STRANE
Od kada pišete i kako ste počeli pisati?
NIKOLA VUJČIĆ
Počeo sam pisati vrlo rano, u osnovnoj školi. Ispisivao sam naivne lirske pesmice na malim komadićima papira. A onda, kad sam došao u malo stariju dob, kad sam već stekao nekakvo književno ”iskustvo”, oslobodio sam se tih početničkih tragova tako što sam ih spalio. Slično sam činio i sa kasnijim tekstovima te rane dobi jer sam se želeo osloboditi prisustva tog ranog i sladunjavog shvatanja poezije i brzopletog i naivnog suočavanja sa jezikom.
STRANE
Kako izgleda vaš proces pisanja?
NIKOLA VUJČIĆ
Pesma počiva na vlastitom iskustvu, pesnik u pisanju polazi od ličnog doživljaja iz tog nukleusa nastaje pesma. Poezija je neka vrsta samootkrivanja i dodirivanje dubinskih slojeva, u njoj progovara ono što nazivamo ”unutrašnjim glasom”. I nastanak pesme traje sve dok se ne utiša ”unutrašnji glas”. Pišući pesmu pesnik nalazi oslonce u sebi. Kako reče Jejts u pesmi ”Adamovo prokletstvo”, za jedan stih potrebni su sati, a ipak ako on ”ne izgleda kao stvoren u jednom trenutku, ceo naš pipav posao je uzaludan”.
Svaka pesma ima svoju jedinstvenu i neponovljivu tehniku nastajanja, samo stvorenu za tu priliku. Ona se ne može koristiti za druge pesme, ona je neprenosiva i služi jedino u tom trenutku za tu pesmu. To je izum nastao samo za taj trenutak kad se pesma rađa. Čudesni Momčilo Nastasijević je izjednačavao ”radost stvaranja” i ”porođajni bol”. Najličniji pečat pesmi daje intonacija, ona čini specifikum nekog pesnika. U toj intonaciji sadržano je osećanje stvarnosti i sveta, to je ton po kome se istinski pesnik prepoznaje; po čitanju pesme vi prepoznajete pesnika.
Inače, uvek pišem rukom na papiru pa prekucavam tekst, ranije je to bilo pisaćom mašinom a sada kompjuterom koji olakšava rad na pesmi jer možeš brže i lakše, istog trenutka, uporediti sve izmene koje trpi pesma dok ne zadobije svoj konačni oblik.
Pišem sporo, puno popravljam, precrtavam, tražim reči, jer pesnik je, u suštini, uvek početnik, koji oseća onu nesigurnost kao kad je prvi put ispisivao reči i slagao ih u rečenice. Posle svake napisane pesme osećam se emotivno ispražnjenim, praznim, čak i umornim, kao da me ta borba sa rečima iscrpela.
STRANE
Dajete li u vašem radu prednost formi ili sadržaju?
NIKOLA VUJČIĆ
Sadržaj i oblik nerazdvojivi su. Da se ne bi raspala pesma mora imati svoju formu (oblik). Organizacija je neophodna kao i imaginacija, podučava nas Eliot. Pesma treba da sadrži snažne slike kakve sadrži i san. Tako će se i njen ”sadržaj” bolje držati u ”formi” pesme kao dragocena tečnost.
STRANE
Da li autor bira temu ili tema autora?
NIKOLA VUJČIĆ
Ja ne biram temu, ona mi se uvek sama nametne, dodirne me, prepozna u meni neke signale, neke dodirne tačke. Iz toga dodira, iz te sinergije teme i mog unutarnjeg sveta može da nastane stih ili stihovi koji će ispuniti pesmu. Nikada nisam mogao napisati pesmu na zadatu temu, da kažem u sebi – evo pisaću o ovome, jer mi je to uvek ličilo na domaći školski zadatak. Na prisiljavanje. Stih ili stihovi u kojima se začinje pesma sami donose temu.
STRANE
Kako gledate na odnos proze i poezije, i da li jednu od te dvije forme smatrate zahtjevnijom?
NIKOLA VUJČIĆ
Valeri je poredio prozu sa hodom, a poeziju sa plesom, a Oktavio Paz, pak kaže da ”ima mnogo načina da se jedna stvar kaže u prozi, a samo jedan u poeziji”. I u pravu su.
Savremena pesma pripada umetnosti malih formi, umetnosti kondezacije i svakako traži više energije i zahtevnija je i za pisanje i za čitanje.
STRANE
Koliko je za vas generalno važna poezija i kako vidite poziciju poezije u savremenom društvu?
NIKOLA VUJČIĆ
Poezija je danas najneisplativiji posao, posao koji traži usamljenost ali ona je i veliko utočište u kome nalazim spas od otrovne i zle stvarnosti. Guraju je na marginu ali ona i sa margine prkosi. Za mene ona je važna kao i disanje jer me održava i daje nadu.
STRANE
Koliko je za autora važna književna tradicija kojoj pripada?
NIKOLA VUJČIĆ
Vrlo je važna i nju pesnik prevashodno crpe iz i kroz svoj jezik na kome piše i misli a potom i iz kulturnih slojeva, iz svega što nas okružuje.
Odgovornost pred tradicijom je i u tome da se produži njeno trajanje, da se iz njenih slojeva crpe ono što je najvrednije, što oplemenjuje i naše vreme. Tradicija se ne prihvata slepo, ona se nadograđuje. Ona je temelj na koe se podižu sve književne građevine.
STRANE
Mislite li na vaše čitaoce dok pišete?
