BAKLAVA
Otvorim oči i ugledam očuhov potiljak, njegovu crnu natapiranu kosu i lapte peruti na kragni njegovog jedinog odijela. Stojadin, koji je tog jutra posudio od Fahre, svog najboljeg prijatelja, na jedvite jade se vuče po pustoj, vijugavoj cesti, između palisada drače i rastinja, proizvodeći užasnu buku. Na butini osjećam vlažnu toplinu bratovog lica: on spava, ošamućen vrućicom koju je tog jutra dobio. Majka nervozno gleda u cestu, na filteru cigarete što dogorijeva između njenih kažiprsta i srednjaka, vidim tragove karmina, ozbiljna je, niti priča, niti se svađa s očuhom, samo snažno povlači dimove i otpuhuje ih, čas u njedra, čas u krilo, gdje drži tepsiju s baklavom, umotanu u celofan.
Tu i tamo zaobiđemo poneki autobus, uglavnom prazan, ili se mimoiđemo s vojnim vozilom na čijoj karoseriji sjede naoružani i raspojasani vojnici, mašući nam s tri podignuta prsta. Očuh, tada, uzdahne, izbaci vršak jezika i lizne znoj s orošenih usana, a majka se okrene, provuče svoju tanku ruku između siceva, potapše me po koljenu i kaže nešto što nema veze ni s vojnicima, ni s našim putovanjem. Po tome znam da se događa nešto važno i veliko, nešto što je povezano s tužnom viješću o kojoj smo tih dana u školi mnogo diskutovali: fudbalska reprezentacija Jugoslavije – iako ga je izborila – neće igrati Evropsko prvenstvo u Švedskoj.
Iza jedne šikane, nailazimo na spuštenu rampu. Očuh gleda u majku i šutke zaustavlja kola. Prilazi nam vojnik u maslinastoj uniformi, duge, valovite kose i zapuštenog lica, obraslog gustom, čekinjastom bradom. Očuh otvara prozor i uz ljubazan osmijeh mu predaje dokumente. Gledam u kalašnjikov koji mu visi o ramenu: prvi put, tako izbliza, vidim pušku.
„Kuda putujete?“, pita. Iako mu se usta smiješe, u očima mu se ogleda nešto mračno i usplahireno, a dah, na momente hroptav i ubrzan, bazdi na alkohol.
„U Crniće. Kod punca i punice“, ljubazno odgovara očuh. Potom dodaje, kao da se pravda: „Znate kako je… Bajram je.“
Drugi vojnik stoji u drvenoj stražari, uz samu cestu. Visok je, krupan i nosi nehajno nakrivljenu kapu s petokrakom. U ruci drži cigaretu i ritmično mijenja ravnotežu, oslanjajući se čas na jednu, čas na drugu nogu. Osmijeh mu je krut i pomalo podrugljiv. Iza njega, u ceradom natkrivenom prostoru, ograđenom vrećama s pijeskom, nazirem nekoliko raščupanih glava, čujem smijeh, galamu i povremenu pjesmu.
„Kažeš Bajram, a?“
Očuh i majka klimaju glavama. Na licima im se pojavljuju široki osmijesi.
„A šta to imaš u krilu?“
„Baklava“, odgovara majka, podižući tepsiju uvis. „Želite li komad?“
„Bilo bi to lijepo“, kaže vojnik, listajući očuhove dokumente.
Majka drhtavim prstima iz tepsije vadi kolače i slaže ih u celofan, sladunjavi miris agde u trenu ispuni unutrašnjost automobila, Mito gricka gornju usnu i povremeno zaškripi zubima, brat se budi, sneno odmjerava majčine nervozne kretnje, onda vraća glavu na moju butinu i nastavlja da spava. Ja ponovo zatvaram oči i zamišljam: finale je Svjetskog prvenstva, Jugoslavija igra protiv Brazila, tribine su prepune, zadnja je minuta, dočekujem loptu na vrhu šesnaesterca, primam je na grudi i šaljem u same rašlje, potom sprintam prema tribini s našim navijačima i u deliriju proslavljam gol.
„Imaš li šta u gepeku?“
„Samo rezervnu gumu“, odgovara očuh. „Ako treba, otvoriću.“
„Nemaš…“, tu vojnik malo zastane, obori pogled prema vozačkoj dozvoli koju drži u ruci, pa se onda opet zapilji u očuha. „…Mithate, nikakvo oružje ili nešto tome slično?“
„Ma kakvo oružje, druže“, klikne očuh i nabaci onaj svoj teleći osmijeh kojim se služio kada bi na Tržnici, gdje je cijeloga života prodavao orahovu jezgru, nastojao uvjeriti mušteriju da je roba na njegovom stolu najbolja na pijaci. „’Taće mi to?! Taman posla.“
„Uzmite ovako, nemam drugog načina.“
Majka pruža vojniku celofan u koji je nespretno zamotala četiri baklave. Kristali u njenim minđušama zatrepere i zaljuljaju se. Jedna kap agde iscuri iz celofana i kane na Mitine pantalone.
„Nema veze, nema veze“, upadne on, mahne rukom po pantalonama i doda, uz osmijeh: „opraće se, jebaji ih.“
Vojnik uzme zamotuljak, još jednom odmjeri svakoga od nas ponaosob, vrati očuhu dokumente i da znak kolegi da podigne rampu.
„Sretan Bajram!“, kaže i kažiprstom slobodne ruke dodirne obrvu, u znak pozdrava.
Kad malo odmaknemo, majka ispusti uzdah olakšanja. Dok joj glava počiva na naslonjaču, posmatram njeno lice, sada sasvim opušteno, savršeno mirne kapke na zatvorenim očima i nos koji se lagano širi i skuplja.
„Koji nas tento na ovo natenta?!“ progovara ona umornim glasom.
„Crkla bi da nismo pošli!“, otrese očuh, silovito. „’Ćemo glavu izgubit’ radi tebe, u vražju mater i ti i Bajram, i Crnići!“
„Sto sam ti puta rekla da ne ‘suješ pred đecom! Moreš li ti išta na ovom svijetu reć’ a da ne sastaviš je i be?!“
Mito naglo zine, ali od količine bijesa koji ga prožima ne može da kaže ništa; nekoliko sekundi gleda čas u majku, čas u cestu ispred sebe i trepće, a onda počinje da se smije, nazor i izvještačeno, kao da joj se ruga. Majka uzima kutiju Partnera s instrument table, vadi cigaretu i gura je među zube. U njenom krilu podrhtava tepsija s baklavom, sada bez celofana, i jedna muha, koja se tu stvorila ko zna kako, počinje da kruži iznad smeđe, hrskave kore.
