(preliminarna verzija)
Mnogo toga je nesređeno. Sećanja su konfuzna i navode nas na pogrešne zaključke. Jednom sam imao petla koji je umeo da odlaje nekoliko božićnih pesama u vreme kada bi neko mogao reći da su praznici već uveliko bili istrošeni, a opet, niko nije dovodio u pitanje sposobnost jednog petla da se ponaša kao sasvim obična pretpostavka jednog uobičajenog psa.
Majka, poludela zbog isuviše smrti koje su nas okruživale, sablasno se smeškala kao devojčica onim šupljim smehom, ispražnjenim od svakog iskustva. Šake je držala u krilu i izgledala pogureno i skvrčeno kao da golim rukama lomi tvrdi orah tuge. Klečeći pred surovim bogom TV-a koji joj je sipao vatru pakla u oči delovala je krhko i nezaštićeno, plavetnilo njenog neba bledelo je i pretvaralo se u mulj. Stranica kalendara na kojoj je zaokružila dan očevog odlaska stajala je u dnevnoj sobi na klub stolu zauvek zaglavljena u procepu prošlog vremena, surovo nas tiranišući, nedozvoljavajući nam da se maknemo iz tog sna koji je isuviše podsećao na naše živote.
Bila je noć (poražen banalnošću poređenja hteo sam reći debela i crna kao moje iznošene poštarske cipele izuvene ispred ulaza u stan), a mirisalo je na vlažnu, hladnu zoru; u stomaku mi je titralo od prevelikog uzbuđenja, anksioznosti, naslućivanja neke velike tragedije. Izgradili smo zemlju od pepela i krvi, ubeđivali su nas da je postojana građevina kakvoj nema ravne (konspiracija građevinarskog esnafa i velikih oportunista). Nikada nisam bio dovoljno jak da se u potpunosti oduprem nadanju[1], i sopstveni um doveo me je pred svršen čin. (Navršio sam četrdeset četiri godine i moje slabosti su se otkrivale preda mnom u potpunoj raskoši, nagoveštavajući neminovnost sudbinske utvrđenosti u karakteru.[2] Verovao sam u mogućnost srećnih završetaka, čak i onda kada su grozomorna lica hajdovski bila jasno preobražena u svojoj odlučnosti da zadrže svoje novostečene pozicije moći po cenu ubistva.) U prašnjavom uglu Stare Grčke neko je govorio o nomotetici sa dirljivom dozom nostalgije. To je onaj deo kuće u koji, zbog prevelikog umora, više nisam bio zalazio. Ponestajalo mi je zemaljskih zakona kojima bih uredio sopstveni košmar. Stvari su težile entropiji, prirode sam se užasavao ponajviše. Za muziku sam bio preosetljiv i preslab.
„Fanfarelo, nikada neću zaboraviti čas kada sam te rodila.“, čuo sam glas svoje majke koji je kroz poluotvorena vrata terase bio uprt u ništavilo noći[3]. Bilo je to nešto što bi matadori šapnuli svome biku[4] pred poslednji čin svog hemoragičnog spektakla. ([…] svako je rođenje darivanje smrti. […], podrhtavao je potmuli mrmor pod tankom košuljicom oslabljenih živaca. Svi magarci su usnuli, a usnuli magarci rađaju čudovišta, i nikoga nema ko bi odbranio F. od recidiva judeohrišćanske klonulosti.) Iz osećaja napuštenosti i duboke povređenosti otvarala je svoje srce poluosušenim muškatlama koje su se skromno rascvetavale u tami. Uredno naoružana sklonošću ka lepim stvarima i nedostatkom znanja, uništavala ih je surovo svojom ljubavlju, s težnjom da se čvrsto oformi kao strašna jedinica pod slovom M u Rečniku svesvetske mitologije antropomorfnih čudovišnih bića. U ruci je sada držala prazan ram u kojem je nekad stajala naša porodična fotografija i govorila je kroz njega, puštajući da reči propadaju kroz uramljenu prazninu. „Svako iskustvo je uzaludno, svako znanje je uzaludno. Sve što smo sticali svojim krvavim radom, za šta smo sticali, kome? Što smo bezumno štedeli…“ (Usred naših neskrivenih nesavršenosti temeljna indisponiranost bila je nešto što se u odgovarajućem trenutku u našoj porodici kao velika mudrost generacijski predavala s kolena na koleno.) Govorila je o potrošenom vremenu i promašenim životima prepunim razočaranja i neiskorišćenih šansi. Mučna poenta bila je bolno potcrtavana beskrajnim ponavljanjem istih zaključaka usled staračke demencije. Večna noć krvarila je isprobadana upitnicima izoštrenim duboko u autogovoru retoričkih pitanja i tamnih apoftegmatičnih upitnosti.
Bili smo rastvoreni u relativnosti oniričkog vremena. Trčali smo kroz koridore sećanja, ne stižući nikuda. Iz kapilarnih naprslina na zaštitnom staklu jeftinog ručnog sata iz Lidla koji sam dobio od oca na poklon[5] pokuljala je gusta usirena krv, i naš se vrisak izmetnuo u mukli lepet krila. Palacali smo jezicima pokušavajući da se izdignemo u zasumračeno nebo, razliveno i želatinasto kao rasečena ovčija zenica…Kada je moj petao zalajao, razbudio me je u užas neizrecivog postojanja.
[1] Karakteristična teško izlečiva endemska bolest široko rasprostranjena među plebsom. Skrivena, podla afirmacija nemoći.
[2] Paradoksalno, spoznaja koja mi je pružala neverovatnu snagu i uporište, ili se samo radilo o naučenoj bespomoćnosti (learned helpnesness) kojoj sam rečima dao nekakav prihvatljiviji oblik i dopadljivu formu. Bilo je to neko divlje, hazardersko utvrđivanje u sopstvenoj kamen-tvrdoj depresiji.
[3] Taj glas je ponekad pretnja, ponekad izvor velikog osvedočenja.
[4] …tom nepoznatom Bogu, ocu…
[5] Poklon prikladno saobrazan njegovom načelu da se sami moramo izboriti za svoje šanse ukoliko želimo obezbediti sebi nešto više od benignog simboličnog roditeljskog saveta.
