Vitek se pažljivo ogleda u ogledalu. Ima prelepe plave oči, govorila mu je mama pre nego što su otišli na raspust. Da, njegove su posebno plave, ali u stvarnosti, to su samo dve lopte pune krvi. Puno je popio, pa mu je krv razređena i svetla. U suprotnom, kada je žedan, pogled mu potamni. Dečak skače sa stoličice i trči u baštu, gde se odigravaju presudne stvari.
„Ti ćeš to meriti”, najavljuje važnim tonom Jahim i pruža Riši drveni lenjir. „Da posle neko ne kaže da je bila prevara.”
Grupa dece se okupila iza malog staklenika kod leja, gde se završava takmičenje za najveću mahunu. Jahim drži novu svesku za rezultate i spreman je da zapisuje diktirane brojeve.
„Hoćemo li ih prvo nabrati?”, predlaže Barunka. Obučena je u belu majicu sa cvetićima, a stomak joj je umazan od trave. Mali Vitek sleže ramenima. Uzgajao je najveće mahune, namerno ih je puštao da prerastu, pa je siguran u svoju pobedu. Video je Jahimove kada ih je ovaj jeo, neće biti kao njegove.
„Dobro, svako će napraviti svoju gomilicu”, slaže se Jahim. Riša i Barunka pomažu takmičarima da preokrenu svoje stabljike kako im ništa ne bi promaklo. Kod Vitekove nenađubrene leje stvari su jednostavnije: ostavio je četiri prerasle mahune koje sada kida i priprema za pobedu.
Njihove mahune nisu tako velike, što znači da je on favorit. Jahim kida sve što mu se nađe pod rukom. Ne štedi nijednu stabljiku i pri tome uništava nove cvetove. Iz šake mahuna bira one koje su prerasle.
„Imaš ih malo, mora ih biti deset”, obraća se mlađem bratu.
„Ovo su najveće, slobodno ih izmeri!”
„Treba da ih bude deset! Jesi li gluv?”
„Ovo mi je dovoljno!”
„Ovo ti nije dovoljno, vadiće se prosek!”, ljuti se Jahim. „Riki, naberi mu još nešto.”
„Odugovlačiš! Treba da izmeriš najveće, a to su ove moje!”, uzruja se Vitek. Sluti da stariji brat nešto smišlja protiv njega. Ne razume šta sad znači vaditi prosek i zašto Jahim skuplja deset običnih mahuna, kada on ima najveće!
Tada Riša na Jahimovo odobravanje počinje da meri. Vitek ima četiri najveće mahune, ali ostatak je slab. Pored je gomilica sa pobedničkim prosekom. Jahim sve proračunava, podvlači i smeje se.
„Gospodo!”
„Nije trebalo da vadimo prosek, Jahime, varaš!”, viče Vitek. Šta se to ovde dešava? Zašto niko ne interveniše? Odjednom se sve svodi na prosek, šta je to uopšte? Mali Križ od besa počinje teško da diše. Mrzi bratov pogled, taj podsmeh na njegovom licu, pobednički podignutu glavu i uopšte celo držanje njegovog tela, uvek uperen njemu u lice kao praćka spremna da opali. A najgora od svega je ta sveska, hronika Jahimove savršenosti – činjenica je ono što je zapisano. Vitek viče, ali ništa ne vredi. Jahim se, nasmejan, sklanja u stranu. Riša ga prati, Barunka okleva. Žao joj je mlađeg brata. Ni ona nije znala da će se vaditi prosek, u školi to još nisu učili. Celo ovo takmičenje deluje joj besmisleno. Zašto se stalno nešto moraju dokazivati? Pa obojica su ih isto negovali i isprobavali. Pobednik, po njenom mišljenju, nije niko. Jahim će uvek biti stariji, lukaviji i pohlepniji. Nikada joj nije dao da proba nešto malo od njegovog uroda, dok ju je Vitek stalno hranio graškom. Čuvao je samo one prerasle mahune, a ostatak je delio.
„Idemo!”, pobednik diktatorski maše rukom. To se odnosilo na nju, na Barunku, treba da idu u dvorište po činiju šumskih jagoda. Na Viteka ne treba obraćati pažnju, on ne pripada njihovoj ekipi iako zajedno s njima ovde provodi raspust. Ne zna da čita, da piše, niti zna šta je prosek. Tu čarobnu veličinu, taj genijalni sistem koji je Jahimu pomogao da pobedi, a da ga pritom nije uskratio za redovni dotok graška! Čekaš sad aplauz? Jahim proguta knedlu. Odjednom je postao strašno žedan. Mora da popije gusti sok od ribizle. Razrediće ga samo malo, da bude baš sladak, mama bi mu to dozvolila. Sigurno će ga pohvaliti, ona ume da ceni njegove uspehe. Razume prosek i zna da đubrivo sadrži nezamenljive hranljive materije.
