U kafić su izlazili gradski muzičari. Zidovi i plafon bili su prekriveni aluminijskom folijom. Drveni pod bazdi na pivo ko jutarnji dah alkoholičara u pekari. U dnu kafića su muzički instrumenti za kojima s vremena na vreme posežu gosti. Kad se najzad okupi čitav bend, ovacije dugo odjekuju prostorijom. Matore koke se savršeno njišu u taktu muzike. Gladne su mladih i nabreklih kurčeva. Puno se cirka. I duva.
– Ne mogu da iscooliram. Pre dva dana sam izašao sa psihijatrije. – kenja razvaljeni Koja.
– Zašto si ležao na psihijatriji? – pita Bumbar.
Tek su se upoznali. Kad su provalili da su zemljaci, uradili su se do jaja. Isto propisno urađen Žuti drži se po strani.
– Karao sam kurvu. – smeje se Koja.
– Ne kapiram te, brate. – priznaje Bumbar.
– Stavio sam joj nož pod vrat.
– Zašto?
– Napalila me, brate, Bugarka. Ali me je pogrešno istripovala. I zvala muriju.
Iz Kojinih očiju proviruje kažnjeni klinac.
– Jebem joj kevu kurvanjsku. – otima se Bumbaru sa njegovih suvih usana za koje se lepi motani duhan, ostavljajući gorak ukus iza sebe.
– I ja sam ležao za ubistvo. – priznaje.
Setio se Milana. Setio se Milice. Nju je posle Milana karao ko stigne. Sitni vaćaroši. Dileri deviza. Nabeđeni biznismeni. A onda je sa njom preko noći odrastao jedan vrtić dečaka koji je drkanje zamenio pravim pravcatim karanjem. Samo je on nije obrijao od celog napaljenog grada. A zbog nje je skenjao čoveka. Ludilo, brate. Žešće. Žuti se umeša u taj filozofski trip sa pitanjem da li dekra garderobu.
– Ne, brate. – slegnuo je ramenima.
– Zašto ne, brate? – navaljuje na njega Žuti ko na interfon – Sve je osigurano. To je dobro zezanje. U stvari, kradeš državu. Iskaram im kevu kapitalističku.
Smeju se obadvojica. I Bumbar se smeje.
– ‘Ajde sa nama za vikend na ilegalnu žurku. Biće do jaja, brate.
Žuti se cereka matoroj kurožderini koja se diskretno preko odeće miluje oko čkapi u taktu muzike.
– Upad je skup ko Pikasovo ulje na platnu. I nemamo karte. Ali ćemo to već nekako završiti na vratima.
– Hoću, brate. Uvek sam za dobro zezanje. – odgovara Bumbar. Gudra ga pravo radi.
– Idem po pivo.
Smeje se, gledajući napucanu klinku za šankom. Sive moždane ćelije u njegovoj vugla reketira dobar trip, jer je njegova misao u stvari žestok mentol.
***
Dragan Bosanac lepo svira gitaru. Ozbiljne ribe ga često gotive. Radi ko menadžer u McDonald’s-u. I ne dekra.
– Jarane ba, ne osjećam više mirise. – žali se – Nos mi začepljen ko dizna kod dizelaša. Čučnuću sigurno negdje. Ko levat. Al’ libo me racku.
Dragan Bosanac pravi mesta debelom gaboru koji prazni piksle. U međuvremenu, Koja popi žestok bed. Iz toaleta istrčava Jovana sa krvavim rukama.
– Jesi li to sređivala bikini liniju? – dobaci neko.
Jebena violinistkinja.
– Opet si se isekla, gusko glupa. – reče naguženi gabor preko ramena.
Jovana je lujka. Veruje da je neko gleda dok se presvlači. I taj njen anđeo zaštitnik je ziceraš. Govno od cepidlake. Njoj ne smeta. Ona je neprestano na pozornici. Mocart u pozadini tiho svira raštimovani klavir, dok Šerbedžija čita Jesenjinove stihove. A Jovana, kad ne seče vene, lupa frajerima prstence.
– Nemoj da mi usereš itison! – vrišti Dragan.
U spavaćoj sobi Olja vadi slinavu kitu iz usta.
– Ne mogu da pušim od buke. Grozni su.
