš bezbroj ploča
iz komesarskih bunkera
spasiš Gotam
od bluzera početnika
suočiš se
s asfaltnom ajkulom
koja je došla
i po tvoju kost
ili naučiš
da doveka
žongliraš ksalolom
i klečiš
na kolenima mekim kao alge
pred industrijom
digitalne zabave
vreme je
da doživiš orgazam
na najvišem mestu u gradu
dok balansiraš
golim tabanima
na žlebovima vinila
s užasom
ostaneš sam u tišini
ispod iluminacije amblema
Superheroja
i kažeš ono
što niko pre tebe
nije rekao
i opet taj prolećni bluz
skidaš ludačku košulju
i oblačiš svoj
Sveti plašt
danas si polubog
i niko te ne može kupiti
Hladni predeli
tišina me rasporila
i iz mene
počeo je da veje
brbljiv sneg
morala si dobro
da se zaštitiš
debelim crnim kaputom
grudi su ti podrhtavale
pod grubo pletenom tkaninom
čitava polja maka
rasla su iz tvojih rebara
moja usta-makaze
sekla su
u srećnija vremena
njihove tek proklijale pupoljke
mišje-sive betonjerke
bez ornamentike ptica
dekorisao sam makom
tada smo se kupali
golih bedara
u knjigama ukradenim iz biblioteka
i dozvoljavali vetru
da nas veže
kao amater knjigovezac
i ukoriči kako mu je zgodno
tada sam još bio čitljiv
sada pak
deca iz naselja sriču slova
što vire
iz mojih kostiju
i pitaju se
šta sve to znači
znaju
ako dlanovima dodirnu
moja pleća
osetiće kako peče
led
ova zima biće hladna, zaista
Bajka
bivša devojka
tuca se s anonimnim dečkom
ništa ozbiljno
samo udar
i uvežbano trenje
koristi kontracepciju
ali ipak
ostaje trudna
isprva drhti
pije dvostruko veću dozu sedativa
krije trudnoću
od majke
brata
i mrtvog oca
kada stigne kući
uzme slatko
prekrsti se pred ikonom
i dočeka goste
uz slavski kolač
pod izgovorom
vikenda u prirodi
odlazi do privatne klinike
na pobačaj
držeći za ruku koleginicu
s fakulteta
poznatu po lepršavim
belim haljinama
sada oseća slabost
ne može da se otrese
slike onog bezubog
vuka iz bajke
čiji su stomak napunili
vrućim kamenjem
i germanskim fabulama
bivša devojka
tuca se s anonimnim dečkom
ništa ozbiljno
predveče
kada se grad stiša
oblačim crvenu majicu
i odlazim da trčim
lokalnom borovom šumom
i odlazim
da trčim
Rutinski obavljen posao
sreli smo se kod plave apoteke
dečaci s juga
kupovali su trodone
i metafiziku trenutka
prislonio sam čelo
na hladan izlog
teskoba je žičara
i odvešće me visoko
nemam srca da udarim grad
on je nezaštićena
devojčica
i žudi za armiranom rukom
oko nežnog struka
rekla si,
rutina razbija anđele
na igle
nebeska akupunktura
ne umiruje drhtavicu
rekla si,
znam za usamljeno mesto
u brdima
odvešću te tamo
i postaćeš hrast
na koji ću se popeti
vetar je njihao
helijumska lica
ložila nas je prašina
zmijolikog puta
nikada nije bilo lakše nestati
Preostala sećanja
pratili smo
unutrašnje kretanje
glatkih mišića
prevoji i okretnice
baždarili su
neobičnu snagu
putevi su se sudarali
odbijalii
račvali
potom nestajali
ešarpa oko vrata
kaciga od prepletenih prstiju
pod miškom
svežanj knjiga
i duga svetla patrole
ne želim da govorim o tome
kako je sve postalo
razliven benzin
na rubovima autostrade
kako su polja
nespremno dočekala kišu
a omorina
pritisla vresišta
i beskrajnu baruštinu
tada smo jurišali
na bajonete
koji dele
suprotstavljenje svetove
na malenom parkingu
ispred fri-šopa
tada smo završili
na poroznom asfaltu
pored motocikla
koji je klepetao u prazno
položeni na leđa
kao knjige otvorene
na neprijatno
presavijenim stranicama
trudili smo se
da u ništavilo
dostojanstveno ispljunemo
preostala sećanja
tu pomahnitalu
divljač istorije
Bog je kroz naše oči
zaneseno gledao
u svoje velike
bele
tabane na nebu
i bili smo sigurni
da ćemo
nekuda
stići
Zelena karta
Stajala je kod table s umrlicama,
njena kosa boje boksita
zaklanjala je
crno-bele fotografije devojke,
koju je sažvakala
i u kovčeg od dasaka topole
ispljunula akutna leukemija,
mačeta koja seče
višak granja voćki
nežnih i pospanih.
Želim da sam bosa, rekla je,
pocepala umrlicu
zgužvala je
i bacila u korpu za otpatke
znaš, to sam mogla biti ja!
Zvučala je nezadovoljno,
promašila ju je
još jedna smrt,
a delila ih je samo ulica,
i red svetiljki,
i crvenog behatona
položenog
među žardinjere.
Žurila je na autobus
pokazala mi rupicu na nosu
i rekla da je izgubila
pirsing
u obliku mačijeg oka.
Više sreće na jesen,
rekao sam,
sledeće umiranje sigurno je tvoje.
Susret s njom
dogodio se davno
kada je entropija bila sporija,
a njen znoj
vonjao na rane dvadesete
i toplinu simetričnog mesa.
Sada je udata za Frimena,
crnog momka iz Oklahome,
radi kao medicinska sestra
u gerontološkom centru,
gde starci čigrastih očiju
umiru na njenim
mišicama.
Ima petogodišnju ćerkicu
koja preskače suton
na promenadi lica,
dok sramežljivo pita
za sladoled
preliven čokoladom.
Umrlice s našim likovima i imenima
koje smo grozno naduvani
odštampali
na njenom računaru,
kada su kišni oblaci
svojim trbusima pritiskali vidik,
vratila je
preporučenom pošiljkom pre odlaska.
S tim papirima
u prepolovljenom prtljagu
ne bi imala hrabrosti
da preleti Atlantik
u rogatoj
aluminijumskoj zveri
što rže nad golfskom strujom.
Završila je, kaže,
sa zemljom smrti.
Living on Tulsa Time
biće epitaf na njenom grobu,
ako ga ikada i bude bilo.
Smotao sam naše umrlice
u fišeke,
napunio ih semenkama
i platio na blagajni bioskopa
da gledam belinu platna
između projekcija.
Pred očima njen grad,
tamnozelena Talsa,
med
i elektricitet ritualne oluje,
gromovi ne podležu
zakonima postelje.
Džej Džej Kejl,
ona i crni momak
tucaju se u večnosti,
arhetipski,
do iznemoglosti,
jednako Velikom Zaboravu,
jednako stvaranju
Novog sveta.
Završila je, kaže,
sa zemljom smrti,
i,
ako mi već pišeš,
čini to
što bleđim
mastilom.