„Pobedio sam!”, ponovo uzvikuje Jahim. Potom ga neprijatelj neočekivano udara u leđa, toliko jako da posrne. Nije izdržao bratovljev napad, pa je odmah pao na zemlju. Mali Vitek besno diše i seda na svog brata na zemlji. Udara ga pesnicama. Najpre u stomak, a zatim i u lice. Jahim to nije očekivao. Vitek stalno viče, ali obično ne ide dalje od toga. Zna da se ceri i plazi jezik, ali da ga obori na zemlju i tuče? Jahim pokušava da uhvati bratove ruke, ali ovaj je brz. Bes i nepravda mu daju snagu, a onda se toliko osili da počne i da ga pljuje. Pljuvačka leti Jahimu u lice. Želudac mu se prevrne i počinje da vrišti, to malo đubre ga je, uprkos zamršenoj gomili ruku između njih dvojice, pljunulo! Smeće! Pokaži mu! Jahim ga uz gnušanje šutne i udari u stomak. Ovaj zacvili od bola i popusti stisak. Jahim oslobodi ruke i obriše lice. U međuvremenu, bratu zada još jedan udarac, ovog puta između nogu. Vitek se plačući odmah sruši na bok. U tom plaču više nema besa, samo bol i iznenađenje što je neko sposoban da mu to uradi.
„Fuj!”, viče Jahim i ustaje sa zemlje, neprestano brišući lice rukavom.
„Vito! Šta ti je?”, čuči Barunka pored manjeg i pokušava da ga dodirne. Uplašio ju je njegov plač, mora da ga jako boli. Šta ako mu teče krv u stomaku? Videla je kako ga je Jahim jako udario.
„Zašto ga udaraš?!”
„Zašto on mene pljuje?!”
„Šta si mu uradio! Šta ako umre? Vito, šta ti je?”, htela bi da zna preplašena Bara, ali je Vitek ne čuje od sopstvenog jecanja. Savijen je u klupko i prekriva lice rukama.
„Dobio je ono što je zaslužio”, smeje se Riša. „Od toga se ne umire!”
„Nije trebalo da se bije! Idem da se operem”, odlazi Jahim. „Pobedio sam!”, viče usput. Ponavlja to glasno, za svaki slučaj, na sve strane. Da bude jasno! Da to shvati i gluvi Grebenj, koji ga posmatra iz leja. Dečak oštro korača i ponaša se drugačije nego ikad. Vitek sada treba da pojede đubrivo! Vitek treba da pojede đubrivo? Jahim se okreće. Da li je to zaista pravedno? „Ostavi me na miru!” Pa samo pitam! U hodniku je čudna promaja. Promaja ne može da govori! Deda? Jesi tu? Jahim proviruje u kuhinju, a zatim trči do središta stepenica. Ponovo doziva dedu. Niko se ne odaziva, najverovatnije je opet u stakleniku. Dečak ispira lice u sudoperi, a zatim trči napolje. U dvorištu se sudara sa Barunkom.
„Vitek i dalje plače!”
„Pa neka plače. Nema čime da se hvali. Nije hteo da đubri, pa je izgubio.”
„Jaho, pa to nije bilo fer, imao je mnogo veće mahune nego ti”, ne štedi ga drugarica iz razreda. Korača uz njega prema malom stakleniku dok ih prati svež vetar, veoma zainteresovan za rezultate bratskog takmičenja.
„Imao je tri koje su prerasle… ali nije u tome bila poenta!”
„Jeste, u tome je bila poenta! Idi kod njega, objasni mu, mali je.”
„Ne moram ništa da mu objašnjavam, Baro. Vitek je izgubio.”
Devojčica se zaustavi. Tako je zovu samo kada nešto pogreši. Konačno joj je jasno da nema smisla ubeđivati Jahima, njegova pravila se neće promeniti. Barunka gleda kako tvrdoglavi drug korača prema stakleniku. Hvata se za teška vrata i snažno ih povlači. Zatim se provuče kroz uski prolaz i vrata se za njim odmah zalupiše.
„Deda?”, vikne dečak. Da bi rezultati takmičenja bili potpuno ispravni, za njih moraju da saznaju i odrasli.