Frka do jaja. Iznenada Žutog spuca fleš. Gura pokretnu krofnu u stranu koja se zajebava sa nekim zavojima. Pravi smor. Istrčava sa Jovanom iz gajbe. I odvozi je u bolnicu sa upaljena sva četiri žmigavca. Nakon odlaska fontane, atmosfera se u gajbi popravlja.
– Šta je bilo sa onim Mirkom? Ne viđam ga u poslednje vreme. – Koja pokušava da se izvadi na čapri.
– Pao je zbog neke krađe. – odgovara Dragan Bosanac preko kurca, dok čisti itison ribaćom četkom.
– Ja mu dao moju staru bankovnu karticu da izvuče crtu. A on pao sa njom. Kreten. Policija me zvala da se raspita.
– I? – Koja ponovo diše, čvrsto verujući u svoju taliju.
– Poslali mi poštom karticu ko novogodišnju čestitku. A na njoj se uhvatio sloj koke oko azbuke. – smeje se Dragan Bosanac, zaboravljajući potpuno na jebeni itison.
I Koja se cereka.
– Koji bolidi. Poslali ti plastiku u koverti?
– Jesu, jarane. Obraza mi.
Neko podiže roletne. Noć je žešća šlihtara. Njena svetla seku gusti dim u sobi. Muzika je savršena. Miriše dobar marokanski šit. Njegov miris dopire u spavaću sobu.
– Ne mogu više da pušim. Mnogo, bre, slini. – Olja odustaje od reinkarnacije Draženove kite.
I oblači se na brzinu.
– Ti si antihrist. – namignu.
I izađe bez slaganja žvake.
***
Noć je balava i pretežno vedra. U stvari, razmaženo derište traži cuclu od dileja i dripaca u podzemnoj železnici. Nebeske drkadžije i čobani čvrsto sove, jer su jutros imali milion razloga da porane. Ulica je zapišana. Na vratima stražare dvojica drvoseča sa širokim zenicama. Žuti kradom tutnu jednom od njih kintu u ruku. Kratak pogled i širok osmeh.
Unutra dobijaju balone sa gasom za smejanje. Bumbara odmah startuje moćna cupi. Gricka mu uho. Ječi dok se ljubi. Ludilo.
– Baš te prokenjalo, brate. – zaključuje Koja u prolazu.
Njoj prilazi drugarica. Nešto joj dugo šapuće na uho.
– Ti nisi Johan? – pita komad.
– Nisam, ali bih mogao biti. – odgovara Bumbar, dok se u njemu budi kasapin sa bolom u mudima. U grlu zastaje knedla.
– Izvini, greška. – kratka je.
Žurka je do jaja. Koja zuji. Prostor je izlomljen maskirnim mrežama. Zidovi su išarani fluorescentnim bojama. Prostorija izgleda ko neko napušteno fabričko postrojenje. Žuti se zavlači sa dve klinke u jednu široku cev koja je ugrađena u zid. Neka ventilacija ili tako nešto. Muzika dolazi sa hukom metala do njih. Trip je moćan. Pokazuje svoj izbušeni jezik.
– Kako se ljubiš sa minđusom u ustima? – pita klinka.
Poljubi je odmah. Druga klinka ne krije svoje razočaranje. Žuti je odmah provaljuje. Ljubi se i sa njom. Okreće glavu prema izlazu iz cevi i ugleda glavu dobermana.
– Nečastivi – pomisi – kakva patetika…
Ova zadnja reč prestravi Žutog. Hladnoća prožima njegovo telo.
– Bulazniš! – govori sebi.
Izlazi iz cevi i dospeva pred manji kordon policije sa psima. Žurka je provaljena. Stoji neko vreme nepomičan između policajaca. Zatim njegovo telo probija hladan znoj. Sa plafona kaplje kondenzovani znoj. Međutim, nema legitimisanja. Polako kapira da pravda bleji negde drugo. Ili spava. Za to vreme Bumbar je sreo Koju u redu pred klonjom.
– Ubo sam, brate, u chil out zoni zanimljivu ribu. Samo neće da rađa i nema radne navike. I to ti je. – cereka se.
I Bumbar se propisno upropastio. Gleda i vidi. Sluša i čuje. Katastrofa. Život zna da bude ponekad govedo. Ali je večeras pravi džek.
