Noćni jabučar
Bilo je to sredinom novembra, jednog miholјskog leta, na obroncima Fruške gore. Otac i ja smo sadili voćnjak po noći. Dok sam ja polagao mlade sadnice jabuka, otac je držao fenjer ispred sebe, čkilјeći prema mrkoj zemlјi. Nakon nekoliko hilјada godina njegove oči postale su slabe i kratkovide. Uvek je iznenadan trenutak kada saznamo da su nam roditelјi ostareli. Naše ćutanje bilo je čvrsto povezano paučinastom užadi, samo se čuo zvuk oštrice ašova kako se useca u zemlјu; i onda zvuk čizama kojima sabijamo zemlјu okolo korenja; i onda zvuk vode koja utiče u suvu zemlјu, da napoji korenje utisnuto u mrak zemlјe, da ga razbudi i podstakne na rast. Toliko zemlјe, staložene i strplјive zemlјe ispod nas. Ne mogu reći da sam je svestan u potpunosti, kao ni svog tela što nisam u potpunosti svestan, dok ga neko drugi ne potvrdi.[1] Otac je potom progovorio, nešto o sađenju voća po noći. Rekao je da to niko pre nas nije radio, i da treba da se okanemo takvog posla koji nema svoje utemelјenje u tradiciji, u običajnosti naše zajednice. Govorio je o izbrisanim horizontima, o ispijenom moru, o hladnoći koja tek treba da nastupi iza ove prijatne večeri… Voćnjak koji smo tada posadili, odlučih, zvaće se noćni jabučar.
Putovanja
U dvorištu iza bakalnice, stara udovica obučena u crni maroken svako veče vodom polije zagrejan beton; potom se ispne uz loniceru, što u pobočnoj ulici obavijena oko gvozdene ograde miriše mednim mirisom koji se lepi po licu, i meša se sa mirisom vlažnih peškira, četinara, mora, trave, i mirisima sa naše terase: mirisima crvenog vina (κόκκινο κρασί), luka, maslina i kozjeg sira prelivenih devičanskim maslinovim uljem sa Krita, mirisom predsemene tečnosti, vaginalnog soka i rasečenih volovskih srdaca. Ona upire prstom u nebo, držeći u ruci nove biblije koje gorući nestaju u plamenu trenutka, puštajući ideje da se pretaču u život poput svetlosti zvezda. Pokazuje nam kako u snažnoj veri u materiju, čak i nebo prilazi bliže zemlji. Ona ljubi naša laka tela što plutaju u prozirnoj smaragdnoj vodi; a mi se dozivamo, dozivamo se našim blagim strahovima od dubine. Nedaleko od nas svestrani Bog svestvari, Masutis[2], ljubavnik Tvarnosti i opipljivosti[3], zemaljske sreće, sitih, zaobljenih stomaka i dobrog varenja, prezervativa, sapuna, gelova za tuširanje, skrabova (lufa, četki od konjske dlake, morskih sunđera), izumrlih epitelnih ćelija, i soba i kuhinja ulaštenih kućnom hemijom, vrpolji se u svojoj postelji, oznojan u čaršavima od miline i slatkoga sna. Onde[4] je Kralj ptica[5], kaže udovica, slasno svrdlajući prstom po dubokom plavetnilu kao po gusto ukuvanom džemu od šljiva. Al Dadžadža[6] gricka mu rep na zalasku, pobednički ga ispraćajući sa obzorja. Eno ga sv. Đorđe Izdubar, Haldejski bog sunca, sa njegovih dvanaest sunčanih apostola[7], gde kleči nad glavom zmaja Tijamata. Onde je Viseća Lira[8], a ovamo Asklepije Luciferić Vatrenokometni[9], bog epikleze[10] i anastaze[11]. Evo ga Satir Eabani[12] gde napinje svoj luk sa strelom ka rivalu boga