STRANE
Od kada pišete i kako ste počeli pisati?
KOPICL
Sredinom šezdesetih godina prošlog veka moja sestra Zorica bila je već zapažena bebi poetesa, uz to i član vrlo fensi literarne sekcije u gimnaziji, a ja sam se zanimao za rokenrol i imao fantastičnu zbirku ploča koje mi je slala tetka iz Amerike. Zato su me pesnici zvali da im u pauzi neke gimnazijske književne večeri puštam muziku, ili pravim zvučnu kulisu uz njihovo čituckanje, pa sam se polako i ja primio na to ludilo. Prvo da čitam poeziju, uglavnom iz tada objavljenih antologija francuske i engleske savremene poezije, kao i paradigmatičnog Miljkovića, Popu, Pavlovića, a zatim i da pišem.
Iz prve sam napisao ni manje ni više nego sonetni venac, koji sam zatim spalio, a onda i nekoliko protestnih poema u bitničkom, ginzbergovskom stilu. Jednu kraću sam čak podmetnuo kao pismeni zadatak iz srpskog i književnosti, bez većih posledica, sem što su posle tražili da se ošišam, valjda preventivno.
A pisac sam postao kada sam posle maturiranja, po tadašnjoj hipi modi, otišao od kuće odselivši se par ulica dalje, pa ubrzo shvatio da bi od nečega trebalo živeti, jer vazduh nije dovoljan ni pticama. Srećom, na prvom uglu je bila redakcija studentskog lista i neki meni poznati frajeri u redakciji. Uz to se i plaćalo za priloge. Ostalo je istorija: u roku od godinu dana ne da sam već bio pesnik, nego i kritičar, esejista, prevodilac.
Muza je očigledno tako htela, a ni ja se nisam puno branio.
STRANE
Kako izgleda vaš proces pisanja?
KOPICL
Pišem lako i uglavnom nepogrešivo. Tako je bar danas. A kad sam bio mlađi mahom je za pisanje bila potrebna i kiša ili besparica, da bi me zadržala kod kuće, tj. odvojila od društva ili nekog još prijatnijeg načina gubljenja vremena.
Proveo sam decenije života kao profi pisac ili urednik koji od pisanja i napisanog prihoduje i održava tzv. egzistenciju, tako da sam blagovremeno naučio da sebe dovodem u ono stanje u kom prve reči ili rečenice naviru kad im se kaže, a zatim znanje i nesaznatljivo podruku stupaju na scenu i igraju svoje dok se tekst ne dovrši.
Kompjuter je, u međuvremenu, pisanje učinio skoro bezbolnim u njegovom fizičkom aspektu, a današnje stalno prisustvo mobilnih platformi u džepu ili ruci pisca iskušenje je par excellence koliko i konačno ostvarenje spisateljskog sna da svoje najdragocenije ludorije možemo instantno zabeležiti kad god se nama ili Muzi ćefne. Pa bili mi tad na ulici, u autu, na partijskom sastanku ili u zagrljaju dovoljno tolerantne dame koja zna da je nešto od zapisanog uvek i njoj namenjeno, makar indirektno.
Ima tu naravno još nekih štosova, ali te morate sami savladati.
STRANE
Dajete li u vašem radu prednost formi ili sadržaju?
KOPICL
Na ovo pitanje bih mogao da odgovorim isključivo sedeći u svom kabinetu, jer to je pre svega kabinetsko pitanje, kao kada biste pitali kompjuter šta mu je preče – hardver ili softver?
Nažalost, svoj dvosobni kućni spisateljski kabinet sam pre dve godine prepustio sinu koji upravo ulazi u one godine u kojima sam ja počeo da pišem pa mu je neophodan mačo prostor za rad i zabavu, tako da ja sad pišem u njegovoj bivšoj dečjoj sobi. Iz te iskustvene perspektive poručujem: dajte prednost čemu god hoćete, samo pišite tako da vas bar vaš kompjuter razlikuje od drugih pisaca. Amin.
STRANE
Da li autor bira temu ili tema autora?
KOPICL
Imajući u vidu rodnu strukturu datog pitanja ono je vrlo škakljivo iz odgovorne perspektive, pogotovo ako je tema zgodna, zaista vredna autorskog angažmana.
Međutim, istorija svekolikog pisanja vrlo jasno pokazuje da svaki autor sa velikim A, dakle pravi, kreativni Autor, od gotovo svake teme pravi svoju Veliku Temu, pa birao on nju ili je naprosto prihvatio, makar i kao narudžbinu, dok oni drugi mogu provesti život podjednako bezvezno pa bilo da su oni birali ili bili birani.
Pisanje je naprosto takva vrsta igranke da moraš biti dobar plesač koliko i dobar posmatrač onoga što se na podijumu nudi. Moraš se, dakle, predati ritmu i uvek težiti nečemu izazovnijem od toga da se samo držiš trenutno izabrane teme, tj. mlade.
Bar nekom da se zavrti u glavi, inače ništa ni od Teme ni od Tebe.