Vitek, onaj mlađi, koji nema šanse da ikada u životu pobedi u bilo čemu, u međuvremenu se podiže sa zemlje. Ne želi nikoga da vidi, ne želi da čuje, ne želi da bude ovde. Odlazi sa svojim porazom u baštu. Pored šupe za alat već uveliko hoda pravo. Nespretno se penje na zid kod komposta, a zatim skače dole u šumu. Suve grane pucaju, iglice šušte, drveće širi svoj miris. Bol popušta, a dečački koraci se ubrzavaju. Riša sve vreme tiho ide iza Viteka. Ni on nije siguran u rezultat, video je te ogromne mahune graška, koje možda nikome nisu ukusne, ali su sigurno najveće u celoj Evropi. Ipak, on je ovde samo u poseti i nešto ga sprečava da se suprotstavi Jahimu. Njegov drug je genije, vođa ekipe, i zahvaljujući njemu ne mora da provede još jedno leto na prašnjavom gradilištu. Da je Vitek unapred znao šta je prosek, mogao je da pobedi… Da je znao. Da je znao! Riša gleda gore prema zidu. Između kamenja su rupe, taman za dečju nogu da se osloni i odbaci telo naviše. Riđokosi dečak škrguće zubima i penje se uza zid, pesak mu pada na razbarušenu kosu. Nije tako okretan kao Vitek. Kako raste, tako postaje dvostruko teži, baš kao njegov otac, koji sada ima preko sto kilograma. Konačno, Riša je gore i odmah seda na zemlju. Visoko je, kako li je samo taj mališan mogao da skoči dole! Poput guštera, prešao je preko ivice i već u sledećem trenu vijugao među drvećem, preskakao kamenje, panjeve i druge prepreke, ne obraćajući pažnju na okolinu, samo na lupanje srca u slepoočnicama i brujanje krvi u ušima. Kakve je boje, Vito? Riša razmišlja da pažljivo siđe s druge strane i pogleda kuda to Vitek odlazi da se igra. Mora negde imati skrovište, uvek nestane na duže vreme.
„Riki!”, čuje se poziv iz donje bašte. Iz letnjikovca prilazi Jahim.
„Šta je?!”
„Siđi, trebaš mi!”, ljuti se drug. Zaklanja rukom oči kako bi bolje video. Da li se riđokosi dečak zaista popeo na zid?
Riša pogleda ispod sebe. Kao da mu je bilo lako popeti se gore i sad odmah mora nazad?
„Pa hajde, požuri, Barča je ljuta!”
„A šta ja imam s tim?”, okrene se Riša prema šumi. Hladovina ga privlači jer ponovo postaje vruće.
„Zaključala se u WC-u i neće da izađe. Hajde, idi kod nje!”, maše Jahim rukama izdaleka, ali ne prilazi zidu. Ne voli da dolazi ovamo kad ne mora. Obližnji kompost smrdi na trulež, male otrovne mušice ga ovde ujedaju. Riša se okrene i klekne, spreman da se spusti pažljivo, ali drug odjednom počinje da vrišti.
„Skači! Ne mogu više da izdržim”, poskakuje i drži se za zadnjicu.
„Idi iza letnjikovca”, klati se Riša. Osetio je vrtoglavicu. Pre nego što nogom potraži odgovarajuću tačku oslonca, mora da se smiri, jer mu se ruke užasno znoje.
„Iza letnjikovca? Jesi li poludeo?”
„Verovatno jesam…”
„Zar ne znaš da skočiš? Stvarno moram u WC!”
Krc, riđokosi bi se zakleo da je to čuo iz zida tačno ispod sebe. Da li se i zid sprema da ga obori? Da li je odlučio da je pretežak i prespor? Tako spor da bi se u međuvremenu mogao dogoditi i zemljotres? Riša blago podigne ruke, odrazi se i skoči. Krc. Sada je zaista čuo pucanje, jer je zvuk bio u njegovoj nozi – bol se posvuda raširila, nova, oštra i strašna. Mrak pred očima. Jecaj. Zid, prosek i telo oboreno na bok. Jahimov vrisak, jer ni on nije izdržao. Čak je i genijalni pobednik takmičenja nesavršen čovek. Sve se dešava tako brzo, ključni trenuci se preklapaju, spajaju i stapaju u nekoliko verzija. Za jednog slomljena kost, za drugog uništene gaće i doživotna sramota. Hoćeš li i gaće zakopati da ih niko ne pronađe? Kao poglavicu? Ko to ovde priča! Riki, jesi li to ti?
