Petar Malek gleda u monitor službenog kompjutera. Dobro je ovo napisao. Pre pola godine za sebe to ne bi rekao, ali upravo je to uradio. Četiri stotine i trideset znakova na čekanju. Približno. Pasus pun iznenađenja i straha. I ceo je njegov. Mladi novinar se zamišljeno osmehuje i naslanja leđa na tvrdu, drvenu stolicu. U maloj, tamnoj prostoriji nalazi se sam. Gladan je i boli ga glava, ali mu ne pada na pamet da ustane od stola i makar malo pojača svetlost u prostoriji. Njegov mozak radi, ne želi ničim da ga dekoncentriše. Bilo je ovo tako neobično prepodne… I baš on je bio tamo, baš tamo, kao nevidljivi deo tihog bola i tuge. Stajao je, ćutao i posmatrao. I sad će to da oroči. Stotine čitalaca će sutra kupiti novine i većina njih će odmah zapaziti njegov članak. Petar Malek – Mrtva u Močvari. Veliki slučaj ovogodišnje jeseni. Trčao je tako brzo da mraz nije ni stigao da ga prožme preko leđa. Kada bi samo pogrbljena Irma znala koliko je imao sreće. Njeno priviđenje je bilo tačno, poslala ga je u dobrom pravcu. Močvare bi joj se svidele. Međutim, kada se to sutra pročita, biće to senzacionalna stvar. Malekovo ime prvi put na naslovnoj strani. Čitaoci gutaju činjenice i počinju da nagađaju kako se to desilo. Možda bi bilo dobro još više ih uplašiti. Bila bi dovoljna prikladno izabrana fotografija… Ima mnogo fotografija sa mesta zločina, ovaj put ništa nije zanemario.
Dvadesettrogodišnji Malek uzbuđeno uzima mobilni telefon sa stola i gleda rezultate svoje neočekivane novinarske drskosti. Zašto bi sa sobom vodio službenog fotografa, samo bi tamo smetao i policija bi saznala da su novinari već na mestu zločina. Ovako je bio sam, neupadljiv i sa mnogo vremena za reportažu. Sakupio je gomilu materijala, a možda i važne dokaze. Ali onaj doktor! Kako je kleknuo pravo u ono blato i uzeo njenu glavu u ruke. Iskreno rečeno, taj čovek se nije poneo baš profesionalno. Takav način uviđaja krivičnog dela zasigurno nije bio standardni. A niko od prisutnih tog čoveka nije opomenuo, pustili su ga da radi i samo su zbunjeno tapkali u mestu i nisu znali gde da gledaju. Dok u močvarama nikoga od njih nije bilo, vladala je posebna, beličasta tišina i sve je izgledalo prirodno. Raspored gustog izraslog drveća i istrulelih palih grana, nabori u zemlji savršeno pokriveni žutim opalim lišćem, čvorovi nakvašenih vodenih trava i trske i ostaci ljudskog tela, sve je tamo pripadalo. Sve to su poremetile pridošlice. Iz udaljenog, gradskog sveta grubo su se uvlačili kroz nezaštićene pukotine između stabala breza i prodirali unutra, gazili i spoticali se, naglas disali, tresli se i kašljali. Zatim su se zaustavili. Dalje im se više nije dalo. Videli su sve i odatle. Niko nije bio siguran gde treba da stane da ne bi propao u meko blato ili da ne bi ugrozio tragove zločina. Koliko glasno govoriti ili koliko daleko od mesta zločina zapaliti cigaretu. Kako ne narušiti prirodu koja živi vlastitim životom i koja je baš tih dana odlučila da svetu pruži neosporan dokaz. Nervozna para iz usta, hladni oznojeni prsti u džepovima jakni, nesigurno tapkanje po bljuzgavici i praćenje kako minuti prolaze na službenim telefonima.
Zatim je došao on i podigao galamu. Naravno, u prilog tome govore i fotografije. To se posebno potrefilo. Prilazi doktor Marek Diviš, beo kao stena. Ubrzava korak i rukom nesigurno podiže policijsku traku razvučenu između nekoliko stabala. To je bilo jedino što su lokalni policajci mogli da urade. Zabranili su pristup nepozvanima na mesto zločina. Kao da bi neko preko okolnih močvara tamo uopšte žurio da ode.
Petar Malek ponovo odloži telefon na sto i nasloni se na stolicu. Gleda u svoje prljave cipele. Savije se i otkine s desne nogavice čuperak od tri slepljene bodlje. Poneo se ispravno. Svako bi to na njegovom mestu uradio. Novinarstvo je služenje narodu. Čitaoci imaju pravo na informacije. Zanimaju ih detalji i žele fotografije uz priče. Čeznu da budu deo toga iako su zapravo na drugoj strani svemira. A njemu je to danas pošlo za rukom, štaviše, bio je prvi tamo. Spazio je telo mrtve žene. Ležala je na leđima. Imala je raspuštenu kosu. Bila je gotovo gola, ali u tome nije bilo ništa vulgarno. Naprotiv. Ta prirodnost… I na neki način, lepota. Kao da je dobrovoljno uranjala u meku podlogu. Dopola čarobno potopljena u hladnoj zemlji, odgore prikrivena spalim lišćem. I to je Maleku bilo dovoljno da bi brzo pritisnuo dugmad na svom mobilnom telefonu. Nikakva vulgarna surovost, nije dokumentovao ništa što bi kasnije moralo da se retušira. Neki kadrovi su gotovo umetnički, a drugi će nastati kad se mnogo približi. Ta njena duga kosa… Kao da još uvek pripada nekom vrelom letu iz kog je laganim korakom pobegla. I pronađena je tek sad. Na fotografijama izdaleka, ona se ne može ni razaznati. Ljudsko telo ponekad zaista izgleda kao parče palog stabla. Njena koža je ista kao kora breze. Sama bela fleka i ponegde crni krateri. Tamo su svuda okolo rasle breze… Neke su bile odavno mrtve i istrulele, druge slomljene ili užasno iskrivljene. Kažu da se tu u novembru spušta gusta magla. Tako je teška da se može rukama uhvatiti, a uspeva i da nakrivi mlada stabla u stranu. Zato ih i ima toliko. Prepliću se i međusobno podržavaju. Malo koga puštaju unutra. Čudno, zaleđeno mesto samo za sebe. Čarobna oblast sablasne tišine i blata koje zaudara…
Ana Bolava, Ka dnu, prevela sa češkog Milka Kovačević, Imprimatur, 2020.
Knjigu možete nabaviti na: Imprimatur
