4.
Otkako su ga potjerali u mirovinu, Nalis je morao značajno prorijediti svoje odlaske u gostionice. Njegov budžet mogao je izdržati dva ručka, zato je svakog ponedjeljka i petka, na početku i na kraju radnoga tjedna koji mu to više nije bio, odlazio u svoju omiljenu varošku konobu, jedan od rijetkih preostalih lokala u kojemu se čovjek koji je pripremao jela nije zvao chefom, nego kuharom, hrana se nije servirala u više sljedova molekularnih porcija, nego u jednom jedinom ali prekrcanom tanjuru, a gostima nisu nudili vina punog tijela, nego punih čaša.
Konoba je bila očekivano predsezonski pusta. Samo je jedan postariji sijedi gospodin minuciozno oštucane španjolske bradice upravo dovršavao svoj obrok. Iskusnim pogledom ihtiološkog forenzičara Nalis je još s vrata ustanovio kako se radi o komarči, pa mu je želudac refleksno zakrulio.
– Zdravi bili! – pozdravi ga konobar, inače kuharov sin.
– Evala – odvrati nekadašnji policijski službenik, pa sjedne za stol prekriven kariranim stolnjakom.
– Jeste li za bićerin ili ćete odma prić na stvar?
– Šta se nudi?
– Sva blaga božja. Iman, recimo, jednoga krasnoga šanpjerića. Moga bi van ga pape lešat, pa učinit prvo pjat juve, a onda…
– To mi oćeš, ka, reć da si duševan jer ću za cijenu jednoga obroka pojist dva, i juhicu i ribicu, je li? – razdražljivo ga prekine Nalis.
– A e.
– Samo mi nemoj posli servirat i dupli račun – priprijeti mu.
– Da ste koji furešt možda i bi, ali di ću to vama učinit? Domaćemu čoviku, staroj mušteriji, pa još i penzioneru?
– Mater ti je penzioner! – odbrusi inspektor.
– Je, fala bogu – slegne ramenima konobar. – Eno je doma, već je dvi godine u mirovini. A šta ćete popit?
– Dat ćeš mi kvartin biloga. Ali najprije jedan bićerin travarice.
– Stiže! – odvrati mladić, pa se uputi u kuhinju proslijediti ocu narudžbu.
Sijedi gospodin koji je do toga trenutka već bio završio s ručkom, obriše usta platnenim ubrusom, uzme svoju čašu vina i stane pred bivšeg policajca.
– Šjor Nalis, oćete se ljutit ako sidnen s vama dok van ne dođe obid?
Naravno da hoću, pomisli inspektor koji je volio blagovati sam, u miru i tišini, bez bilo kakvih inkomodacija koje bi skrenule njegovu pažnju s obroka. Nije, međutim, imao srca odbiti starca koji je možda bio iritirajući davež, tko će ga znati kakav je tko iza njegovane, gospodske fasade, ali se na prvi pogled doimao kao pristojno čeljade, pa mu je bez prevelika entuzijazma odvratio:
– Komodajte se.
– Fala van, šjor Nalis – nasmiješi se sijedi gost konobe, pa sjedne sučelice bivšem inspektoru.
– Oli se znamo? – začuđen ga upita nekadašnji policijski službenik.
– Onako, donekle. Oću reć da ja znan ko ste vi, iako sumnjan da vi znate ko san ja. Nikola Mašković, drago mi je – predstavi se starac i ispruži ruku.
– Mario – uzvrati Nalis stiskom šake. – Znači, nismo se imali prilike ranije susrest? Nisan, recimo, uhapsija nekoga vašega?
– Sve i da ste tili, niste mogli. Ja van već desetljećima živin u Francuskoj. I dica i unučad su mi tamo rođena, jedva da natucaju hrvatski, čak ni ne ljetuju ovde. Ako su i učinili koji zločin, to se dogodilo izvan vaše jurisdikcije.
– Drago mi je čut. Iako ja više jurisdikcije neman, obični san penzioner.
Konobar donese bićerin, čašu, bocunić vina i još jedan vode, plitki i duboki tanjur te pribor za jelo, pa odmakne iza šanka.
– Mogu se umirovit samo ljudi, ali ne i njihovi talenti – ozbiljno podvuče Mašković.
– Ajme šta ste to lipo rekli! – podrugljivo se nasmije Nalis. – Ka da san koncertni pijanist ili slikar.
– Profesionalac ste.
– Bija san.
– Ova modrica na vašoj desnoj šaci – pokaže starac prstom na inspektorove plavičaste članke – mi sugerira da ste još uvik.
– To nema nikakve veze s mojin bivšin zanimanjen – odmahne rukom Nalis. – Više nisan ni p od profesionalca.