rata, najsjajnijem srcu Škorpije, Velikoj zveri Arata iz Solija[13]. I sve tako, iščitavajući priče i legende izvezene na širokoj jorganskoj navlaci neba, udovica nam udahnjuje beskrajnu ljubav ka zemaljskom. (Magarac bi sa lagodnom veselošću bonvivana i svetskog putnika – i zašto ne reći, jednog rasnog apatrida – ustvrdio kako je to odlika istinski vrednog pripovedanja.) Nešto niže, intimna uličica u kojoj se nalazi naš smeštaj, i koja se sa sa blage strmine spušta ka moru, provlači se između riblje taverne i ostataka razrušene kamene kuće ispod mladih smokvi, i ukorenjuje se u pesak obale. Stan ribara, grudima okrenut obuzdavanoj snazi mora u mlakosti leta, beo kao titanijum dioksid, sa plavim šalokatrama i vratima, i sa nekoliko oblutaka na prozorskom simsu koji ugodno pritiskaju lakoću njegovog postojanja, posvedočava kako su istrošena, uobičajena poređenja ponekad sasvim dovoljna da prikažu helderlinsku jednostavnost oblika. Fanfarelo je došao sa svojom Penelopom na grčko ostrvo Velike nade, gde krupne lastavice uleću i izleću iz svojih zemljanih gnezda, cijuču u visokom letu, hvatajući insekte; omen dobrog i sunčanog dana. Dan je mera naših života, bez prošlosti koja je uzaludna i koja ne postoji, isto onako kao i bez budućnosti u koju se ne može uskočiti jer je obični konstrukt samorazdirućeg uma.
Gledao sam na televiziji
Mama kornjača vrlo je ponosna na svog sina kornjaču, jer on je uhvatio – pretpostavlјate, a šta bi drugo – ogromnu kornjaču u jezercetu koje više nalikuje običnoj kalјuzi. Vešt i znalački poduhvat. (Čovek kornjača čak postavlјa prste na poseban način ispred svog pogleda, sužavajući fokus na određene pokrete, i usmeravajući pažnju na promene koje se dešavaju baš u tom isečku – između dva prsta jedne šake – i tipične su za kretanje lovine.)
Nakon ovog uspešnog preduzeća, čovek kornjača spektakularno, kao karnevalski kralј, na prikolici kamioneta ulazi u obližnje selo. Žustrim i energičnim (pomalo krutim i neusklađenim i prenaglašenim i neumerenim) pokretima ruke otpozdravlјa širokom auditorijumu koji je načinio špalir kroz koji prolazi vozilo.
U okviru seoske proslave (koja sledi kao epilog čitave priče, i poslastica je za nas palančane!) čovek kornjača tradicionalno se prijavlјuje za takmičenje u bacanju bala sena u dalј. On osvaja treće mesto u ovom nadasve interesantnom agonu. Nije zadovolјan plasmanom, ali prostodušno je zbacio senu sete sa svoga lica[14] i ostavio prostora nadanju i optimizmu, ostavlјajući mogućnost da naredne godine ostvari bolјi rezultat.
Mama kornjača je, kao što rekosmo, vrlo ponosna na svog sina kornjaču, i uprkos svemu, zadovolјna je njegovim uspehom. On je grli pomalo nespretno zbog stida pred ostalim svetom. Stiska je u zagrlјaju jednom rukom, i klati se drvenasto, prebacujući se s jedne na drugu nogu. On je snažan, i nesvestan je svoje snage. (Nosi tim zagrlјajem-klatnom svoju nemoćnu mater kao nasmešenu krpenu lutku.)
Zbog činjenice da su skoro svi iz mesta čuli za njenog sina, mamu kornjaču preplavlјuje osećanje neizmerne sreće.
