Goran Samardžić: Grobar pasa (odlomak)

_PRAŠTANJA

_{Bio sam momak i imao motor. Ne ovako skup i pouzdan kao danas, al’ motor. Provodio sam više vremena kod majstora, nego na cesti. Više na njemu, nego na stolici.}

_{Jednom u diskoteci, Bezistan, upoznam devojku nekoliko godina stariju od sebe. Ispade posle celih deset. Mrak nam briše bore. Zato ga se i držimo.}

_{Red u Bezistanu čuva moj drug, a ja mu kad zagusti znam i pomoći, pošto treniram već boks i žudim ga pokazati van ringa. Ring oivičavaju paralelno postavljeni konopci debljine onih sa kojim se vezuju veće bajke (slovna greška. Barke). Jezik bi da piše poeziju, bez moje dozvole.}

_{I tako devojka i ja igramo, onda pijemo pa igramo i po nalogu prilika počinjemo se ljubiti. Njoj jezik ima ukus džina, moj votke; još uvek odbijam da postanem pušač pa mašem ispred nosa kad devojka u mene provokativno dune dim iz Danhila.}

_{Posle na motor, pa čak u Žarkovo, gde je devojka skromni podstanar. Devojka je iz Čačka, na večnom boravku u Beogradu.}

_{U stanu devojci, ispaljena kao iz topa, uskače u zagrljaj čivava. Debela valjkasta i tubasta – čivava. Mama se vratila i dovela batu, tepa psu koji me izbuljenih očiju gleda, ne toliko iznenađeno. Svraća ovde bata još. U prizemnicu se može ući i kroz prozor, ne samo pošteno kroz vrata, kao tad’ ja.}

_{Devojka se u toku predigre, o kojoj naravno imam nekog pojma, otrezni i postane neka druga devojka. Zabrinuta i ozbiljna. Čivava je preventivno zatvorena u kupatilo, s čučavcem i stojećom kadom, s mušemom za noge. Sve je to viđeno i upotrebljeno. Genitalije mi mirišu na brezin, litarski šampon, a i ženine.}

_{Vodimo ljubav kratko i ozbiljno jer ne mogu duže. Mlad sam i pod pritiskom.}

_{Pljucom pod pupkom mogu dobaciti do plafona.}

_{Kmeee, u sred noći. Ja zadovoljan što sam u svoj viti raboš urezao još jednu crtu, a žena mi spava na ramenu i naravno ne računa takve gluposti. Već ih krije. Prvi put zaključim da je lepa, jer devojka se bolje vidi pod reflektorom mesečine, nego zbrkanog disko svetla, s obaveznom kuglom na stropu. Kugla je veća od školskog globusa i širi okolo po mladima i uspuhanima, uz pomoć muzike – čistu histeriju.}

_{Kmeeee, sad jače i ljuće. Čivava laje. Devojka se budi i gola tetura, vraćajuć’ se s bebom u naručju. Ne baš s malim smotuljkom i larvom već – bebetinom. Povećim bebaćem Ova žena nije samo psu mama već i ovom detetu što samo ne prohoda.}

_{E jebiga. U meni je još mrtav očinski instinkt pa se okrećem zidu i durim. Naprndućen sam. Zid se peruta i vlagom mi nešto piše. Poručuje. Od bebe sam bio odvojen draperijom kroz koju se srećom ne vidi. Uzhuhtao se, sluzio i znojio skoro uz dete u paru s njegovom mamom. Malo je reći da mi je neprijatno!}

_{I to baš.}

_{Sad više žena nego devojka, kad uspava nanovo dete i oslobodi čivavu iz zatvora, oralno zadovolji momka i odobrovolji. Lepo i pošteno. Momak kasnije, da se oduži, malo licne. Kao mače vruće mleko. Vagina mu slani, gorči i sladi. Ne može da se odluči.}

_{Nisam zreo čovek. A što bih bio. Ručka i retrovizor motora vire kroz prozor iz dvorišta i vesele me. Nisam ni aligator s račvastom i hrapavom jezičinom. Jednostavan sam u svom momaštvu kao Vukova azbuka. E doći će dan kad ću ženama lizati i hlaptati, hvatati vazduh poput riba na suvom. Tako se stariji muškarci opraštaju od vulve.}

