STRANE
Od kada pišete i kako ste počeli pisati?
DRAGAN VELIKIĆ
Kada sam sa dvanaest godina napisao svoj prvi roman, pod snažim uticajem omladinskih knjiga Ivana Kušana, kao i Molnarovih Dečaka Pavlove ulice, bio je to način da i sam uzmem učešća u stvarnosti koju su činile knjige koje sam čitao. Svi ti likovi – od Petra Pana do Odiseja, od Vinetua do Pjera Bezuhova – bili su stvarni. Dobro se sećam kako sam jednog letnjeg dana u gužvi turista na korzu u Puli prepoznao glumca Leksa Barkera, koji je ovekovečio lik Old Šeterhenda. Bilo je to u vreme jugoslovensko-nemačkih filmskih koprodukcija na temu romana Karla Maja. Dok sam Leksa Barkera sledio pulskim ulicama, mislio sam da sanjam. Svet je bio jedan, jedna jedina stvarnost, bez granične linije između onoga što živimo i onoga što čitamo.
Ponovo sam počeo da pišem petnaest godina kasnije. U međuvremenu, strastveno sam se bavio muzikom. Međutim, onaj roman sve vreme je postojao u meni kao čvrst zalog da ću biti pisac. Ne umem da objasnim taj „zaplet“.
STRANE
Kako izgleda vaš proces pisanja?
DRAGAN VELIKIĆ
Pišem isključivo pre podne. Nikada nemam unapred skiciranu priču, ili zaplet. U početku je to samo nekoliko dubokih prizora. Pišem polako. Ne pamtim da sam ikada napisao više od jedne ili dve strane. Stalno se vraćam, korigujem, iščitavam napisano. Dnevno ne pišem više od dva do tri sata. Ostatak dana rezervisan je za čitanje.
STRANE
Dajete li u vašem radu prednost formi ili sadržaju?
DRAGAN VELIKIĆ
Ne razumem pitanje. To je nerazdvojivo.
STRANE
Da li autor bira temu ili tema autora?
DRAGAN VELIKIĆ
Uvek je to susret u kojem je nemoguće utvrditi ko je koga prvi primetio.
STRANE
Kako gledate na odnos proze i poezije, i da li jednu od te dvije forme smatrate zahtjevnijom?
DRAGAN VELIKIĆ
Jedan kritičar je za mene rekao da sam pesnik koji piše romane. Činjenica je da dok pišem intenzivno čitam poeziju. Dobra pesma poseduje intenzitet romana. Moji pesnici su Kavafi, Derek Volkot, Zbignjev Herbert, Brodski. Ono što čini dobru književnost je odsustvo viška. Pisanje je veština brisanja.
STRANE
Koliko je za vas generalno važna poezija i kako vidite poziciju poezije u savremenom društvu?
DRAGAN VELIKIĆ
Više nego generalno, poezija je esencija.
STRANE
Koliko je za autora važna književna tradicija kojoj pripada?
DRAGAN VELIKIĆ
Ne biramo ni naciju, ni rodno mesto, ni državu, pa ni tradiciju. Sve je to „mimo“ nas, međutim, opredeljujući se u životu za izvesne vrednosti, pisac stvara vlastiti književni svet. Nismo samorodni, u nama diše sve ono što smo pročitali i doživeli.
STRANE
Mislite li na vaše čitaoce dok pišete?
DRAGAN VELIKIĆ
Ništa nije jednom zauvek. Odnos prema pisanju, čitaocima, uspehu, nagradama se menja tokom života. Kao mlad pisac jesam radeći na rukopisu često pomišljao na čitaoca. Kasnije sve manje. Naravno da pišemo za čitaoce, međutim, dok pišem postoji samo obris sveta koji želim da oživim. Ja sam taj najzahtevniji čitalac kojeg moram zadovoljiti.
STRANE
Kako stoje stvari sa književnim prevođenjem u regiji?
DRAGAN VELIKIĆ
Imam dojam da se dosta prevodi.
STRANE
Kako gledate na žensko pismo, žensku književnost u regiji?
DRAGAN VELIKIĆ
Knjževnost postoji mimo tih odrednica. Dobra knjiga je dobra knjiga.
STRANE
Šta je, ili šta bi trebala biti, angažovana književnost?
DRAGAN VELIKIĆ
Ne znam šta je angažovana književnost. Sam čin pisanja jeste angažman.
STRANE
Vjerujete li u nadahnuće?
DRAGAN VELIKIĆ
Postoji vreme kada se riba lovi, i vreme kada se mreže suše. Možda je za stih dovoljno nadahnuće, ali ne i za roman.
STRANE
Ko su vam uzori?
DRAGAN VELIKIĆ
Nemam uzore, već pisce koje volim, i kojima se vraćam: Andrić, Bulgakov, Aleksandar Tišma, Gajto Gazdanov, Kavafi…
STRANE
Šta trenutno čitate?
DRAGAN VELIKIĆ
Uvek čitam barem sedam, osam knjiga istovremeno. Najmanje je tu beletristike, a mnogo više esejistike, istoriografije, putopisa. Trenutno čitam memoare Džordža Orvela Kataloniji u čast, novu knjigu eseja Radoslava Petkovića Kolumbovo jaje, zatim, Potvrdu ličnosti – knjigu o poternicama, ispravama i kontroli u srednjovekovnoj Evropi austrijskog istoričara Valentina Grebnera, Telefon – čudo svojega doba Milorada Jovanovića, Ljubav u Međimurju Jaroslava Hašeka, Gnev i vreme Petera Sloterdijka i roman Jurice Pavičića Crvena voda.
Foto: Milovan Milenković