Zato je dobra narudžbina prava stvar i šteta što je danas ređa od device.
STRANE
Kako gledate na odnos proze i poezije, i da li jednu od te dvije forme smatrate zahtjevnijom?
KOPICL
Pa jasno da je proza zahtevnija, jer pisanje proze je rad, prava gnjavaža ako niste i pesnik pa da je pišući malko kvaruckate, natežete, obrćete, zavrćete joj uši i repić, na svoje zadovoljstvo, naravno, jer gde nema zadovoljstva za pisca – čemu tek treba da se nada jadni čitalac?
Da neka dama opet padne pod tramvaj, valjda? Ili da Napoleon opet krene na Rusiju? Teško.
Slično je, dabome, i sa poezijom, ali pisanje poezije ipak nije rad, Bogu hvala i Muzama! Pisanje poezije, ako je u pitanju stvarno poezija, je ful maks varijanta pisanja uopšte, pa čak ni čitanje poezije ne boli. Bar ne onoliko koliko tvrde plaćenici neo-izdavačkih blokbastera sa dva dupeta umesto jedne glave na umu.
STRANE
Koliko je za vas generalno važna poezija i kako vidite poziciju poezije u savremenom društvu?
KOPICL
Sva društva (osim prvobitne zajednice i možda istorijski još neuhvatljivog razdoblja samoupravnog socijalizma) su manje više ista – nepravedna, ogrezla u nejednakost šansi, sebičnost, probojnost najgorih i neodlučnost najboljih (što reče Jejts) tako da je poezija skoro oduvek iznad društva, kao kolektivno neuhvatljiv odsjaj imaginacije pojedinca u koji mogu da stupe i dosanjaju se i drugi pojedinci, gradeći tako daleko bolje zajedništvo od onog s kojim se suočavamo svakodnevno.
Danas, na fonu nevešto postavljenih linija sukoba prirode i tehnologije, mita i istorije, itd, to je sasvim vidljivo. I biće još vidljivije, samim tim što poezija može da crpe, i crpe ono najbolje iz svake od tih prividno suprotstavljenih stavki ovog veštački izazvanog suprotstavljanja u čije smo epohalno jezgro bačeni eksperimentalnom voljom megamašina društvenih aparata koje jedva da prepoznajemo kao izabrane našom voljom. Ili njenim nedostatkom, svejedno.
STRANE
Koliko je za autora važna književna tradicija kojoj pripada?
KOPICL
Koliko i majka ili baka. Dok autorski ne odraste.
STRANE
Mislite li na vaše čitaoce dok pišete?
KOPICL
Teško da tu ima nekog mišljenja, sem u najsitnijim, najlepšim tragovima. Ali gotovo da te svoje, to jest sve moguće čitaoce osećam kao konstitutivni deo doživljaja svakog mog pisanja i pesme, što je u celoj toj stvari možda i najvažnije.
Ja sam, naime, od onih (ne)srećnika za koje su mišljenje i pisanje, baš kao i mišljenje i govor, ne samo odvojene nego i nužno različite senzacije, da ne kažem baš radnje. Jer radnja danas nije radnja nego megastor, supermarket, šoping mol, ali su prodavnice mahom specijalizovane.
Zna to i današnji čitalac, ako zna išta, tako da mislim da su sve šanse da se dobro razumemo prisutne i očigledne, uprkos mogućoj netransparentnosti pisanog.
Ima već ko će čitati transparente. Pa i nositi – blago njemu.
STRANE
Kako stoje stvari sa književnim prevođenjem u regiji?
KOPICL
Puno prevoda, malo honorara. Možda bi obrnuto bilo bolje za sve.
STRANE
Kako gledate na žensko pismo, žensku književnost u regiji?
KOPICL
Što reče Dona Haravej – „Bog je mrtav, ali mrtva je i Boginja“. Tako stvari realno stoje, ali za svaki slučaj imam jednu stručnjakinju za žensku književnost u kući i nekoliko dragih mi književnica u regionu.
STRANE
Šta je, ili šta bi trebala biti ‘angažovana književnost’?
KOPICL
Jedan anarhista koji se davno deklarisao kao potomak američkih jipija, Bob Blek, rekao je svojevremeno za uživanje da su to pauze koje bol čine vidljivijim. Tako bi nešto trebalo da bude i angažovana književnost, uz ubedljiviji naglasak na drugom delu sintagme nego na prvom.
STRANE
Vjerujete li u nadahnuće?
KOPICL
Da. I srećom je to ona vrsta vere koja efikasnije vodi ponavljanoj kopulaciji s nadahnućem nego askezi po tom pitanju.
STRANE
Ko su vam uzori?
KOPICL
Od nemila do nedraga. Svi prvoklasni, a mnogi jedva znani. Od Sterna i Saičija do Hakima Beja i CAE.
STRANE
Šta trenutno čitate?
KOPICL
Predizborne ankete i rukopis novog, neobjavljenog romana mog druga Slobe T, autora puno hvaljene i nagrađivane „Bernardijeve sobe“ i drugih bisera. Zasad Sloba vodi.