_{Oproštaj nekima traje i danas.}

_{Nikako da se naopraštaju.}

_{I naplaču.}

_{Posle će me žena naučiti i to da volim, jer iskustvo dotiče iz starije u mlađe i tako se prenosi u beskraj. Svako iskustvo.}

_{Navodiće me iz horizontale šta i kako da radim i kojim tempom. Kako da koristim vrh, a kako čitav i ukrućen jezik prućen pravo iz grla. Lekcija zna da se oduži i postane dosadna …}

_{Prolaze meseci, napune se u skoro godinu. Ja i dalje kod devojke – žene. Postao dio prigradskog kluba od mame, psa i malog deteta što još cucla.}

_{Strasno cucla.}

_{Pada mi na pamet da se i od bebe može učiti, ne samo majke, pa tu noć se dosta zadrži na ženinim bajnim, mekim poprsjem, ispuštajuć mumlave zvuke.}

_{Čak i mljackave.}

_{Žena se smeška i miluje me po glavi; tepa mi – bebo, moja, bebo velika. Bože kako si gladak.}

_{Žena me zavolela.}

_{Često me jaše po glavi, a i ja nju.}

_Iiiha.

_{U ovoj prigradskoj, oronuloj dvospratnici seks je osnovna zabava. Nema ni tranzistora, a kamoli televizije.}

_{Čivava me ujeda za prst na nozi. Pošla u pomoć svojoj mamici dok vodi ljubav i upražnjava jedno od svojih retkih zadovoljstava. Ostalo je borba za život, kiriju i bebu, iza zastora od pliša. Čak i mene donekle hrani, al’ ja hranu zaslužim. Pospremim sobu, čuvam bebu i to ne loše, prostirem i veš.}

_{Čudim se siromaštvu, donekle siromaštvu i redovima najrazličitijih gaćica na štriku, uglavnom seksi i svilenih. Komšiluk vidi. Svaki prozor je osmatračnica. Dok redam gaćice, najlon čarape, korsete i druge, manje provokativne mekote domaćinstva u koje sam unio svež dah, znam da sam gledan, ali ko me gleda – ne. Kod žene sam prvi put u životu video tange, misleći da su praćke.}

_{Ja sam za psa uljez i neće biti vremena da to prestanem biti. Mračni oblak već odnekud putuje. Čak iz zatvora.}

_{Pseća ljubomora je kosmička. Perpetum mobilska. Sama od sebe se stvara. Mama poda mnom skoro svaki dan podjekuje, podtihuje, jer se stidi da je baba sa sprata čuje. Ponekad, kad je manje umorna i isisana poslom u centrali, dostojanstveno, u altu, ječi i uzdiše, a ja pripijen uz nju ko kora uz bananu ćutim i svojom stidnom kosti udaram u njenu, gustim federastim loknama omekšanu. Onda vrisak, skoro pa Munkov, sav uzvihoren, jer žena ponekad kad se ražesti i razbludi, grabi sve sebi.}

_{Čak se i grebe. U njoj je bilo nešto što se moralo hvatati noktima, omiljen je moj stih.}

_{Šteta što ga ja nisan smislio.}

_{Taj krik, neboparajući krik, tačka je na našu priču. Oteo se kroz otvoren prozor – u komšiluk. Čivava skače misleći da joj mamu momak ubija i veša mu se o prst. Momak je samo otrese. Mr’š u pičku materinu!}

_{To je prvi i zadnji put da ga je ujeo pas.}

_{Više gricn’o.}

_{U razrovanu postelju, kad nema mame od ranog jutra do posle podne, i kad nešto radi u nekoj tamo telefonskoj centrali (momka ne zanima kad se radi i donosi neka tamo plata il’ naknada za rad) počne redovno svraćati dete. Detetu i to ženskom, zamirisao sam na zaštitu i nedostajućeg oca. Komšinica, starija žena sa sprata, prestala ga je čuvati i brigu prebacila na mene što od svega najviše volim da čitam klasike i vozim motor.}