***
Gabor pleše dobro. Debelo dupe drma skladno u ritmu muzike. Talenat je neosporan. Može ko iz pičke da digne kitu svakom urađenom frajeru u diskoteci. Šteta za njenu facu. Priroda ima na duši veće grehove nego sveštenik pedofil u srcu Rima.
– Užasno mi se jebe. Neodložno moram da budem pojebana. Imaš li auto? – nadvikuje se sa bitom.
Iz njenih usta širi se miris kamilice. Verovatno neki ledeni čaj. Bumbar se izvlači iz njenih lakiranih noktiju. Žuti ga odmah startuje.
– Ko je nevaspitana?
Bumbar se polako otvara, ali je presečen u pola reči.
– Koji je tebi racku, brate? – Žuti je trećinu života proveo ponavljajući ovo za njega suštinsko pitanje.
Nastaje par trenutaka neprijatne buke. Bumbar zaboravlja na krkljanjac oko sebe.
– Plašim se da mi se blud ne odbije o tintaru. Sudbina je jajara. – ispoveda se Bumbar u diskoteci.
Njegovi zubi se bele na svetlima. Lomi se, jer ga gadro večeras baš ružno radi. Steglo mu se grlo. I žiga ga u grudima.
– Ti si jebeni intelektualac. Hoćeš li da pronađemo neko tiho mesto da se pomolimo zajedno? – Žuti ne kapira kraj priče.
Popravlja kačket.
– Zato ja hoću da se ogrebem za snošaj. Čini mi se da nesretno džubre nikad bilo nije do kraja dojebano – pogan osmeh – Ti si ubledeo. Da nisi postao bolesnik?
Iz njega progovori hoštapler lišen fotelje zbog spleta okolnosti. Žuti je nesuđeni guzonja. Ali gadro i ludilo su uradili svoje. Sad žuri u susret svežem snošaju ko vrhunski atletičar. Nju zatiče u društvu nekog krelca koji prosipa trule fore iz vrtova sa porodičnih roštilja. Njemu slaže žvaku. A nju hvata za guzove. I odvodi je negde. Vreme je fantom. Žuri par sati. Bumbar bleji po diskoteci. Ne može da pronađe Žutog. Sigurno su daske na pozornici popustile ispod njega. I sad se sa zadovoljstvom razbija u nekom drugom filmu ispod debelih naslaga asfalta.
***
Slučaj je matori perverznjak koji je u toaletu osnovne škole počeo da drka na razrednice i frajere. Njegova muda su se u međuvremenu otegla do zemlje. I ko svaki mudonja – ne gotivi hronične landare. Čim je Bumbar upoznao Jeremiju, znao je da je lik kreten. Vučko iz oštre zime osamdesetih. Jovana ga voda svuda sa sobom ko maskotu. U krevetu može da ga otrpi. Donekle. Ali je ludak smara na javnim mestima.
– Ne budi ovca. – govori mu.
Ali ne pomaže. Jeremija se dobro kotira u gradu, a nije nikad posebno najebao. Startuje Bumbara.
– Ti ne samo da imaš picajzle, već si i sam picajzla. Jedna velika picajzla. – reži.
Bumbar ne kapira. Ovaj se loži žešće.
– Da li se Jovana dobro jebe? – pita.
Slini nabeđeno derište gastarbajtera. Zatim spušta glas.
– Znaš… najebao si…
Nakon ovih reči odlazi. Bumbar čeka ortaka da se izvadi iz nadograđenih noktiju talije koja prosipa trule fore. Njegovi susreti sa Žutim nepredvidivi su ko pacijenti pušteni sa intenzivne nege. Bumbar zataškava frku. A Žuti čapri. Načuo je nešto o ubistvu Milana.
– Šta je bilo sa Urošem Beretom? – pita sa sitnim naporom.
Usne žlezde luče pljuvačku.
– Čudna neka vutra – jada se.
– Ubijen je na ratištu. – Bumbarov svet se okrenu naopačke ko čarapa protiv malera.
Zuje misli lobanjom. Ona je grubo otvarana u par navrata.
– Prozvao me Jeremija. – prijavljuje.
– Zašto, brate?
– Dobio je picajzle od Jovane. I veruje da je ona picajzle dobila od mene. – Bumbarove oči su krvave od šita.
– Koji je njemu racku? Može sebi da kupi vutru na kiosku, a on se cima zbog klinke koja vikendom seče vene, a ostatak nedelje se satire kurcem. – Žuti peni na Jeremiju.
