GLAVA 3,1
Kazuje profesor Sipac.
Stil. Trulež. Estetika.
Tekst kuca Nejra Bugarin.
Kad je profesor Sipac rođen, u njegovom narodu brali su zelen paradajz i jeli ga. Kad bi pocrvenio, nesretnici su mislili da mu je prošlo vrijeme i bacali bi paradajz niz rijeke.
Vođen saznanjem da se u njegovom narodu supstanca prekrasnog ukusa i mirisa vidi kao trulež, profesor Sipac bio je vrlo oprezan.
Još kao dječak, Sipac je, noćima, krišom, zalivao državnu giljotinu. Tek kad je zarđala, Sipac je slobodno ušao u biblioteku, siguran da mu estetika neće doći glave.
GLAVA ČETVRTA
Kazuje Nejra Bugarin.
Rane. Kletve. Psovke.
Tekst kuca profesor Sipac.
Kažem ti
neko će nas se setiti
u budućnosti.
Sapfa
Gdje dvoje diše, treće se piše. Ponekad i četvrto.
Majci je porastao trbuh, ali to nije dočekala da vidi njena majka. Izdahnula je u smradu javnog klozeta na autobuskoj stanici.
Prvo brat pa ja – vrisnusmo iz majke u desetak minuta.
„On me namučio dok je izašao, a ti si izašla lasno, kao pile iz jajeta“, govorila mi je majka.
Lako se dogovoriše – otac je dao ime muškom djetetu, a majka meni.
Otac je naumio da sina nazove po nekom filozofu kojeg je slušao na radiju, ali se moja majka nije složila. Mi smo bili narod poznat po Safetima – bio je slavuj Safet Isović i fudbaler Safet Sušić. Tako nazvaše i mog brata, a moja majka meni dade ime Nejra, ime koje je nosila prije no što joj otac prilijepi ime Sajma, po onoj lijepoj nevjesti koja je izgubila pamet zbog sihira moje bake.
Moja majka, očekivala je da će njen otac doći da vidi i daruje unučad. Nadala se da otac pruži ruku ka njoj, ka nama, nakon što je ostala bez majke. Kad je sve bilo i prošlo, nadala se da će je njen otac pogledati; ne parama pomoći, nego njenu djecu zagrliti, ali, majčin otac preselio je na drugi svijet onda kad su bratu i meni nikli prvi zubi. Niti je djed vidio nas, niti mi njega.
Rasli smo. Prvo čega se sjećam jeste televizor. Rasli smo uz crno-bijeli televizor, mali, koji je otac kupio, a majka ga sa buvlje pijace donijela u cegeru, kao mačku. Uvijek je radio po pola sata, a pola sata odmarao. Brat i ja gledali bismo ujutru crtane filmove, a kad bi se televizor zagrijao, mi bismo otvorili prozor i drali se. Smijali smo se tome. Majka se ljutila, a mi bismo rekli – kad kupiš novi televizor, nećemo se drati. Ona bi ugnula ramenima i zaćutala. Uveče, u poluvremenu neke važne fudbalske utakmice, majka je na televizor previjala hladne obloge kako bi otac mogao gledati prenos do kraja.
A majka koja je, od prvog dana udaje, kupala našeg oca, počela je i da ga brije i šiša. Vremenom je naučila dobro da barata makazama i šišala je brata i mene.
A rasli smo brat i ja, raslo naselje Erozija. Dolazili ljudi sa svih strana, zapošljavali se u fabrikama, donijeli razne riječi i razne psovke.
Svi se kućili, uz kredite. Nijedna kuća u Eroziji nije imala fasadu. A nikome u Eroziji nije bila dovoljna svoja kuća. Svi su brinuli tuđu brigu i pretresali tuđe postelje. Čini mi se, svi su znali, koliko ko ima kašika. Ako je neko imao krampu, svi bi tražili tu krampu kad im treba za neki poslić oko kuće. Jedan komšija imao kućne merdevine. Kad god je neko kačio zavjese, uzimao je te merdevine od njega. A mi smo imali najmanje, a nismo ništa tražili, nikom. Od nas nisu mogli ništa da traže, pa nam ništa ne bi ni dali.