Mali Vitek nema pojma šta se dešava kod prvog zida. Upravo je oborio rekord, pretrčao je kroz šumu sve do same granice Bjestvina. Do puževog groblja kod drugog zida, ne tako visokog i već poprilično urušenog. Sve se drobi. Ovde se svi raspadamo. Gubimo glas i lice. Dečak se drži za stomak, jedva diše. Granica kraljevstva se zaista srušila i neće je spasiti ni ptica sa dugačkim kljunom koju je dečji trk maločas sigurno uplašio. U pesku su ostali njeni tragovi, a u granama još uvek odzvanja njen ogroman zamah krila. Da li ona čuva ovo mesto kada Vitek nije tu? Hoće li je ikada videti izbliza? Hoće li je pomaziti? Hoće li šapnuti jedno drugom svoja imena? Mali dečak i ogromna ptica što kljucne svakog ko pokuša da pređe na drugu stranu. Kada se sretnu licem u lice, sklopiće dogovor. A sada, dečak će se ponovo sklupčati i prošaputati: možda sam izgubio. Niko mu neće odgovoriti.
Može li se usred priče narator potresti a da se to ne primeti? Zar nije on taj koji odlučuje kome i kada će nanositi bol? Kad nema telo, ne baca senku, nema ništa iz čega bi suze mogle poteći. Pa ipak, suze ovaj put jesu potekle iz krošnje i čudno stvorenje ih briše o granu. Zaljubljen je u svoje tvorevine, decu od mesa i kostiju. U nogama oseća probadajuću bol u kojoj uživa, pogoršavajući je tako i kod sebe i kod dečaka iz stvarnog sveta. Mašta je ovog puta bila toliko jaka da se izmišljena svađa pretvorila u stvarnost. Presekla je vreme i prostor i prodrla u vaše umove ostavljajući vas na trenutak bez daha.
Sedim na svojoj debeloj, oguljenoj grani i tresem se od uzbuđenja. Ide mi! Povlačim konce, a lutke me slušaju. Nemaju snage da povuku u suprotnom pravcu od mog osmišljenog plana i zato ih lomim i sramotim, da im nikad ne padne na pamet da se pobune. Od dece uvek imamo šta da naučimo, smeje se kroz grane topli julski vetar. I dalje je to samo strujanje vazduha, bez čvrste mase, ali sposobno da rasplače riđokosog dečaka na sav glas. KRC. Takav je bio zvuk, Rišo, zar ne? Obojica ga i dalje čujemo. Ovo neće izaći na dobro. Nekoliko nedelja nećeš moći da se osloniš na nogu kako treba. Gori, pulsira, menja boju i otiče. I ja to osećam, dečače, zahvaljujući tebi – i mene može da boli. Pozovi pomoć. Bilo koga ko te čuje i ko nema usrane pantalone. Tvoja povreda savršeno oblikuje moj sadašnji trenutak, čitav ovaj ugao posmatranja. Dečji jauk pun patnje odjednom odjekuje u toliko glava. Hoće li dečak izgubiti svest dok ga budu vozili u bolnicu? I čime će ga voziti, sanitetskim vozilom ili dedinim biciklom? Bjestvine su isto što i kraj sveta, odavde se ne izlazi tek tako. Kako će se priča nastaviti? Hoće li ostati još nešto od prvog raspusta u zamku? Ili je ovo tek početak, a glavno tek dolazi, oslonjeno na dve štake dečje veličine? Kakvog je ukusa rendgen? Jahim će imati toliko novih pojmova u svojoj enciklopediji. Ne bi valjalo da mu se izgubi ta enciklopedija, ha Rišo, šta misliš? Pomozi mi, preuzmi na trenutak kormilo i sve što pomisliš zaista će se dogoditi. Ne želiš da budeš debeo? Ali stvar je u tome što ti je sad slomljena noga, a ti nisi za sport. Narašće ti grudi kao kod devojčice, u to se kladi. Ali prvo će te odvesti u sobu za postavljanje gipsa, gde ćeš, iscrpljen, leći jer više nećeš moći da gledaš u zglob. Položićeš glavu na ležaj i začućeš škripanje plastike.
„Čuo sam to krckanje, još pre nego što se desilo”, priznaćeš rođaki kad je prvi put vidiš. Ali Barča će odmahnuti rukom. Ona čuva važniju tajnu. Bez dozvole je ušla u staklenik i videla kako sazrevaju lubenice. Nikada u životu nije probala takvu lubenicu i u njoj sad klija želja da uradi nešto zabranjeno. Šta ako bi branje lubenice bilo sledeće takmičenje koje bi osmislio Jahim Križ?
Ana Bolava, “Pripovedač”, sa češkog prevela Milka Kovačević, Imprimatur, 2025.
Knjigu možete nabaviti na: Imprimatur
