Dan moga nastajanja
Ćelije su me natjerale
Da odem od tebe
Vrištale su i umnožavale se
Vidjela sam ih na Rujištu
U obliku mravinjaka na koji smo stavili papir
Počele su da kruže i da govore nećemo ne možemo nećemo ne možemo nećemo ne možemo nećemo ne možemo nećemo ne možemo nećemo nećemo ne možemo nećemo
Čula sam ih
Kao što se čuje vrelina ljetnog dana u hercegovačkoj šumi
Kao što su je čuli dječaci ratnici
Zakačeni za žbunje u danu moga nastajanja
Čula sam ih i
Ipak čekala pucanj
Osveta
U čistom lokalu na Invalidenstrasse
Kraj Univerzitetskog Kliničkog Centra ni nalik na naš
Očarala sam jednog zgodnog dijasporca i njegova dva drugara.
Pričali smo mnogo i otvarali su mi svoja srca
Srca tri junaka, nimalo hajduka
Bilo nam je tako lijepo.
A onda sam im morala otkriti ko sam:
Ja sam vaš najveći strah
Najveći strah vaših prijateljica
Najveći strah vaših družica i
Vaših roditelja
Ja sam ono za čime žudite
Kada se pravdate izljevima svijesti u psihodeličnim stanjima
Kada se volite međusobno jer mrzite istoga
Kada se nanovo otkrivate pljujući ono što ste bili
Kada rušite svoje jadne presedane
Blateći ih kratkoročno i bez sjećanja
Kada se prema djetetu koje ste bili
Odnosite samo kao prema djetetu
Vi se mene bojite jer me tražite
Ja sam sloboda
Hajde, koji će me dotaći
Već sam ustala
Sigurna u svom tornadu
Mirno spuštala novčanicu na sto
Zgodni me uhvatio za zglob
Pogledao strastveno
I ja njega
Brzo je povukao dlan, razumije
Njegovi prijatelji su tiho pristali
Hajde
Evo iznijet ću vam svima listu razloga
Na okrenutom buretu u čizmama do koljena, sa sto podsuknji i nekih kožnih šnjura
Evo prstom ću da mašem i da mi kroz govor leti pljuvačka
Po ušljivim glavama malih irgeta čija gola ramena vire iz siromaštva
Evo me žustro pokazujem na listu koju sam izvadila iz njedara, dakako
Kome se dokazujem i oko čega ne znam
Ja ću da vičem dok svi ne odustanu
A ti ne prođeš i malo se osvrneš
Hajde, idemo odgajati djecu
Zlatna Dolina
Niko me još nije pitao
Mogul’ ti polizat’ pupak.
Ah, kako čudno,
Pa ja ipak živim u Sarajevu.