_{Nije bilo tako teško: flašicu već pripremljenu staviti na koji minut u rernu i okrenuti na umilnih, samo toplih pedeset stepeni, i tutnuti je detetu u usta. Mikrovalnu je tek trebalo izmisliti, kao i obični bežični telefon. Internet i mreže su daleka budućnost. Čak fantastika. Ručni rad jedina opcija, ne ekskluziva.}

_{Davne su sedamdesete.}

_{Dete je bilo tek prohodalo i naučilo držati flašicu. Nije nezanimljivo i gadljivo tu i tamo istuširati uneređeno dete i poljubiti ga. Onda se sve više pa više igrati s njim. Devojci – mami, oči pune suza kad se, sad već uvježbano, šegačim s detetom. Valjam prevrćem i cičim. Čak spavam s njim, ko da sam na svoje prvo svojstvo i ulogu namah zaboravio. Prave majke, instinktivne i tople, nisu ljubomorne na svoje dete. One se, čudilo me, preko dece još složenije vole. Mama i dete su komplet; celina koju je porođaj podelio na dvoje.}

_{Na dva.}

_{Donedavno sam i sam bio dete i nečija igračka. Pa sam lako to izimitirao na detetu. Ljubav je urnek. Prazan formular kojeg ispuniš i šalješ dalje.}

_{Prosto i jednostavno voliš kao što su te voleli.}

_{I ništa više.}

_{Al’ gle čuda i to u sred dana nedjelje, kad svi odmaraju ili se kao ja odmaraju od odmaranja. Endemski sam lijen. Jedna buduća devojka iz Dubrovnika zvaće ga Garfild.}

_{Mačak Garfild.}

_{Više ne vozim motor, već Fijat 1300 bez kočnica. Samo koči prednji točak i zanosi krš u svoju stranu. Sedište tog Fijata je dom jednom pacovu, a možda i leglu. Ni ovi kanalizacijski omrženici ne ljube samoću.}

_{Svako želi i traži svog para, pa makar i na privremeno: čovek u ženi, pacov u pacovki, pas u čoveku.}

_{Vezujte se i razvezujte.}

_Probajte.

_{Nije tako strašno.}

_{Moja najbolja drugarica sa kojom sam pohađao isti razred i skoro sedeo u klupi, i kod koje ću u budućnosti noćevati, al’ ko drug u susednoj sobi, govorila je: E moram naći nekog frajera da prezimim.}

_{Druga moja drugarica, a zakratko i devojka, imala je momka za leto, zimu, jesen i proleće…}

_Opet lepo.

_Baš lepo.

_{Baš se u ovoj priči- nalepetah.}

_{Al’ nije gotova još.}

_{U priči prolaze sva tri godišnja doba, osim zime. Kasna jesen me je primorala da sjašem s motora i uvezem ga u zgradu haustora gde sa roditeljima živim. Pozajmio sam od druga, al’ samo u toku zime, pomenutu kršinu, više za otpad nego vožnju. Voziti se pod krovom za motoriste je poniženje. Samo bajpas do prvog sunca i lepšeg vremena. Dok sam čitao neku od knjiga, umotan u prugasti frotir što mi spada s ramena jer mu nisam dorastao, a od napred i nazad gužva, oblak iz zatvora se nadvio nad Žarkovo. Prvo je obišao komšiluk i obavestio se. Zatim popeo na sprat i pretukao staru ženu sa kojom je žena – devojka bila u srodstvu, smatrajuć’ je njenim jatakom. Sve to čitajući svoga klasika ne znam – i ne čujem.}

_{Samo čitam.}

_{Čitanje odvaja od surovosti i sirovosti sveta.}

_{Mama – žena – devojka, negde otišla u nabavku, jer nedeljom kad ima vremena, uvek fino skuhv. Beba se igra i guče pod mojim nogama. Već je volim i ne napušta mi se ni dete ni žena. Malo sam i ponosan na sebe. Živim izvan svoje generacije što se igra još s loptom. Takorekuć, još mirišem na školu, sunđer i kredu pod noktima.}

_{Čuo sam tutanj nad glavom, prigušeno kao kroz jorgan. Crni Oblak kad tuče ne toleriše buku. Grof Tolstoj u knjizi veze fino rečeničko tkanje, a junaci se s poštovanjem odnose spram drugog i kulturno izražavaju. Čak i u dvobojima gde uglavnom ima i mrtvih. Glupi dvoboj je udario tačku na mnoge sjajne zvezde i pogasio ih. Mislim na Puškina i tvorca Kapetanove kći, moje tad omiljene knjige. A kroz gazu odozgo dopire: pičk, mšš, joj, aj, kuku i lele. Neeemoj moliiim te! I tučena i onaj što tuče uglavnom ništa nisu pročitali niti će. Svet nečitača od čitača deli more.}

_Mojsijevo.

