STRANE
Od kada pišete i kako ste počeli pisati?
MARIJA ŠIMOKOVIĆ
Piščeva biografija kaže Brodski, sadržana je u njegovim jezičkim obrtima. Ali da ne biste iščitavali sve što je ovaj pisac napisao, oslikaću odgovor prizorima iz detinjstva. Treba zamisliti povratak iz škole, to stanje pre igre, kada sve deluje moguće, a nebo je sasvim blizu, skoro u krošnjama bagrema koji su zasađeni celom mojom i Valerijinom ulicom. Nas dve svakodnevno odmeravamo snage – ona nosi, uz svoju, i moju školsku torbu punu knjiga i svačega, sve dok joj ja uspevam rimovati na svaku reč koju izgovori. Obično bih izdržala do moje kuće, to je od škole bilo dvadesetak minuta hoda. Pesma za pesmom, vesela, nevaljala, vižljasta, puna nade od iščekivanja nečeg čudesnog. Bili su to niži razredi osnovne. Mnogo je mojih pesama ostalo da vibrira u našoj subotičkoj ulici, nezapisano. Već sam onda bila Platoničar. Ništa zapisivanje, stih samo usmeno. Jer, svaki tekst ima svoju sopstvenu svetost. Svoje usijanje. Nosi svoj dah i duh, svoje male i velike udahe. Dok ga govoriš, još vrućeg, stvari okolo doživljavaju metamorfoze. Razređivanjem i zgušnjavanjem. Male trave i velika stabla kruže kroz tvoj stih. I zaustavljaju se u vetru. A on potom donosi čitavu strofu. Moja najbolja prijateljica Valerija i ja se radujemo. Toj igri nastajanja nečega iz ničega, tom produžavanju osećanja da je sve moguće, produžavanju zanosa, bliskosti prijateljevanja koje je tako trajalo do narednog dana. Onda smo vezivale dan na dan i pesmu na pesmu. Tako je, valjda, počelo. Iz te ulice i danas crpim reči koje mi nedostaju.
STRANE
Kako izgleda proces pisanja?
MARIJA ŠIMOKOVIĆ
Ne mogu govoriti o pravilima, pre o ritualima. Pisanje je uvek iznenađenje. Kao kad sanjaš svoj život. To uzbuđenje egzistencijom/egzistencijama, geografijama, snevanjima, čitanjima, susretanjima, to vibriranje vremena u svim predmetima, tekstualni odgovor na vibracije (pesma), sve je to uklopljeno u dan, i svaki je drugačiji. Mislim da je nebitan mogući dnevni plan pisanja, već je sve determinisano na širem fonu u Velikom Planu sa kojim smo se ovde i nastanili. Možda upravo zato ili tome uprkos, osećam beskrajnu slobodu da učinim bilo šta u bilo kom trenutku. Da napišem nešto neočekivano, nešto što se kosi sa svim ali vodu nosi ožednelom. Bar mi se u trenutku pisanja tako čini. Snažna potreba da se ta neprekidnost, taj unutarnji tok, uhvati u mrežu reči, da se duboko skrivena zbivanja ospolje kako bi nam ostala u prividno trajnom vlasništvu, to zahvata sve sate dana. Fiksirane slike, ono što se ne može izreći pa ipak se između redova čita, ono što do tada nije bilo tvoje pa ga je pesma donela u tvoj život, zadovoljstvo deljenja sa drugima onoga što je dotle samo u tebi tinjalo. A deljenjem sve se umnožava. A tek noći, one skoro uvek čudesne ali i prepune strahova, misli od kojih nemaš kud, u kojima se nastavlja ta igra ulančavanja stvarnog u nestvarno, to rađanje svetlosti i tame, to buđenje iz jave u san i obratno. Ponekad, budi me stih, dotle se ponavlja dok me ne probudi. I ja sam budeći se opet u snu, samo jednom drugačijem, prozračnijem, opipljivijem. U jednom snu koji sam sanjala kao nevidljivo zbivanje, a koji dugo već pamtim toliko je bio moćan, pišem pesmu na brodu sedeći ispred kamina, ulazi batler i donosi mi kafu (koju inače ne pijem) ja sam srećna jer pišem na staroj Remington mašini, i nigde okolo nema nikoga. Čuje se onaj dobar zvuk dok slova ostavljaju trag na hartiji. Kako mi nedostaje taj zvuk, pomišljam. Sedim dakle u sopstvenom brodu kao u sopstvenoj sobi. I ta moja soba prolazi sva mora, obilazi svetove. One iznad i one ispod. Ja sedmi i beležim. Divan osećaj. Moj dnevnik snova koji, uzgred, vodim već veoma dugo, lako je uporediv sa putevima koje sam prelazila na javi. Ali što je najuzbudljivije – uporediv je, jer su snovi tekli paralelno i sa knjigama koje sam napisala. I taj osećaj buđenja u neprobuđenom, uz neprekidnu budnost, svih ovih godina pisanja, omogućavao mi je ne samo da pišem već i da ne prestanem disati.