– Ma jeste, još uvik ste, takvi ćete i umrit. Znate, ja veći dil godine živin u Grenobleu, ali isto pratin sve šta se ovde događa, ništa mi ne more uteć. Znan ko ste, kakvi ste, zašto su vas šupirali u mirovinu…
– Ma boga ti! – začudi se nekadašnji policijski službenik.
– Iskreno, čudin se da vas i prije nisu potirali. Poznavajući vašu narav…
– Poznavajući? – presječe ga Nalis.
– E, poznavajući. Mali je ovo grad, mala je ovo država, ko oće, sve o svakome more saznat. Dunkve, poznavajući vašu narav, a ima ih koji bi rekli da je mrvicu teška, jer šta je autoritet poviše vas veći, to mu se vi s većin žaron volite suprotstavljat, i znajući ko su van sve bili šefovi, dobro ste i izdurali u službi.
Nalis u jednom gutljaju isprazni bićerin travarice.
– Možda ste u pravu, možda san zbilja težak čovik – njemu nesvojstvenim, tihim glasom započne umirovljeni inspektor. – Zapravo, sigurno jesan, šta ćemo se lagat. Začas planen, čujen li jednu krivu rič, odma ispalin na živce. Osjetljiv san, priznajen, svi me nerviraju, naročito ljudi koje nikad prije nisan vidija u životu, a oni tvrde da znaju sve o meni, Jer, šta? Ako zbilja znaju, onda su opasni. A ako ne znaju, onda su napasni gnjavatori – zaključi Nalis svoje izlaganje treskom praznog bićerina o stol.
Ta teatralna gesta Maškovića nije, međutim, ni najmanje uznemirila, on se grohotom nasmijao kao da je upravo čuo neodoljivo smiješan vic.
– E vidite, to meni fali, to! – kaza ozareni starac otirući suzu s desnog oka. – Tamo di živin svi su mrtva puvala, ka da je neko kirurškin puten iz njih odstranija svaku strast. Dvi minute s vama, i ja se već ćutin ka priporođen.
– Drago mi je čut – zlovoljno procijedi Nalis. – A sad, ako nemate ništa protiv, ja bi se posvetija spizi.
– Ali obid van još nije gotov – nije se dao starac.
– Ma šta vi zapravo oćete od mene?
– Oću da mi nađete oca – mirno odgovori Mašković.
– Oli ne znate di ste ga pokopali? – prostodušno ispali umirovljeni inspektor što njegova zabezeknutog sugovornika ostavi bez riječi. – Oću reć, vi ste, onako odoka, blizu osan banki, jel tako?
– U deveti misec ću napunit jušto osandeset.
– Bravo. Znači da bi van otac moga imat priko stoje, a to malo svita uvati. Sva je, dakle, prilika da je Mašković senior već pokojan.
– Priko četrdeset godin!
– I vi ne znate di mu je grob?
– Znan, ali nije on u pitanju. Oću reć, on me je podiga, othranija, odgojia, nosin njegovo prezime, ali mi on nije otac.
– A ko je?
– Ajmo redon. Mašković senior zva se Šime, premda je bija poznatiji po svome ratnon, ustvari prijeratnon nadimku, Polpeta. Možda ste čuli za njega?
– Kako ne, on je svojedobno bija velika čunka, ne samo u gradu, deboto ka Baja.
– Mislite na Antu Jurjevića?
– E.
– Šime ga nije moga vidit u štampu. Ali u pravu ste, njih dva su bili tu negdi po moći i uticaju, zato se, valjda, i nisu podnosili. Ali pustimo sad to, Šime je moga šta je tija, a tija je da njegov sin jedinac dobije najbolje obrazovanje. Zato san ja studira na Sorbonnei. Posli faksa, osta san radit u Parizu, a zadnjih trideset godin san u Grenobleu. Do mirovine san bija zaposlen u institutu Laue-Langevin, a još uvik surađujen s njima.
– Kakvi je to institut?
– Veliki. Ustvari najveći na svitu govorimo li o istraživanju neutrona.
Nalis kimne kao da savršeno razumije čime su učene glave iz te ustanove zaokupljene, iako o neutronima nije imao blage veze. Znao je tek da su maleni i, iz nekog, njemu maglovitog razloga silno važni.
U taj čas, konobar se pojavi s juhom, što Maškovića potakne na pristojan uzmak.
– Ostavit ću vas da na miru obidvate, pa ću nastavit kad se pokripite – kaza ustajući se.
– Ma kakvi, sidite, sad se me zainteresirali. A od mene se ionako ne očekuje da išta kažen, vi govorite, ja ću slušat i srkat juvu.
– Ma ne bi tija da rečete kako san čimavica… – nećkao se starac.
– Nemojte se ženirat, samo naprid – ohrabri ga Nalis, pa puhne u žlicu iz koje se pušilo.
Mašković sjedne, otpije gutljaj vina, pa nastavi.