_{Onda se u vratima pojavi čovek za dva broja veći od mene. Prvo dete zagrli i poljubi, i drečavo i uplakano odnese babi na sprat. Gore i dete ko na dugme, prestaje s plakanjem.}

_{Ovaj čovek ima strašne moći.}

_{Kud god prođe ostavlja rez tišine i muka.}

_{Tišina je njegov trag.}

_{Ustajem, pogađajuć’ čiji je onaj komotni bademantil kojem sam poništio miris. Po načinu kako je grdosija izbrijane glave i debelog vrata, uzela u naručje dete, spoznajem čije je. Njegovo, ćelavčevo, al’ ga možda prvi put vidi. Rodilo mu se dok je bio tamo.}

_{Tako blizu, ali daleko.}

_{Požarevac je blizu, al’ kad te ograde debelim zidom i strpaju pod ključ – nije.}

_{Zbacujem bade sa sebe, obuvam farmerke i patike i u fast forwardu go do pasa, iskačem kroz prozor, pravo u auto. U autu ključ. Krševi se ne kradu. Ali često i ne pale.}

_{I nije upalio.}

_{Da je ispred motor, poput indijanca bih se vinuo u sedlo i odgalopirao u sigurnost.}

_Pobegao.

_{Ostavio ogavnu građevinsku divljinu iza sebe.}

_{I tugu u njoj.}

_{Sad špikovanu još strahom.}

_{Pohlepnu pičketinu što me guta svaku noć, šljapće i lapara kao povelika čizma oko delikatne noge.}

_{Ovako nisam.}

_{Komšiluk koji prvi put vidim – načičkan po prozorima. Onima u daljini samo fali dvogled il’ lornjon, da nešto ne propuste.}

_{Zima je. Sneg ne pada duže. Po dvorištima je ostavio svoje prljave bareljefe i zlobnu poledicu sa čađu. Loži se i greje na svašta. Možda i na svoje mrtve. Koliko je samo puta vazduh zamirisao na kremiranog čoveka il’ pečenu svinju što sa čovekom deli slične organe, a i miris. Mnogi ratni ranjenici razorenih utroba od smrti su spašeni svinjskim crevima. Čovek, a u sebi šeta svinjče. I živi.}

_{Važno da živi.}

_{Ovde, u Žarkovu, živi se i od trača.}

_{Ja u patikama čak ni svezanim, i go do pasa. Na zimi. Ide mi se kući; već deseti mesec ne spavam kući. Samo odem po presvlaku i koju sitnu kintu. Nisam u periodu kad muškarca čine i pare. Oslanjam se na nezasluženu lepotu, pokupljenu od roditelja. U neka tamo davna vremena, moji roditelji su važili za najlepši par. I u starosti će moji tvorci ostati skoro lepi.}

_{Lepota je prolazna, al’ zato ružnoća večna.}_{Reči su moje majke.}

_{Al’ Vračar je daleko. Mnogo, mnogo daleko. Divan i valovit Vračar sa obdaništem, osnovnom školom i gimnazijom koju sam nedavno završio sa slabom četvorkom. Ne beži mu se pješke. Ipak sam donekle školovan bokser. Ne samo svršeni gimnazijalac i đak.}

_{Otac deteta, a možda i muž, polako prilazi, kao u peripetijama drama. Dugo prilazi i priđe. Komšije do pasa vire kroz prozor. Dvorište je za njih arena i besplatna predstava. Neki su zapalili i puše. Neki srču kafe.}