Crveni blokovi, pijesak ispred kuća, šut, grede… to su slike mog djetinjstva. Mi, ženskadija, igrale smo se najčešće kuhanja. Punile smo pijeskom plastične čaše od jogurta, i to nam je bilo jelo. Dječaci su uzimali šerpice i punili ih pijeskom, šerpice su vezivali uzicama, pa ih provlačili kroz svoje noge i vezali za plastične poklopce od biljnog masla. Ti poklopci bili bi im volani. Tako su oni, bajagi, vozili kamione s prikolicama. Prevozili su pijesak. Pijeska je bilo na sve strane.
Iako su sve pozajmljivali jedni od drugih javno, komšije su jedni drugima krali građevinski materijal i stolariju. Sjećam se, bile su rasprave, te ti si meni uzeo ovo, te onaj mi je ukrao ono. E, ja sam tebi, ovo, zbog onoga. Vrhunac je bio kad je komšija Vȕta, nekad portir u bolnici, čekićem izbio prozor iz zida komšiji Senadinu.
„Ostavi to, neka budalo, hej! To sam znojem platio!“, govorio je Senadin, a Vuta je odvalio prozor, odnio ga, i ugradio u svoj zid.
„Nećeš ti gledati kroz moj prozor koji si mi ukrao! Ja samo vraćam svoje!“, rekao je Vuta.
Očevi su vazda jedni drugima krali građevinski materijal, obično noću, jer avlije nisu bile ograđene. Desilo se da dvojica kradu jedan drugog pa se sretnu – jedan drugome krao blokove, a drugi prvome štokove, a sve to iz mraka vidio treći koji je, valjda, takođe krenuo da krade. Vidio, pa ispričao komšiluku.
„A kradeš me, lopove!“, rekao jedan.
„A kradeš ti mene!“, rekao drugi.
„A kad kradeš ti mene, hoću i ja tebe.“
Sva djeca u Eroziji bila su potkovana ekserima, kao sužnjevi iz narodnih pjesama. Uz igre, uz žmurke i jurke, ponajviše bi nalazili eksere, a ekseri bili svuda razbacani, zabodeni – kao da su samo čekali tanke đonove i meke dječje tabane. Nikad djeca nisu posumnjala u očeve koji ostavljaju eksere da vire iz razbacanih dasaka, lopovsku nogu da čekaju. Moj otac, bezruk, niti je zakivao eksere niti raskivao daske od šalovanja. Iza njega bar nije ostao nijedan ekser za tabane.
Bilo je djece kojima bi esker tako duboko ušao u stopalo da bi izlazili očevi da ih vade kliještima. Obično bi psovali djecu. Moglo se čuti nešto otprilike ovako: „Hadalju, da jedan ekser ima ti ćeš ga naći!“
Sjećam se: komšija Vuta, vratio se s posla i ugleda sina kako trči. Baš dok ga je gledao, sin se nabode na ekser. Vuta utrča u kuću, vrati se s kliještima i izvadi mu ekser iz noge. Zatim, Vuta reče nekom od onih momčića da popišaju ranu na sinovljevoj nozi. Tako smo svi dezinfikovali rane.
Ali, dok je mlaz mokraće zalivao taban Vutinog sina, Vuta se naljuti.
„Magare jedno, stalno se potkivaš i stalno te pišaju!“, reče Vuta i uze neku letvu pa njome izudara sina koji je zapomagao: “Nemoj, nemoj me, neću više!“
„Nek te pišaju! Nek te pišaju cio vijek, magare jedno!“, drao se Vuta i tukao sina, ali, kad se umori, primijeti da je sinu izbušio i glavu, i ruke, i noge… iz one letve izvirivao je ekser. Zarđao, kao i sve naše godine.
U Eroziji, rekoh, nije bilo voća. Svo drveće počupale su komšije, a moj otac nagovarao je muške glave: “Ela ljudi, posadite neko stablo, sve nas će voda svesti u ravan, odnese nam i kuće, i duše će nam odnijeti.“
„Nećete, valjda, ja da vam sadim ponovo?“, razmišljao je otac glasno.
„Samo ti filozofiraj!“, govorili su mom ocu.
Ni travke nije bilo u Eroziji, ni kleke, ni koprive… samo razbacan građevinski materijal, i psovke, i kletve naših majki.