– Šime je ima biografiju za akcijski film. Prije rata, hapšen i zatvaran, po mome računu, baren četri puta, u Španjolskoj ranjen, a šta je sve proša u NOB-u, to da i ne govorin. Odma posli rata, bija je čovik za najteže partijske zadatke, a svi ti zadaci nisu baš bili ni nevini ni čisti, šta ćemo se lagat. Kasnije se skrasija u privredi, ali i tamo je drma čvrston rukon. Ustvari, njega su se svi plašili. Njegov konspirativni nadimak možda zvuči za krepat od smija, ali s drugon Polpeton nikome nije bilo do zajebancije.
– A zašto je izbra baš polpetu, oli nije moga bit šnicel?
Mašković slegne ramenima.
– On se o šnicelima plašija i maštat. Tolika je sirotinja bija.
Nalis s puno sućuti kimne, pa nastavi srkati krepku juhu od šanpjera.
– Dakle, svi su ga se plašili, a doma je bija bolji od kruva. Partija je mlad. Relativno. Kad uvatiš osandesetu ka ja, neko s pedeset i osan ti pari tinejdžer. Mater mi je poživila dugo posli njega, umrla je prije devetnajst godin. I tek mi je na samrtnoj postelji otkrila da Šime nije bija moj otac, nego da je moj pravi, biološki pape bija stanoviti Jeronim Zlodre. Dogodilo se to u prvoj noći po oslobođenju Splita. A čujte, nije se za čudit, mladi tada nisu gorili samo od revolucionarnog zanosa, grijala ih je i fibra druge vrste. I moja je mater bila partizanka, nagledala se svega kroz tri godine rata. Onda je došla toliko žuđena sloboda, slavilo se, feštalo, pinku se i popilo, a ti je Zlodre bija preženca, mladi profesor talijanskoga, predava joj je u gimnaziji. I u niko doba svršili su u postelju. Ili možda nisu, nisan se raspitiva o detaljima di su učinili posal, tojest mene. Posli te noći, mater ga više nikad nije vidila.
– Baš nikad? – upita Nalis koji je do toga trenutka već ispraznio tanjur i sada se brisao tavajolom.
– Baš.
– Govorilo se da je pobiga u Italiju, jer mu je mater bila iz Chioggie. To je zvučalo dosta uvjerljivo. U gradu punon pobjednika vjerojatno nije bilo lako momku bez partizanskog staža, pa još s hipotekon buržujskog diteta mišane krvi. Ko zna, možda bismo i vi i ja utekli na njegovon mistu.
– A onda je gospođa… – započne Nalis, pa zastane.
– Katica, mater mi se zvala Katica.
– A onda je gospođa Katica svatila da nosi bebu.
– E. U to je vrime bila velika sramota ostat sama s diteton. Pogotovo ako mu je ćaća neki sumnjivi tip koji je odmaglija pitaj boga di. Stvar je spasija Šime. On je ionako, još u partizanima, obigrava oko moje matere. I zna je što se dogodilo. Tu noć prije nego je ona spavala s Jeronimon, skupa su, u jednon većen društvu, moja mater i oba moja oca pili u kavani na Pjaci, neman pojma kako se onda zvala. Kad je svatija da je zatrudnila, Šime ju je zaprosija, ona je pristala, a šta je drugo mogla učinit, i to je na koncu ispalo skroz dobro. Brak in je bija skladan, valjda ga je u međuvremenu zavolila.
– Lipo – potvrdi Nalis.
– Je sve je bilo lipo dok koji dan ili sedmicu posli Šimine smrti ona nije počela sređivat njegovu radnu sobu i tamo našla posrebreni upaljač s ugraviranin monogramon JZ, koji je pamtila još od te fatalne noći. Kad je to otkriće spojila s Polpetinon, kako da rečen, revolucjonarnon reputacijon, onda je zaključila da je dobri Šime toga davnog listopada 1944. godine vjerojatno preselija Jeronima, ali ne u Italiju, nego na oni svit.
– To van je otkrila, kažete, prije devetnajst godin?
– Tako je.
– Pa ste vi dosad čekali raspitat se o sudbini svoga pravog oca?
– Ne znan šta bi van reka. Prvo san bija bisan ka pas, najviše na nju, jer mi je cili život lagala. Onda san posta ravnodušan, jer je sve to davna povijest, to je bilo prije mene. Mislija san ovako: sve i kad bi bila istina da je Šime ubija Jeronima, to ne može poništit činjenicu da je meni bija divan otac. Život je teka dalje, i privatni i profesionalni, puno san radija, putova, svugdi me je bilo… Sad san doša u godine, ili je bolje reć dane, kad isprid mene malo toga stoji, ako išta, jedino šta mi je preostalo je prošlost.
Ivica Ivanišević, Nešto na žlicu, VBZ, Zagreb, 2025.