_{Meni se ne tuče; opet, kao što rekoh, ni ne beži. Stajem u gard. Pesnice mu male i jadne, bez bandaža i bokserskih rukavica. Nežne. Par rukavica od šesnaest unci s kojima uglavnom sparingujem je kao da pred lice postavite jastuk. U njega utone drugi jastuk i često ništa ne boli. Duže se nisam tukao, samo milovao sa ženom. Nokti su do živaca izgriženi i testerasti, pa se žena često mršti kad plasiram prst u nju i počinjem da kružim. Uz ženu sam savladao ozbiljan ljubavni kurs. Otkrio Ge tačku ili točku. Dokučio šta sve može izraslina između usmina manja od pikavca. Pikavac je u izravnoj vezi s mozgom, a dobar i dubok poljubac s njim i njegovom bajnom okolinom. Tepa mu se klića. Poljubac je pici telefon, govoraše jedna devojka.}

_{Crni oblak je pomračio celi komšiluk pa i mene.}

_Gorana.

_{E sad će da line i dugo očekivana kiša.}

_{Možda izazove i potop.}

_{Možda me udavi …}

_{Oblak, do pre neki dan ili sat pušten kroz zatvorsku kapiju – me gleda. Samo gleda. Sondira sivim očima vuka i vođe čopora što se vratio. Čak se s razumevanjem smeška. Dok sam plivao u plodovoj vodici, oblak je oblačio svetom. U svojim granicama, al’ svetom. Otkad je banuo u slobodu posle ko zna koliko meseci i godina, sve treperi: vazduh, kuće, ljudi. Ne vole ga, al’ uče ponovo živeti s njim i strahom što ga sije. Siledžije su komplikovane, s po kojim mekim delom u sebi. Oblak je očigledno odavde potekao, Izkabadahisao se i iskovao. Po njega je više dolazilo plavo vozilo sa rotacijom, nego po neke taksi.}

_{Oblak ide u šupu i vraća s pajserom uvijenim u izolirband traku. Precizno, kao da od toga živi, lomi mi klavikulu i onesposobljava. Ciljano promašuje glavu. Tako se dželati fokusiraju na vrat. Telo jednim zamahom odvoje od svesti i puste da padne u korpu.}

_{Ja ležim, a ćelavac me cipelari. I to ne baš žestoko. Mačka se sa ošamućenim mišem prvo malo igra pa ga posle ubije. Odnekud sa kesama natrči devojka – žena i razvrišti se. Baci kese i skoči mu na leđa. Oblak je zbaci kao konj razvezano sedlo. Al’ ne udari. Ovde je nekad nešto bilo. Nešto duboko i ozbiljno. Oblak je kao mačak preo u ženinom krilu, a momak se u nju zabijao i učio kako se liže. Po glavi ožiljci. Nema vlasi da ih krije. Dobro se natukao i bivao tučen. Prosta priča. Tučeš po životu, a život ti duplo vrati.}

_{S kamatom.}

_{Posle i komšije istrče i počnu okolo horski da zapomažu i leleču; Gile. Gilee ubićeš dete, Giiiileee… bre čoveče!}

_{Giiilee, ma je l’ si kršten!?}

_{Prestani Gileeeee, slobode ti!}

_{Sad sam ja dete. Običan razvrstač čipkastih, svilenih gaća od kojih su dva para – tange.}

_{Tange što me podsećaju na praćke.}

_{Moj svet je dečački.}

_{Oskrvnut seksom.}

_{Još uvijek sanjam mamu tatu, bracu, seku, očišćenu iz života dok je bilo vreme. Sad njihove duše lutaju. Traže neko ime i beleg.}

_{Maza sam i jedinac.}

_{Atleta u povoju.}

_{Oblak i nezakonita žena, majka njegovog deteta, vode me u hitnu. Lažem da sam pao niz stepenice. Miran i tužan doktor rezignirano pita: A koliko puta si se peo i padao?}

_…

_{Deset godina posle na ulici sretnem Oblaka sa belom kosom. Oblaka su godine odmrzle pa se smežurao i smanjio. Opustio. Sloboda ga istupila i razmazila. Vijci popustili. Pod ruku ide sa onom istom mama-žena-devojkom i onim detetom što je uveliko cura.}