Sjećam se nekih psovki:
majku kroz majku,
mrtvog oca,
babu na tarabu,
naninu nanu,
tetku na grob,
sestru u đerdek,
sve što ti kuća zaklapa,
sofru rasklecalu,
sjeme pogano,
miša u duvar,
majku u pupak,
krvavu majku,
četiri majke,
sestru na tavan,
familiju seljačku,
ćerku u krevetac.
Sjećam se i nekih kletvi:
materica ti se ukiselila,
sjeme te preskakalo,
digni se, iz groba te digli,
ne skači, koža ti skakala,
žvaći, mrtva te žvakali,
mačke te drale,
krave te preživale,
ne kopaj bubuljice, miševi te ukopali,
gromovi te u zube gađali,
vrijeme te ubilo,
kukavica ti jaje poturila,
zmija ti na trbuh spavala,
sreće nemao,
konji te na repove rastrgli,
oči ti se ucrvljale,
što slomi čašu, čelo ti slomili,
oglođi kosku, kurve te cio vijek glodale,
psi te preskakali,
kamen ti u usta,
koža ti se izrupčala,
so te posolila,
čuma te pogodila,
ne deri pantole, nos ti odrali,
u kazan te kupali,
ne hrani ptice, kljunovi te izjeli,
što prosu mlijeko, mozak ti prosuli,
nokti ti sudili,
vuci te budili,
žeđ te smorila,
operi noge, kopita ti nikla,
ne češi se, šuga te češala,
operi kosu, vaška te pojela,
probudi se, vojska te budila,
glavu ti ubrali,
krv te poparila,
sofra ti prohodala.
GLAVA 4,1
Kazuje profesor Sipac.
Who is who in the world.
Tekst kuca Nejra Bugarin.
Curculio pripada rodu sipac ili žižak, porodici Curculionidae i podvrsti Curculioninae. Jedinke ove vrste žive u stablima drveća, uglavnom u orahovom i hrastovom drvetu. Odrasla ženka buši rupu u mladom orahu da bi položila jaja iz kojih se izlegu larve. U jesen, larve buše rupe da izađu iz drveta i uđu u zemlju, gdje žive godinu ili dvije, dok odrastu.
Sipci / žižci / crvotočci / tvrdokrilci ostavljaju larve koje se hrane suhim drvetom i mogu da prave štetu i po nekoliko godina, a mogu i da miruju u drvetu. Dakle, sipac uđe u drvo dok je živo, a rije u drvetu kad je mrtvo i kad se nalazi u domu, u amfiteatru, na tavanu, u vladi, čak i u šahovskoj tabli… Sipac rije najviše noću, a proizvodi i neprijatan zvuk. Ljudi se bore protiv sipca tako što u rupe ušpricaju benzin, dezodorans, terpentin ili razređivač, a ponekad ubacuju žicu u radno mjesto ovog insekta. Postoji mišljenje da materijalne štete od sipca daleko prevazilaze ulaganja potrebna za sprovođenje preventivne zaštite drveta.
S obzirom na njegovu minijaturnost, sipac ima vilični aparat impozantne snage – može da pregrize ono što ne mogu lav ili krokodil.
Psihijatrija klasifikuje bolest pod nazivom curculiofobia kod osoba kojima zvuk sipca iz drveta izaziva strahove.
Curculio / sipac često je u antičkoj književnosti bio istican kao simbol. Najveći rimski komediograf Tit Makcije Plaut napisao je komediju i naslovio je imenom ovog insekta – u središtu radnje je parazit. Po tvrdnji istoričara književnosti, Valgije Ruf je u svojim elegijama, koje nisu sačuvane, koristio sipca kao simbol prodornosti, upornosti i beskompromisne borbe, ali i kao nevidljivu avet koja ostavlja ljude bez sna.
U nekim antičkim književnim djelima i danas stanuje Melampo. On je, razumio jezik sipaca koji razgovaraju u gredi. Melampo je imao tu sposobnost zato što mu je nakot mladih zmija polizao i pročistio uši.
Prema najnovijim istraživanjima biologa i fizičara, sipac je biće koje ima šansu da preživi neki budući atomski rat.
(Odlomak iz romana Ako dugo gledaš u ponor, “Albatros Plus”, Beograd, 2016.)