NIKOLA VUJČIĆ
Nikada, jer to prilagođavanje ili podilaženje ukusu čitaoca i vremenu i njenim modama osakatilo bi pesmu, na neki način te pesme bi bile ”neiskrene” i unificirane. Verujem da će pesmu sam čitalac otkriti, jer tek u kontaktu sa čitaocem ili slušaocem ona oživi. Ja ne znam ko moje pesme čita ili ko će ih čitati, ali neka čita onda kada ga stihovi povuku, ako se nađe u tom emotivnom saću iz koga su se iscedile.
STRANE
Kako stoje stvari sa književnim prevođenjem u regiji?
NIKOLA VUJČIĆ
Ne znam na koje se prevođenje pitanje odnosi. Ja jednako i bez problema, mada tu bude i jezičkih preterivanja, čitam knjige objavljene u Zagrebu, Sarajevu, Podgorici… Za one iz Ljubljane i Skoplja, kao i ranije, trebaju mi prevodi. A ako se misli na prevode sa drugih jezika mislim da tu vlada potpuno šarenilo i da nas nekontrolisano, agresivno i komercijalno zasipaju i truju sa takozvanim hitovima i lakom literaturom koja se brzo čita ali i brzo zaboravlja. Na žalost, nestali su na ovim prostorima stare izdavačke kuće koje su imale temeljne edicije koje su osnov svake biblioteke. Moja biblioteka puna je takvih knjiga.
STRANE
Kako gledate na žensko pismo, žensku književnost u regiji?
NIKOLA VUJČIĆ
Ženska književnost ne postoji, postoji samo književnost koja je dobra ili loša. Odmah da kažem, ne postoji ni muška književnost. Odličnu definiciju književnosti dao je mađarski pisac Šandor Marai u svojim izvrsnim Dnevnicima . Snaga pisca, kaže on, ”ne nalazi se u zajedništvu, nego u usamljenosti”. A onda je još izričitiji: ”U književnosti nema demokratije. Postoje samo solisti. Pisac koji uđe da peva u horu – vidi da da se iz pesme hora ne čuje njegov glas.”
STRANE
Šta je, ili šta bi trebala biti, angažovana književnost?
NIKOLA VUJČIĆ
Pesma je sama po sebi angažovana jer pokreće na razmišljanje, otkriva neke druge svetove, postavlja pitanja… Emituje svoju energiju na energiju čitaoca, dakle pokreće. To je već dovoljno. Ne verujem u široke i prevratničke domete njene angažovanosti u društvu. Ne znam da li se kad dogodilo da je pesma nešta promenila na fonu takvog svog angažovanja.
Moje pesme su aistorične u smislu jasnijeg određivanja kome vremenu pripadaju. One nemaju ni vreme svog nastanka što se često naznačava ispisivanjem datuma pa čak i vremena u kome su napisane. Nisam ih hteo vezati za neki krupni, značajni ili pak uski događaj, za tu vrstu aktuelnosti. Moje pesme se sastoje od sitnih detalja, slika koje su svedok moje ali i svekolike dramatike ljudskog bivstvovanja. I to je njihov angažman.
STRANE
Vjerujete li u nadahnuće?
NIKOLA VUJČIĆ
To je trenutak koji ne znamo kad će da dođe i ne znamo šta u njemu može nastati. Nekad nastane cela pesma, a vrlo često, samo građa za nju. Poezija nastaje u trenutku. Kad nastane prvi stih već je lakše doći do pesme. To je kao da smo otvorili vrata i ušli u nepregledne prostore koji nas zovu.
Da, to je ono posebno stanje u kome osećate da se reči komešaju i gotovo magijski dodiruju i otud se počnu probijati stihovi koje sričemo i zapisujemo. Prvo ih ”sastavljamo” a onda i ”zapisujemo”. Zato mislim da se pesma više pravi nego što je donesu prvi impulsi. Recimo sonet, možete imati njegov kostur ali da bi zaokružili njegovu formu, morate dugo klesati i slagati reči.
STRANE
Ko su vam uzori?
NIKOLA VUJČIĆ
Ima ih mnogo. Uzori su mi i ljudi i knjige.
STRANE
Šta trenutno čitate?
NIKOLA VUJČIĆ
U odgovoru na ovo pitanje poslužiću se jednim Borhesovim stavom: ”Sebe prvenstveno smatram čitaocem. Kao što znate, odvažio sam se da pišem; ali mislim da je ono što sam pročitao daleko važnije od onoga što sam napisao jer čovek čita ono što voli – a piše ne ono što bi želeo, nego što ume da napiše.” Čitanje, to je moja svakodnevna potreba, tada se najbolje osećam. Čitam ono što volim, što me ispunjava. Neke knjige i po više puta, neke započnem ali odustanem jer me rečenice ne vuku napred. I to je moja čitalačka sloboda.. Čitati, a to je najlepšpe, kad si sam sa knjigom i u knjizi. Čitam sve što me obogaćuje, u čemu uživam. Ovih dana, po ko zna koji put, to su ”Voronješke sveske” Osipa Mandeljštama, nešto pre ”Kameni spavač” Maka Dizdara, Rilke, pa nove pesničke knjige edicije Povelja iz Kraljeva i Kulturnog centra Novi Sad (jedine dve pesničke edicije koje u Srbiji uspešno istrajavaju). A sada, upravo dok ovo pišem, stoje mi na stolu izdvojene i čekaju svoj red knjige Nastasijevića, Genadija Ajgija (koga neizmerno volim, prevodio sam ga, a bili smo i prijatelji), pa Šopa i njegove čudesne pesme-kućice koje se sudaraju u svemiru…