STRANE
Dajete li u vašem radu prednost formi ili sadržaju?
MARIJA ŠIMOKOVIĆ
Sadržaj oblikuje sebe onako kako mu najviše odgovara. On bira formu u kojoj će se ospoljiti. Postati vidljiv. Oni jesu, objektivno, jednako važni, tim pre što jedno bez drugog ne mogu, i sasvim je izvesno da se rađaju iz jednog jajeta u onom delu bića iz kojeg nam dolaze sve te čudesne slike koje objašnjavamo rečima. Kao da objašnjavamo arhetipove oblikovane na način samo naš. Otisci neba u pesku. Teorija književnosti, estetika, nikad mi nisu ponudili rešenja. Odgovore. Samo ih je pesma umela pronaći. Idući svojim rečitim, tajnovitim puteljcima, kuda ni voda ne bi umela da se snađe, a pesma izbije u vidu izvora tamo gde je najmanje očekuješ. I onda ga nazoveš po mestu na kojem se pojavila i dobila oblik. Izvor/pesmu.
STRANE
Da li autor bira temu ili tema autora?
MARIJA ŠIMOKOVIĆ
Ne umem da odgovorim na to pitanje. Kao najbolje poređenje možda bih navela ljubav. Ni manje ni više. Jer jaka kao smrt je ljubav. Tako – sretnete nekoga ili on sretne vas, i dogodi se. Kod koga se prvo zbila iskra, nikada se ne može sa sigurnošću reći. Pa ni u slučaju pisanja. Ko je koga odabrao da li knjiga svog autora ili autor svoju knjigu, svejedno je, ako je rezultat delo. Eliot nam je ostavio divnu poruku – da svaki pesnik piše svoje vreme. Za mene je pesma kao i život – velika pustolovina hvatanja magije u zamke. U mojem vremenu. Vreme nama postavlja zamke, pesma pak vremenu. I onda se ulazi duboko, ponire uz samozaborav bića kao kada se deca zaigraju (Vreme je dete koje se igra, piše Heraklit), i mada znaš da taj put prate neizvesnost, bol, ulazak na vrata koja se ne otvaraju drugima, iznenadni uvidi, snovi koji se ponavljaju dok ih ne zabeležiš, sve je pesma. Pa neka boli ako je prava.
STRANE
Kako gledate na odnos proze i poezije, i da li jednu od te dve forme smatrate zahtevnijom?
MARIJA ŠIMOKOVIĆ
Obe su zahtevne na svoj način. Kroz prozu nosite sa sobom sve zaplete i likove, morate imati užasnu koncentraciju, ali ipak, rekla bih, prozu pišem mirne glave. Radim na njoj predano, svakodnevno. Prvi mali roman koji sam napisala budio me je svakog jutra u četiri. Bilo je doba bombardovanja, rečima sam spašavala svetove. U sebi. Oko sebe. To je bila neka vrsta zaveta. Drugi roman je bio zasnovan na liku koji je postojao, osnovao moderne Olimpijske igre a jedan drugi lik mu je ukrao tu ideju. Valjalo je po arhivima, bibliotekama, privatnim prepiskama. Znači trebalo je više vremena i prostora. U poeziji ta erupcija zahteva kraće vreme ali snažniju detonaciju. I veliku budnost. Uz stalno pulsiranje u vama koje se podrazumeva. Ona zahteva da sve što u tom trenutku imate stavite u pesmu. I ako je ne uhvatite istog časa kada je krenula, kazna je – zaborav pesme. Ima ponekad dva tri pogrešna koraka, recimo kada odlažete zapisati iz nekog jakog razloga (Ima li išta jače od pesme a da je od čoveka?), onda to više nema tu snagu, taj zamah, tu moć, nema taj prirodni tok. Recimo eksplicitno – proza vas drži u svetu i u sebi, poezija iznad sveta i izvan sebe. Poezija je dubok tamni bunar iz kojeg se, kako bi alhemičari rekli, u podne vide zvezde. Poezija je nešto kao tok unutar vašeg bića, nešto neodvojivo od vas, nešto što neprekidno rovari po vama da biste gledali dublje. Gde god idete, nosite sa sobom svoju ustreptalost i pogled pesme, i svakog je trenutka moguće da će se pesma ispileti i udahnuti svet. Kao što je pre toga udisala vas upoznajući vas bolje od ikoga. Kad Hajdeger piše – Jezik je kuća bića, da, mora biti da je tako. Suština.
