Tata je sredinom juna otvarao godišnji odmor i svako me jutro vodio na gradski bazen, čim bi se otvorio. Iako sam svojim roditeljima bila drugo dijete, jednoj svojoj baki treća, a drugoj sedma unuka, svakog juna postajala sam jedinica. Prva i jedina. Sestra bi zbog alergija odlazila ljetovati prije nas kod ujaka na Korčuli, a ja sam ostajala sama s mamom i tatom. Mama bi u torbu pomno spremila rezervne kupaće gaćice, peškir i sendviče, pa bi me tata poveo za ruku na bazen. Tih nekoliko stotina koraka, veliki tata i ja mala, moja ruka u njegovoj dok idemo na bazen dovoljno rano da bude samo naš, nadvremensko je putovanje, izdvojeno iz svih drugih koja su se desila i naizgled bila važnija i veća.
Na praznoj terasi zauzimao je stol s kojeg se bazen najbolje vidi, spuštao torbu pokraj sebe, naručivao kafu i otvarao Vjesnik, a ja sam prva uskakala u veliki plavi bazen i preplivavala ga cijelom dužinom, sretna što je ta golema kada samo moja. Tih jutara bila sam jedino dijete ne samo mami i tati nego i cijelom bazenu. Ronila sam do dna, radila kolut naprijed i kolut natrag, gledala pod vodom iako mi je tata rekao da ne smijem, zamišljala da me lovi morski pas i plivala brzo da mu umaknem. Tata je povremeno povirivao iznad ruba novina, ja sam mu mahala i pokazivala koliko dugo mogu roniti i kako spretno pravim dvostruki kolut. Bazen i jutro bili su samo naši, svijet izvan saća mrežaste ograde stajao je ukočen i suvišan. Kad bi na bazen počeli pristizati drugi, pogotovo odrasli momci koji su se pravili važni, uranjali u vodu munjevitim skokom s četiri metra, prskali cure i potapali jedan drugog, odlazila sam na terasu sjesti s tatom za stol, srkati gusti sok od kruške i mljackati dok jedem sendvič ugrijan u foliji na suncu. Za kraj bismo se tata i ja još jednom zajedno okupali, on bi me uzeo na ramena i skakao u bazen, dopuštao mi je da ga objema rukama hvatam za glavu i zagnjurujem, da se držim za njega dok pliva i vuče me. Bazen bi opet bio samo naš, usprkos gužvi.
Ta jutra na viteškom gradskom bazenu ne izgledaju mi tek danas mitski i nevjerojatno. Nezamisliva su postajala još onda, čim bi pao mrak. Sve bi se ispraznilo, čuvari bi pokupili zaboravljene peškire, prazne kutije cigareta, rasparene papuče i pogasili svjetla. Bazen sam gledala s balkona, pospan i trom, nimalo sličan onom mom i tatinom, jutarnjem.
Jedne večeri dok sam se s prijateljicom M. igrala ispred zgrade, njezina mama joj je rekla da ode po tatu na tombolu, a ona je mene zamolila da idem s njom i povela me na gradski bazen. Tamo je iz prostorije s bočne strane izbijala električna svjetlost, a metaliziran glas posredovan mikrofonom izgovarao je nepovezane brojeve. Ušle smo unutra. Ja prvi put, ona ne, jer je odmah s vrata, unatoč dimu i grupicama muškaraca nagnutih nad čaše i papire, usmjerila pogled ka ženi za šankom. Konobarica joj je kretnjom glave pokazala stol za kojim je njezin tata s olovkom u jednoj i pivom u drugoj ruci zakucao pogled za papir pred sobom.
M. me uhvatila za ruku i povela između stolova. Stale smo pred njenog tatu i ona mu je strogo kazala: “Mama je rekla da dođeš kući.” “Reci joj da ću brzo”, odgovorio je blago. “Tata, mama je rekla da dođeš odmah”, zaoštrila je M. “Ovdje ne smiju biti djeca, idite. A ja ću doći čim izvuku moje brojeve”, rekao je i zatim grubo dodao: “Ajde, brišite!”
Na povratku mi je M. rekla da joj se tata kocka. Nisam razumjela što to znači jer sam kocku znala samo kao imenicu i predmet, a ništa od toga nisam mogla povezati s onim papirom i olovkom u ruci njenog tate. Znala sam samo da to nije dobro jer svako jutro kad je mene tata vodio na bazen, njen je tata spavao i M. i mlađa sestra morale su biti tihe da ga ne probude. M. nikad nije bila na bazenu sa svojim tatom ujutro. Samo je ponekad navečer išla po njega i dopuštala mu da na povratku kući održava ravnotežu oslanjajući se na njena mršava ramena.
Viteškog gradskog bazena odavno nema. Ja ga nisam zaboravila, ali svim srcem želim da M. jest.
Đurđica Čilić: “Novi kraj”, Buybook, 2022.
Knjigu možete nabaviti na: Buybook
