ROĐENDANSKA ŽURKA
Na BBC radiju, slave rođendan Arvo Pertu. Aplauz publike traje iznova. On nosi dugu, crnu jaknu i dugu, belu bradu. Duboko je dirnut. Izgleda da se vraća na scenu, da. Da. Odavde ne čujem ima li suze u očima. Aplauz traje – grandiozna muzika gomile ljudi. Dira me kao jecaj žene u budističkom hramu, kao osmeh Bude istog letnjeg dana. Jecaj je jecaj, radost je jecaj i tuga se pretvara u radost i živeti je jedna stvar. Kada li se ovo desilo? Arvo je do sada sto puta mrtav.
SMRTI, VOLJNO
Smenjujemo se iz noći u noć,
uz njenu postelju
šapućemo gluposti,
samo da ostanemo budne,
sedimo otvorenih očiju,
ispravljenih leđa.
Zaustaviću smrt
ako krene ovim hodnikom.
Reći ću joj.
Reći ću joj …
Sve oko nas je oštro
na sve se možeš ubosti,
podseća me
na vreme u Srbiji.
Mladi gore
na svetlima kockarnica,
na jecavoj muzici
po ulicama.
Crkva je sveta,
knjiga ukleta.
I život ističe
dok, ništa
se ne dovodi u pitanje…
…A ona misli da ćutim
jer sam besna.
Pored aparata za kafu.
U sred noći.
Ja ne znam šta mislim.
Samo da ostanem budna,
sedim otvorenih očiju.
Zaustaviću smrt
ako krene ovim hodnikom.
Reći ću joj stoj,
reći ću joj stoj, ko ide…
Isprsim se.
Sećam se Srbije
i bilborda
za agenciju
o nalaženju partnera.
Sećam se
kad je dotle došlo…
…Ona me samo gleda.
Čeka
reč
da se nadoveže.
Zaustaviću smrt
ako krene ovim hodnikom.
Reći ću joj stoj, ko ide,
reći ću joj stoj, ko ide, smrti, šta ti misliš ko si?
SAD, NOVI SAD
Grad se otvara pred nama.
Rajner spava na sedištu.
Voz prelazi reku.
Prvi put vidim ovaj grad.
S leve strane mosta, reklamni mural za pivo.
Od pivske flaše ne vidim građevine.
Izgaženo zelenilo.
Lica lutalica.
Severni grad, koliko severno može biti u ovoj zemlji.
Mislim, ovo je jedna, po svemu, vrlo južna zemlja.
ROSENHEIM
Rajner i ja
bili smo
i u tom vozu.
Noćna vožnja.
Trebalo je kupiti karte.
Stanica, žbun ljudi.
Dolazim iz Nigerije.
Avganistan.
Pakistan.
Idem u Francusku.
Zašto niko nije iz Izraela?
Zato što govorim francuski.
Ja sam frizer.
Moja mačka je ostala negde u ruševinama.
Blago tebi.
Nisam mogla da povedem svog psa.
Jesi li religiozna?
Ne verujem u boga.
Ja sam paleontolog.
Ne razumem.
Jesi li muslimanka?
Ne verujem u boga.
Ko ti daje hleb?
Sama sebi.
U šta onda veruješ?
U ovog ovde Rajnera.
Evo ti dvesta evra.
Kupi nam karte.
Nema karata za taj voz.
Neće da nam prodaju karte.
Kako podmuklo.
Lome nam noge.
Seku krila.
Fuckers.
Srećno.
Rukovanja.
Osmesi.
Vesela deca.
Šaljivi ljudi.
Ponosne starice.
Posle celog života,
u još jedan ceo.
Početak je težak.
Nije baš ljubavna gurka.
Nije baš majčina ruka.
Noć se spustila. Rajner u mom krilu. Divlje posmatra. Nikad nije izgledao tako divlje. Ulična svetla poseku mrak, da vidimo lica. Ko se koga plaši? Ko se koga više plaši?
Dečak spava i plače.
Rajner i ja ga mazimo.
Tata ga uzima u ruke.
Mirno je.
Naporno je.
Požudne oči mladića.
Polomljena leđa starca.
Mama drži bebu u rukama.
Noć se završila.
Kao tiha predstava.
Ulazi policija.
Do you have a passport?
No.
Kršite zakon o strancima.
No.
Izađite iz voza.
No.
Kršite zakon o strancima.
No.
Pođite sa nama.
Dobro jutro.
Dijalog se ponavlja.
U vozu koji kasni
ostaju samo
patrljci noći
beli evropljani
crna mačka i ja.
SISTEM
Sitna je ljudska šaka
ta će pesnica
samu sebe da smrvi.
Kako birate one koje udomljavate, a one koji ostaju na ulici?
To je stvar slučaja.
Donose bebe.
Povređene pse.
Jedno po jedno.
Nemamo uslove.
Napadnite sistem.
Nije ti ovo Nemačka.
Zaćutim. Nije u tome stvar. Ma, nije u tome stvar.
Niste dovoljno hrabri,
između sebe i psa
vidite samo sebe.
Psi se vuku ovim ulicama
povređenih tela
plačnih očiju.
Čuvaju živu glavu
od prolaznika.
Drhte pred čovekom, ne dišu.
Pasji život, sa čovekom.
Jednog prolećnog jutra
otišla sam,
u sred eksplozije srca
od previše ljudi,
mnogo više nego pasa.
