Žao mi je — ali to ne odredih ja —
Republika Brkija više nije od sna,
u njoj se više i ne rađa djece,
a i te što rodiš,
od čega da ih othraniš i da im kupiš perece,
i grickalice, i slatkalice, i igračkice i robotiće,
u Brkiji se ne zna ni kada smrkava ni kada sviće,
niti ko pije niti ko plaća,
zapravo zna se ko plaća,
a ko ostaje bez gaća,
jer Republika Brkija,
to je gostiona koja kusur ne vraća,
ona je za gospodu za koju je nevažno kako se mole i zovu
ali koja imaju novce,
sebe su pretvorili u božanstva i lovce
na sirotinjske glave
za koje svoje lovačke zakone prave
one zakone koje …ni pas s maslom,
a da ih zaobiđeš, sada je kasno,
Republika Brkija, svoje ljudi lovi
—tako odoše njeni snovi—
i svojim ljudima ništa ne pruža ona.
Dakle, Republika Brkija je kao gostiona
za Ruse i Pruse, a i drugih vrsta nađe tu se,
iz Hrkistana i Srkistana i Sultanistana,
i sa svih ostalih strana,
oni tu zemlju vide kao dio svog plana
za rekreaciju, raspuštenost, i lovne resurse,
i namjerile te stranke
—sve su se—
da Brkiji zavrću brke, sve dok ne crkne.
Republika Brkija nekada se zvala
Bosija i Hercegrabija,
bila je to djevojka čiji te pogled u vječnost zabija,
takvo lice
takve trepavice
takve klice
apsolutne nepomirljivosti sa sivilom,
i svašta bi tu namjernika zadivilo,
i najljepša bijaše Bosija
i vele od svih ponosnija,
zbog nje je svaki dan imao smisao,
zbog nje bi i leš prodisao,
zbog nje je i mudar vesla sisao,
da joj se umili
i o njoj je, moji mili
onaj pisac one retke zapisao,
znaćete koje.
Takva je bila Bosija,
prije no što je postala Brkija.
Ipak, ima i onih koji kažu,
ti Brci i Bosijanci, oni vazda sentimentalno lažu,
—jer istina je,
nije ona bila ljepotica na prvi pogled,
i istina je
tek kada se okreneš i kada uhvatiš dvogled
shvatiš koliko si u rukama imao zlato,
i onda plačeš zato,
u nekim sobama, na primjer Berlina,
sasvim germanskog i dosadnog i bez adrenalina,
ili u snjegolikim stepama Kanade,
ili ko zna u kojim gradovima i usred koje kade
u kojoj si režeš na zapešćima žile,
e takva je moć te iznevjerene vile—
—nit’ je hoćeš nit’ ona tebe hoće,
a onda bez nje crkneš,
kao pseto koje umire samo
i koje tako definiše
pojam samoće.
Republika Brkija svoje ime je dobila u ratu,
zatočenoj djevojci u logoru su tetovirali neke brke,
rekli su,
odluči se da li više voliš mene ili Hrke, ili Srke,
jedan će te obljubiti,
drugi će te svojim kolcem produbiti,
a treći će ti glavu odrubiti
ako se ne daš dobrovoljno
tako lijepa,
i ostaćeš slijepa, i neka u tebi sve krepa,
jer ćeš postati svima na ruglo,
a šta drugo
kad ćemo ti ugravirati ove brke,
njih, curo draga, do smrti
svaki dan u prstima vrti,
da se sjetiš
nakon sve one krvi
ko je u tebi bio prvi
i koga najviše voliš.
Tako je Bosija i Hercegrabija postala Brkija,
i tako su razdjevičili tu vilu,
na silu.
Republika Brkija nije svoj ponos i snove izgubila time
već u onim decenijama koje su prošle od tada,
dopustila je da njome vlada
onaj ko mari
kakvo ime nosi tvoj stari,
i ko govori kojim jezikom, i ko je iz kojeg stada,
i uopšte, u njoj nije ostalo onog sklada
u kojem bi mogla da opstaju nova djeca,
ona su od nje bježala onom brzinom zeca
koji je oduševljen brzinom u svome tijelu,
ona su je napuštala tako neveselu,
jer Republika Brkija, postala je neka Skrkija,
u kojoj ti se naplaćivao i zrak,
u kojoj si morao biti jak
da bi trpio svoju slabost,
bila je kao onaj čir u tebi u koji koplje moraš zabost’
da preživiš.
Zbog te kauzalnosti,
svaki Brk od realnosti,
ovako moli svoju molitvu:
Republika Brkija,
neka ne bude Skrkija
natoči joj slatke nektare,
ne drobi njezine hektare,
napij je napitkom sreće,
ne daj samoće pseće,
odvrati je od sve zlobe
podaj joj kruha i robe,
podaj joj djece i smijeha
oslobodi je grijeha,
pokaži joj nade i puta,
i kako
—da ne zaluta.
Jer istina je…ta brkata vila…
iako više nije, a neki vele da nikada nije ni bila
ljepotica na prvi pogled,
…tek kada je napustiš i kada dograbiš onaj dvogled
shvatiš koliko si u rukama imao zlato
—bože zato.
27.03.2018 Toronto