STRANE
Koliko je za vas generalno važna poezija i kako vidite poziciju poezije u savremenim svetu?
MARIJA ŠIMOKOVIĆ
Poezija je jezik sporazumevanja sa unutrašnjim i spoljašnjim, sa prošlim i budućim. Ona je za mene najbitniji poredak stvari. U nju može sve da stane, u njoj su sve perspektive, krici i geografije čovečanstva. U njoj je kodirana kosmička supstancija. Uz pomoć nje možemo razumeti i biti budni. Trenutak u kojem vreme prolazi kroz nas ili mi kroz vreme poezija može da uhvati, ona je od neuništivog otkinuta. Pa dakle i najvažnija. Tu, malo niže Boga. U njoj je njegov šapat. Poezija je i priča o večitom ponavljanju nastanka sveta, sa uvek novim malim zaokretima i otkrićima, kada ste najbliži sebi. Uvek sam znala da je poezija vidarica. Ona je danas svetu najpotrebnija. Nikad usputna. To je kao povratak kući s nekog dalekog puta, kući u kojoj se jedino osećate dobro. Nekima treba dugo da putuju da bi došli do te kuće, kod nekih je to više osvešćeno, njima je lakše da se uz pomoć pesme samoiscele.
STRANE
Koliko je za autora važna književna tradicija kojoj pripada?
MARIJA ŠIMOKOVIĆ
Svetska duhovna baština to je tradicija kojoj pripadamo. Kojoj dugujemo i kojoj se odužujemo.
STRANE
Mislite li na vaše čitaoce dok pišete?
MARIJA ŠIMOKOVIĆ
Volim svoju samoću pisanja kao privilegiju sa kojom nikad nisam usamljena. Čarolija ulaženja u klupko nastalo od svakojakih spirala, njena toplina i prisnost, njena bitnost, samo je moja. Dok se knjiga ne pojavi. A onda, da citiram Konstantinovića „Da bi pesnik imao sebe on mora da ima nas, nas sposobne da uzdrhtimo pred onim što njega ispunjava strahom, da se obradujemo onome što njega oduševljava“ I tako u beskrajon.
STRANE
Kako stoje stvari sa književnim prevođenjem u regiji?
MARIJA ŠIMOKOVIĆ
Prevodi se mnogo, neretko iskrsnu neke sjajne knjige kao „Satan tango“ Lasla Krasnoharkaija koji je već preveden u jezik filma rukom Bele Tara. Beograd je milioner kada su prevodi u pitanju, u širini zahvata uvek se može desiti da ima dosta peska i zlata pomešano, ali važna je informacija koja neprekidno stiže iz celog sveta. I to je bogatstvo koje je nepotrošivo.
STRANE
Kako gledate na žensko pismo, žensku književnost u regiji?
MARIJA ŠIMOKOVIĆ
Ne razumem pitanje.
STRANE
Šta je ili šta bi trebalo da bude angažovana književnost?
MARIJA ŠIMOKOVIĆ
Vreme koje kroz nas teče samo na naš, jedinstven (kao otisak prsta), dakle najbolji mogući način, staviti u knjigu.
STRANE
Verujete li u nadahnuće?
MARIJA ŠIMOKOVIĆ
Verujem u vidovitost pesme. Ona nas zapravo vodi u svetove tame i svetlosti, iza svih velova, iza maje. Moj omiljeni pesnik je Platon. U tom podatku sadržan je odgovor na Vaše pitanje. Reći ćete da je filozof. I bićete u pravu. Ali i ja ću. Tako smo se namirili.
STRANE
Ko su vam uzori?
MARIJA ŠIMOKOVIĆ
Da vam sad sastavim spisak onih čuvenih 100 knjiga koje bih ponela na pusto ostrvo, ne bih mogla da vam odgovorim. Jer bih od svakog pisca ponela nekoliko dela. Sva moja lektira jeste moj uzor. I ona valjana i ona druga. Zato uvek kažem – malo je to sto knjiga.
STRANE
Šta trenutno čitate?
MARIJA ŠIMOKOVIĆ
Trenutno – Bojana Jovanovića „Antropologija zla“ i „Berlin Alexanderplatz“ Alfreda Deblina.
