Nisu me nikad istukli. Ali jesu me udarali. Šakama i nogama. Udarac u trbuh, mirno debeljuškasto dijete prima bez da se pokuša izmaknuti. Šaka po gustoj kosi. Sklanjao sam se i čuvao, brojao sam na nekoliko jezika do deset, ono što ne bih znao, izmislio bih, zabavljao sam ih kreveljeći se i oponašajući urlike životinja. Smijali bi se, seoska djeca, slabi čitači, već prosti poput svojih očeva. Nisu me nikada istukli, ali jesu me udarali. Zaustavili bi se kad bih podviknuo eins, uno, dodiči, trediči, kuatordiči, tu bi se već valjali od smijeha i pljuvali jedan drugog iz zabave. Imao sam nove sandale sa sjajnom kopčicom, žuti plastični sat, majicu s daskom za surfanje i nagnutom palmom, imao sam čiste ruke u kojima sam držao komad lubenice ili kruha namazanog uljem. I nikad nisam psovao. Imao sam široka i mirna ramena, neizgrebane noge, bio sam tek došao iz grada na odmor i ovo je trebalo proći. Nisu me nikada istukli jer sam iz lijevog pluća izvadio zvečku, iz desnog priču o kitu sa stjenovitom glavom, iz trbuha sam čupao jezike i jer sam im puštao da me udare ili da mi izuju sandale i onda ih izvaljaju u prašinu na seoskom putu. Kada bih pokušao izbjeći njihovo društvo, netko od njih bi ulovio pticu i preda mnom joj zavrnuo vrat, pa bi mi je bacio u lice. Nisam o tome govorio. Nisu me nikada. Ali me jesu udarali.
Jedne večeri, na kraju ljeta, oblačnoj i već posve tamnoj, skupio sam ih pod smokvu, posjedali smo, već me nitko dugo nije udario, više nisam bio stranac iz grada, nego netko skoro njihov.
Sad ćemo, rekao sam, rezati ruke. I izvadio dugačku bajunetu što ju je o bedru donio moj djed, pješke iz Trsta. Onaj stariji od dvojice braće, krenuo me ošamariti, ali ja sam podignuo nož i on je stao. Neki su se polako iz kruga počeli dizati, nevoljko, kukavički. Uzeo sam oštricu i prislonio je na podlakticu, utisnuo sam i kaplja krvi kliznula je niz čelik. Skoro radosno, upitao sam tko će sad. Ali nitko nije rekao niti jednu riječ. Podignuo sam nož prema ramenu, prislonio ga na srce i opet pitao tko će sad, eins rekao sam, zwei, drei… ali oni su šutjeli, onda je onaj najstariji opsovao boga i rekao mi da više prestanem. Tko će sad, tko će, pitao sam.
Ajde ti nastavi, pružao sam mu nož držeći ga za sječivo, hajde ti. Nije želio, kretnje su mu se usukale, hajde ti, rekoh manjem, njegova mi se noga jednom nekoliko noći javljala u snu, letjela je i udarala me kao bumerang, nisam joj uspijevao umaknuti na ravnici, pod suncem. Hajde ti. Ali on se pridignuo i pobjegao. Ostali su šutjeli i skrivali poglede.
Dobro, ništa onda, kad nećete. Baš ste kukavna paščad. Šutjeli su.
Ustao sam se i obrisao nož o smokvin list, pa ga zario natrag u metalnu futrolu. Ruka mi je bila oblivena krvlju, učinilo mi se baš zgodno da njome, po posljednji put izgovorim svoje brojeve spasa. I zato sam u krugu, među njima, upirući krvavim prstom u svakog od njih ponovio svoje brojalice, i još sam na kraju otresao ruku ne bih li kojeg pošpricao krvlju.
Kasnije, kad su otišli, dok sam ležao u krevetu kraj otvorena prozora, s gazom na ruci, čuo sam u kako u daljini laju čagljevi, kako se njihovo glasanje širi po ravnici, odbija se od površine listova, trava i plodova i zabija u moju ranu.
Ali nisu mi više mogli baš ništa.