_{Ja dobio na masi petnaest tvrdih kila i neke titulice u sportu. Za mnom se okreću na ulici. Posebno po bazenima. Klavikula me, to jest ključna kost, zabolucne samo na veće promene vremena. Cena onog seksa s čivavom i detetom iza paravana. Ne samo seksa. Ne zaspivaš zagrljen i upetljan sa nekim samo zbog seksa, a ujutru ljubiš u zadahna usta. Taj malecki bol i ispupčenje u prelazu između vrata i ramena, prešao je u uspomenu. I stid. Dublji nego što mi se sviđa. Oblak je mogao i bez šipke da me prebije, samo ga je mrzelo. Noge što me udaraju sam zaboravio, jer sam se uvio u sebe ko puž u kućicu. E sad ću ga ja, čovek blizu tridesete i ne više dete, pratiti do prve mirnije ulice – i prebiti.}

_{O joj kako prebiti.}

_{I to bez pomoći gvožđa.}

_{Isteraću mu zadnje što je jeo na usta.}

_{I dupe.}

_{I otplesati svojih nogu ples.}

_{To je taj ritam…}

_{Oblak me vidi i prepozna i oseća potilljkom kako je praćen. Drži se naprometnije džade, a ne zacrtanog puta, za pojase spasa, ženu i dete. Oblak beži i svoja sidra vuče, iako naoko samo šeta sa onim što je davno bilo jedno pa podeljeno na dvoje.}

_{Oblak nema više kud. Kao što nije imao i nije hteo onaj davni momak go do pasa – u patikama na bose noge.}

_{Okreće se i pusti ga da mu priđe. Leto je i ništa se pod Oblakovom košuljom ne šušuri. Ipak je on krimos. Možda i light ubica. Ne znam. Nisam se raspitivao. U stid se ne čačka.}

_{Priđem mu do trepavica i gledam dok ne obori oči. Mama-žena i ne više devojka, otromboljila se i usosila u ko zna kolikoj vezi, ako se računa i ono prije mene. Oblak je u stvari oduvek bio njen čovek, samo malo kod kuće, više u zatvoru. Ona ga je čekala na svoj način. Dosta puta tešila drugim. Zadovoljavala nagon kao za vodom i hranom.}

_{Žena koju sam zavoluckao i koja me je zavoluckala, nijemo moli da ih pustim na miru. Sve troje kao komplet. U očima lepo piše: Nemoj, ooo nemoj! Mi nismo ono što smo bili kad si banuo među nas, a jedno od nas falilo. Mi smo ti sad neki drugi! Bolji i pristojniji ljudi, sakriveni jedno drugom pod krilo.}

_{Ma mi smo ti ljudi ptice. Smiluj se.}

_{Duboko dišem i premišljam se. Tačno znam i imam plan kako ovu sredovečnu masu razvući i ugaziti. A posle nabiti iz voleja glavu kao da je mokar fudbal.}

_{Tačno. To sam začas isplanirao kao Oblak upotrebu pajsera, šipke eufemistički uvijene u prljav’ izolirdband.}

_{Imala je šta da priča, ta šipka iz mraka šupe.}

_{Ova vrsta oružja, što ne puca i ne dimi i sa kojom se ne bode, nemaju rok trajanja. Mogu godinama čekati na upotrebu.}

_{Mr’š kući}_{, šapnem mu i čelom kljucnem u čelo, mrš u pičku materinu odavde.}

_{Odakle? Ovo nije ono dvorište ograđeno tarabom sa šupom i komšijama po prozorima, već glavna ulica puna ljudi što se sudaraju i zuje. Prostor pun pripitomljenih osa.}

_{Zajednički svima i svakom.}

_{Nisam teritorijalan, ko što beše davno Oblak. Imam diplomu, obrazovanje, objavljenu prvu, tanju knjigu. Dobre kritike, nagradicu u vidu povelje. Navežban, nabildovan i kulturan.}

_{Jedva kulturan.}

_{Ubija mi se.}

_{Oblak sporim tempom sa svojom svitom, što ju je onog dana i zime, otimao, ili bolje reći vraćao sebi, sa mnom kao koleteralnom štetom – odlazi.}

_{U svoju oazu.}

_{Bespravno izgrađenu.}

_{Da je ‘tica leprš’o bi.}

_{Teško je praštati.}

_{Posle i slatko.}

Dobitnik VBZ-ove nagrade za najbolji roman 2024.