– Sećaš li se onog debelog gabora iz diskoteke? – pita.
– Sećam se. – potvrđuje Bumbar.
– Imala je picajzle.
– Ne mogu da te pratim, brate. – Bumbar se napreže da misli.
– Ja sam tucao Jovanu. – Žuti prijavljuje snošaj ko izgubljen novčanik na šalteru službe za neprispele prtljage i izgubljene stvari na aerodromu.
Zaplet jebe kevu.
– Sad kad znam da si ti ubo Jovanu, lakše mi je, brate. – kenja Bumbar nataknut na vrh povelikog tukija.
– Jesi li koristio, brate, zaštitu? – pita.
***
Pečurke su čudo. Bumbara stižu filmovi iz njegovog odrastanja u kraju. Prošlost je pizda. Uzima sve što joj se ponudi bez vraćanja kusura. Matora polovnjača je neviđen razbojnik. Sa Bumbarom su dve devojke. Jedna kreira ženske ćega. Ruku na srce, ona je mogla biti ozbiljna riba. Ali je skot odbio da bude slatkiš. U njenom društvu je staklena galanterija sa teglama od feferona na očima.
Prvi put jedu pečurke. Tu je i neki starkelja sa pletenicom. Kakav slepac. Izigrava turističkog vodiča na ovom neobičnom putovanju. I još uvek čisti opanke od blata sa Woodstock-a. Skot plače. I povraća. Starkelja čita delove iz Bhagavad Gite. Pleše.
Bumbaru je pun kurac slanja pozitivnih emocija u svemir. On ne gotivi nikoga. Na sobnim vratima se hvata za kvaku kojoj su izrasle magareće uši. Vani ga tek stiže prava paranoja. Kanal bulji u njega sa tamnim vodenastim očima. Patke sa kljunovima zagnjurenim ispod pernatih pazuha plutaju na vodi ko jebeni ribarski rekviziti.
Noć zakuca njegovu kragnu ekserom za zid iza ćoška. Vazduh je lepljiv i gust. Ugledao je lopatu naslonjenu na izlog od kaljenog stakla. Stvarna je. Na prvi pogled čini mu se da lopata zaista postoji.
– Ako upadnem u neku rupu, neću dublje kopati. – Bumbar odmah kapira kraj priče.
U taj tren nailazi neki pravednik čiji je hod raskliman ko stolica ispod debelog dupeta. Zglobovi mu škripe.
– Brate, vidiš li ti lopatu? – pita Bumbar.
– Vidim. – odgovara tip u početku sabrano.
I Bumbar se loži. Njemu su legle pečurke ko budali šamar.
– Da li lopata postoji u realnosti? – ponovo propitkuje.
Tip gubi mir. Njegove oči bleje u očnim dupljama. Jeza klizi niz njegov suženi krvotok.
– Šta si uzeo? Imaš li još? – pita nervozno.
***
Bumbar je ostao da prespava na podu kod poznanika. Pred samo jutro čuo je kako neko doziva njegovo ime. Otvara oči. Ugledao je reebok patike. Diže pogled sa tegovima.
Gradski mentol stoji iznad njega u crvenoj jakni od debele kože. Soba miriše na fudbalsku loptu. Neka drukara je pevala. Jeremija je baš rešio da mu se pošteno najebe keve. A Bumbar se ‘ladno mogao zakleti da indijanac i ne jede narkortike.
Sad zna. U gradu nema izvikanih frajera koji se šire na foru. Ili jedeš šta stigneš ili si sajber. Ili duvaš ili ti ga duvaju. Životni uspeh je seljačina preodređena za šmokljane. Prava truba. Bumbar je vucibatina. I zato je grad overio njegovo dupe.
– Dobro jutro, batice. Buđenje. – reče dijabola uz širok osmeh.
– Kojim dobrom, brate? – Bumbar se opasno kači sa svojom talijom.
– Ne kenjaj! ‘Ajmo u klonju! – dijabola je nestrpljiv ko jutarnja nervozna stolica.
Itison se pretvorio u živo blato. Bumbar propada u sitnu prašinu između vlakana. Sprema žvaku.
– Ja sam dobar ko aspirin – kaže – samo je neko izbaronisao nešto o meni na kvarno. Iza leđa… Znaš već kako to ide. Đukele bezobrazne…
Lik izvlači crtu koke na vodokotliću dužine Beograd–Niš u udžbeniku za osnovnu školu.
