VATA
Sreo sam ga jednog jutra u Herceg Novom, na stepeništu koje vodi do mora. Predstavio se. General u penziji. Čitao je moj roman Ep o vodi. Pozvao je mene i moju suprugu u kuću, da nekoliko dana budemo gosti njegove porodice. Prihvatio sam poziv, tu iznenadnu počast. Plivali smo i pričali o vojskama, istoriji, o Crnoj Gori. Generalova kći je svirala harfu, a supruga mu je savjetovala da ostavi cigarete. Danju smo plivali, a noću pričali u dvorištu. Ali, general je rekao da uoči mog odlaska moramo večerati u gradu. I palo je to veče. Spremali smo se. Birali košulje i mirise. Uoči izlaska, generalova supruga je rekla da je zapušena školjka u toaletu. General nije želio da zove majstora. „Šta li ste bacili unutra?“, drao se na ženu i kćer. „Ništa!“, govorila je njegova žena. Ja sam ušao u kupatilo, želio sam da pomognem, ali nisam znao kako. „Čudi me, kako se zapušila?“, pitao se general. Zavukao je ruku u školjku, ruku bez rukavice. Izvadio je vatu. Krvavu. Drao se na kćer. „Seljanko, kako si mogla da baciš vatu unutra! Gusko! Ti nisi za more! Ti si za pećinu!“ Oprao je ruke. Zapalio cigaretu. „Pošto je ovo uradila, noćas je nećemo viditi na večeru“, presudio je general. Krenuli smo, general, ja i naše dvije supruge. Generalova kći je ostala u kući. Večerali smo lignje i rižoto. Vratili smo se kući. Generalova kći je visila. Ja sam malko podigao tijelo i tako pomogao generalu da skloni omču sa njenog vrata. General nije ni pisnuo, a generalova žena je vrištala. Na podu ispod pokojnice bio je papirić. Pročitao sam riječi koje nisu bile upućene meni: „Za sve si imao vremena, za mene nisi.“