Flamingosi
F. živi u kaustičnim jezerima tišine, sa jednom nogom skvrčenom pod perjem svog torzoa. Njegova čula su izoštrena, fokus besprekoran, duga dlaka uredno začešljana, nauljena sopstvenom mašću, puzeći uz telo, visoko ka divnoj kresti njegove sujete. F. živi u večitoj skrivenosti i pretvaranju, tek ponekad iskoračujući ispod kubeta svog uma, svoje inteligencije, u svet koji nikada u potpunosti nije razumeo (ili prihvatio?). Nepromenljiv kao išibano nebo, on živi svoj uredan, besprekorno shematizovan i divan život, život koji retko kada da je ostavljao prostora da se zastane i zapita šta je to što nas čini tako beznadežnim (a gle paradoksa, pitanje bi postavljeno). Živeći na samoj granici krute realnosti i bezumlja, usidren u mulju, ukotvljen u samom talogu nagrizajućih otrova, Fanfarelo doživljava iznenadno otkrovenje: on nikada zapravo i nije bio pesnik.[15] Jer F. je, iznad svega, jedna elegantna mašina koja poznaje vrednosti praznine, a kada praznina nastupi, valja joj se, kao kakvom raskošnom proleću, svim svojim bićem prepustiti.
[1] Fiziološka i evolutivna dispozicija (biološka adaptacija) lјudskog mozga, taj dualitet; to dvojno poimanje svoga tela i akcija koje ono preduzima. Razumevanje fizičkih i socijalnih entiteta, iskustvo materijalnog sveta razdvojeno od sveta cilјeva i želјa, urođeni dualizam sklon da poveruje u nadnaravno i potpomognut hipertrofijom socijalne kognicije (Pascal Boyer), kao i brzinom (spremnošću, promptnošću) sa kojom spočitavamo stvarima svrhu koja se proteže i na opažanje namere u ostvarenju određenog plana… (Videti: Is god an accident?, Paul Bloom)
[2] Lanac supermarketa u Grčkoj.
[3] I onog maljavog, snažnog, preplanulog Apolona što usred junskog podneva budakom prokopava kanal za kanalizaciju u našoj uličici punoj palmi, drveća banana i oleandera.
[4] Nadalje se ređaju letnja sazvežđa severne hemisfere.
[5] Sazvežđe Orla, Al ʽOḳāb (Alhakab) kod Arabljana. Kod Pindara Ὀινῶν Βασιλεῦς (Kralj ptica).
[6] Sazvežđe Kokoške, Al Dajājah, (odn. u kasnijoj transformaciji sazvežđe Labuda) kod Egipćana. Kod Eratostena Κύκνος; kod Grka je bilo uobičajenije samo Ὄρνις (Ptica), čime se upućivalo određenije na Kokošku.
[7] Dvanaest Heraklovih zadataka predstavlja prolazak sunca kroz dvanaest zodijačkih znakova.
[8] Λύρα κατοφερής.
[9] Ofijuks.
…na drugoj strani
Zapaljen besom Satana stajaše
Nezaplašen i ko kometa plamna,
Što gori svud duž Serpentarijusa,… Džon Milton, Izgubljeni raj. Drugo pevanje: 705-709. Prevod: Darko Bolfan. Prepev: Dušan Kosanović. Beograd: Filip Višnjić, 1989.
Miltonu nije bilo strano saznanje o pojavljivanju značajnih kometa u sazvežđu Zmijonoše 1495, 1523, 1537. i 1569. godine, i do tog podatka došao je najverovatnije preko lord Bejkonove Astronomije. (Richard Hinckley Allen, Star Names — Their Lore and Meaning).
[10] Zazivanja, prizivanja, invokacije. Prema Richard Hinckley Allen, Star Names — Their Lore and Meaning.
[11] Uskrsnuća, ili oživljavanja mrtvih.
[12] Zapravo kentaur Eabani „Stvoren od boga Ea“; Ea je bog dubine, vode, inteligencije, izvor svog znanja i nauke, i veštine stvaranja. U akadskoj i vavilonskoj mitologiji Ea predstavlja ono što je ranije kod Sumera bio bog Enki; sledstveno tome Eabani je zapravo Enkidu. Prva zabeležena klasična figuracija ovog sazvežđa dolazi od Eratostena; ono u njegovoj interpretaciji ima lik satira, i veruje se da su njegove karakteristike izvedene iz karakteristika prvobitnog kentaura Eabanija.