– Predugačka je, brate. Ubićeš me. – Bumbar zakera.
Dileja zadiže jaknu, otkrivajući panoramu na prangiji zataknutoj za pojas.
– ‘Ajde, pingvin.
Stvar je jasna ko znak za ulicu sa pravom prvenstva. Bumbar kapira.
– Da li je utoka regularna? – može da ispederira sa ovim ili nekim sličnim pitanjem.
Ili da šamara nos.
– Odakle dolaze sve te tragične sudbine, kad je na ulici sve ispričano? – drka svoju pamet ko muda kroz probušene džepove na farmerkama.
Malo zatim šamara nos. Njegov srčani mišić podiže istovremeno Kalemegdan i Vukov spomenik u bendžu.
***
Gajba je od nekog Nišlije. Ekipa je do jaja namazana. I posvađana sa padežima. Unutrašnjost gajbe ukusno sisa kurac. Nabrijana maca pleše u kožnim pantalonama. A urađena nije samo razmažena pudlica na jastučićima u uglu sobe pokraj izlaza na terasu.
– Ćao. Ja sam vlasnik objekta. – čuo je predubok glas za ribu i suviše piskav za frajera.
Koja ugleda par nabudženih sisa koje ko padobranci čekaju da iskoče iz brushaltera u susret gravitaciji. Zatim spusti pogled na njegove krupne muške pesnice i crnu traku preko adamove jabučice. U njegovim preponama potraži kurac. Mrzi svoju radoznalost. Jebeni Robinzon Kruso.
– Hvala, domaćine, na gostoprimstvu. – smeje se.
– Zemljak, dođi posle u toalet na duvanje. Dopadaš mi se. Tako si mazan i prirodan. Tačno provaljujem šta može da ti prija.
Pogan osmeh završi na Kojinom licu ko jaje u kajgani. Stan se izležava u prijatnoj polutami sa svojim vrećama za sedenje veselih boja i niskim stolovima. Lampe su ispunjene nekom plavom smesom koja se diže, hladi, pada na dno lampe i ponovo diže. Zaštitni znak poznih devedesetih u Amsterdamu.
– Idem da šoram. – prijavi Bumbar.
Žuti hoće da upozori Bumbara na silikonsku opasnost u klonji, ali Koja ne dozvoljava.
– Pusti ga, brate! Neka se seksualno opismeni. – povuče za rukav Žutog.
– Koji je tebi racku, brate? – pobuni se ovaj šlepanju firmirane tkanine.
– Ma, bre, gledao sam na tv-u neku padavičarku kako kenja o baletu. Od nje sam čuo tu reč. Balet je opismenjavanje tela.
– Ložiš me?
– Ne, zašto bih?
– Koji si ti Šaban. Loše te radi vutra, brate.
Žutog stade da proganja nadrkana hladnoća. Za to vreme Bumbar ulazi u toalet. Domaćin poseže za njegovim međunožjem. Jako. Odmah. I muški. Domaćin je munja. Domaćin gnječi njegova jaja ko mekane loptice za stres. Izvlači tuki iz Bumbarovih gaća. Jebe kevu kako puši. Liže. Šamara se tukijem po obrazima. Događaj je intiman ko otisak prsta.
Bumbar povlači njegovu kosu da ne svrši u njegova usta. Perika mu ostaje u ruci. Gleda oznojeno teme ko semafor na prometnoj raskrsnici.
– Šta si utripovao, điberu? Da te je prokenjalo. Ne može, brate, baš toliko da te prokenja. To znaš. – Domaćin ne štedi različito i drugačije.
Bumbarov ego se liftom odveze na deveti sprat nebodera. I odatle skoči prelom na oronuli beton. Gleda svoju spermu na njegovoj počupanoj obrvi.
– Koja si ti pederčina. – reče.
Ovaj zadignu suknju i olakša se u pisoar, brižno otresajući svoj tuki. Par kapljica njegove tamne pišaćke završavaju na pločicama. Njih razmaza širokom potpeticom u apstraktnu fleku.
– Kome ja izduvam, odpadne mu kosa – dobaci izlazeći iz toaleta sa razvaljenom facom – Idi, brate, u Jehovine svedoke. Šta drugo da ti predložim?