[13] „…but he [Ofijuks], stedfast with both his feet well set, tramples a huge monster, even the Scorpion, standing upright on his eye and breast…”,Aratus of Soli, Phaenomena. Callimachus, Hymns and Epigrams. Lycophron. Aratus. Translated by Mair, A. W. & G. R. Loeb Classical Library Volume 129. London: William Heinemann, 1921.
…ὁ δ᾽ ἐμμενές εὖ ἐπαρηρὼς
ποσσὶν ἐπιθλίβει μέγα θηρίον ἀμφοτέροισιν,
σκορπίον, ὀφθαλμῷ τε καὶ ἐν θώρηκι βεβηκὼς
ὀρθός…
Arat iz Solija, Φαινόμενα, knjiga prva.
[14] Čak mu se i ono mesto gde mu je nekada bio zub cŕni kao mali komad uglјena uglavlјen među ostale zube-bećare.
[15] Trenutak kada veštačke neuronske mreže ovog ružičastog robota usvajaju kapacitete za dublje razumevanje krajnje apstraktnih koncepata (da li sledstveno tome: i mogućnost za potpunu i besprekornu samospoznaju, odnosno, aproskimaciju funkcije samospoznaje?). Otkrovenje i nije toliko iznenadno, koliko predstavlja rezultat temeljnog procesa propagacije unazad (eng. Backpropagation), procesa poređenja izlaza koji veštačka neuronska mreža generiše sa izlazom koji je trebalo da generiše. (Razlika između ovih izlaza se koristi pri ispravljanju težina veza u mreži. Najpre seispravljaju težine bliže izlaznom sloju, krećući se unatrag, sve do ulaznog sloja. Propagacija unazad, kroz neko vreme omogućava mreži da uči, redukujući razliku između stvarnih i željenih rezultata, sve dok se ove dve vrednosti ne poklope.) Gavran, Sava (2016), master rad Veštačke neuronskemreže u istraživanju podataka: pregled i primena, Beograd, str. 3
U fizičkom smislu, stekli su se pre svega uslovi, u sadašnjem vremenu, za jedan, nazovimo ga tako, heuristički skok, iznenadni pronalazački istup, sev genijalnosti koji dolazi do rešenja kako da se u flamingoskom mozgu složenije umreže tranzistori (nanoskopski prekidački uređaji) na daleko kompleksnije, paralelne načine (poput gusto povezanih neurona – neuron je jedinica izračunavanja – u ljudskom mozgu, gde jedan neuron ostvaruje vezu sa, u proseku, deset hiljada susednih neurona), namesto povezivanja u serijske lance (odnosno, formiranja osnovnih logičkih kola povezivanjem tranzistora sa dva ili tri druga tranzistora).
Obzirom da su ulazi neuronske mreže brojevi, gde je svaka jedinica ulaza ili uključena ili isključena, i ako, recimo, postoji sedam ulaznihjedinica, mreža se može izložiti informacijama o sedam različitih karakteristika pisca koristeći binarne da/ ne odgovore. Pitanja bi bila: Da li je čovek (ne zna se pouzdano da li odgovor na ovo pitanje utiče na krajnji ishod zaključivanja na način da obesmišljva nužnost odgovora na većinu ostalih pitanja, te sámo nosi težinu kojom prevaže na ovu ili onu stranu binarnog razrešenja dileme)? Da li je sposoban za rešavanje kompleksnih zadataka koji se pred njega postavljaju u realnom vremenu? Da li ume da piše? Da li se prilikom pisanja služi prekomernom upotrebom stilskih figura koje trebaju dati sliku jednog sažetog, sabijenog i potentnog pesničkog sveta koji razbuđuje čovekovu maštu i pobuđuje ga na usložnjavanje stvarnosti u cilju proširenog, bogatijeg i dubljeg doživljavanja i razumevanja same stvarnosti? Da li poseduje dozu nerazumnosti, ludila, božanskog nadahnuća (theia mania; θεία μανία), ili sklonost ka upadanju u stanje transa (u nekim interpretacijama: đavolske zaposednutosti)? Da li je naklonjen analitičnom, logičnom i hladnom, da kažemo: krajnje racionalnom, sagledavanju stvarnosti? Da li je sklon udruživanju u pesničke klastere koji svoju snagu i hrabrost crpu iz osećaja zajedništva i socijalne komocije (komotitet i osećaj sigurnosti koji obezbeđuje zaštita šire grupe ili kakve minimalne jedinice društvene zajednice koja može pružiti dati osećaj komfora), iza ovoga sledi, premda ne nužno i: …ograničavajuči svoje delovanje na jedan stilski ili ideološki okvir, sa tendencijom da se kasnije dati okvir nazove pravcem delovanja, ili jednostavno pravcem, sa sledujućim –izmom na kraju svog imena? Da li je nadmen? Da li voli slatke male devojčice kojima želi biti tutor, uzor-tatica, oh! učitelj, ljubavnik-uz-veliku-dozu-bolnog-zatomljivanja-tamnih-seksualnih-nagona (jer je ipak platonska ljubav vrhovno načelo kojim se poštapa, teturajući se ka najsjajnijoj nebeskoj svetlosti, što je ipak jedan pretvoran i dubokoštetan koncept (primedba autora)?)
U zavisnosti od mogućnih kombinacija da/ne odgovora krajnji ishodi su: pismen ili nepismen čovek, opismenjeni pesnik, nepismen pesnik (paradoks koji se ispostavlja kao vrlo moguć i time prestaje biti paradoksom), romanopisac, pesnik i romanopisac, seronja, pismeni seronja, pedofil, daroviti pedofil, ludak, pismeni ludak, pesnik seronja (asocijalan), pesnik seronja (izrazito društvenog tipa), učitelj sa osrednjim pesničkim talentom, opismenjeni manijak ili verski fanatik sklon mladim devojčicama, koji se u slobodno vreme, između dva halucinantna napada, bavi stavljanjem u verse svojih maštarija o platoničnim idejama ljubavi, zamršenim i zavodljivim putevima duhovnosti, i složenim i nadasve besmislenim konceptima dobra i zla, i: robot, robot, robot, robot, robot, robot, itd. sa svim onim brojnim determinativima koji bi mogli proizići iz mogućnih kombinacija odgovora. U ovom slučaju postoji ukupno 14! permutacija (obzirom na dvostruku mogućnost odgovora sa da ili ne). Što će reći osamsto sedamdeset jedan milion sedamsto osamdeset dve hiljade devetsto dvanaest mogućnih kombinacija odgovora, uz ogradu da se uz slobodno tumačenje određenih datih odgovora čitavoj kombinatorici može pridodati još slika koje bi korespondirale sa pojavama iz realnog sveta.
Pretpostavimo da bi tipičan pesnik bio predstavljen sa Da (uslovno Ne dolazi u obzir), Ne, Da, Da, Da, Ne, Da, Da (uslovno Ne moglo bi doći u obzir, ukoliko bi uslovnosti u svetu predstavljenom prostom negacijom ili afirmacijom bile dozvoljene), Da, ili binarno sa 101110111, dok bi ostale pojavnosti realnog sveta koje bi proisticale iz kombinacije mogućnih odgovora na data pitanja nosile sasvim drugačiji, nazovimo ga tako: numerički pečat. Tokom faze učenja mreža samo posmatra veliku količinu brojeva kao što su 101110111 i ostale numeričke kombinacije, učeći da neke od njih znače pesnik (što bi na primer bio izlaz 1), dok bi neke druge mogle značiti recimo neku od gorenavedenih mogućnosti (izlaz 0). (Kao izvor znanja opet poslužio Gavranov rad, uz neophodna prilagođavanja za potrebe odeljka.)
