Nataša Bundalo Mikić, Treći krug snova, Brankovo kolo, Sremski Karlovci/ Novi Sad, 2019.
Jedna od zbirki pesama koja je obeležila 2019. godinu jeste Treći krug snova Nataše Bundalo Mikić, poznate novosadske književnice, diplomiranog filologa srpske književnosti i jezika, autorke knjiga poezije: Ginevrin šapat (2015) i Kratki espreso sa gospodinom (2018), te romana Lakovane bele cipele (2016).
Zbirka pesama Treći krug snova Nataše Bundalo Mikić počinje radosnim uzvikom u naslovu prve pesme Imam pesmu! i kroz narednih trideset i više pesama (broj godina zrelosti) pokazuje kako izgleda kada pesnikinja ima pesmu koju je pažljivo pridržala među zubima i zabeležila je.
Ali šta prethodi njenom pisanju poezije?
„Već dva meseca ne umem/ da napišem pesmu“, reći će Bundalo-Mikić, „duša se kida na dva dela/ ta dva dela u paramparčad“ /…/ „moram ponovo da se rodim/ u trećoj etapi sna“.
Ako postoji redni broj tri, onda postoje i jedan i dva. Dakle, tamo gde počinje ova poezija, završen je drugi krug snova, sa njim je nestalo i biće koje se osećalo kao „razjarena zver/ između depresije i besa“. Ulazak u treću etapu sna u poeziji pred nama metafora je i trećeg kruga snova koji za pesnikinju predstavlja mogućnost ponovnog rađanja i obnavljanja, radosti, ljubavi, veštačkog disanja i reanimacije.
Pesnikinja Bundalo-Mikić većim delom ove zbirke progovara o književnosti i odnosu stvaraoca i iste. Ova „večita sluškinja književnih ljudi“ ili tačnije „sluškinja književnoj reči“ kroz suptilne slike sna za koji bi da se što pre završi, daje alegoričnu sliku stvarnosti i iracionalnog: stvarnosti u kojoj se vode žustre polemike na klupama Fruške gore, i iracionalnog dolaska beline i anđela koji pozivaju na odluku. Lift nikako da krene i vrata nikako da se zatvore, ali lirsko ja kategorično odgovara: „Nisam još spremna za vas!“
Slično Robertu Frosu, koji „je pisao/ da svaka pesma počinje knedlom u grlu“, i poezija zbirke Treći krug snova počela je grlom kao međumestom, pesnikinjinom recitacijom i zubima da fiktivna knedla ne zastane tamo gde ne treba, već da bude zabeležena i preobražena u ono što jeste – bakinu knedlu sa šljivama, knedlu koje možeš da se sećaš i osećaš ukus u ustima i posle mnogo godina, knedlu koju možeš da pristaviš i sačekaš Frosa na ručku. To je zrelo metaforičko poigravanje pesnikinje Bundalo-Mikić kojoj nije potrebna knedla u grlu ili je bar progutala u prethodnom, drugom krugu snova, i sada se igra njome kao da džonglira lopticom.
Ovu poeziju karakteriše objektivna distanca od onoga što pesnikinja kao lirski subjekat jeste, što je bila i čemu teži. Ona je sama lepršavi stih do erotskog razigravanja pesme koje najbolje ilustruje minijatura Skakač u ljubav:
„Došao si u belu sobu
I skinuo sve sa sebe
Ostavio samo plave bokserice
Za skakanje u snove
Rekla sam
Skoči u sneg
Rekao si
Skočiću
Ali u tebe!“
Preispitujući muško-ženske odnose, pesnikinja peva o aktuelnim temama savremenog društva u kojem je mnogo žena koje „satima sede sklupčane u uglu kupatila/ Čekajući da munje prođu/ A munja je On/ Koji razara sva zdrava tkiva/ Po telu ostavlja pečate“, o nasilju nad ženama ili samo hladnoći Njegovog pogleda, što sve jednako pesnikinja hipotetički stavlja u knjigu koja je „poput sekire za zamrznuto more u nama“.
Hladnoću duše pesnikinja bi da ugreje knjigom, „dozivajući ljubav“.
Bundalo-Mikić ne uzmiče pred temama koje nisu ljubav, koje su njena suprotnost, upravo onim aktuelnim temama intrigantnim u domenima praznine, tišine i prolaznosti između dvoje ljubavnika.
Ako bismo pokušali da odredimo vreme ove knjige, to bi bio: sivi letnji dan, jesen i decembar. U tim danima „duboka je moja tuga“, reći će pesnikinja, „teža je od spomenika/ i najsvetije crkve/ nema i beskrajna/ pod kapom nebeskom“. Jer nemoguće je da je ovo njen život zato joj je potrebna Čarolija okretanja novog lista.
U trećem krugu snova nalaze se ljubavni i književni snovi, majka i sin koji prave Sneška, Jesen u Velikom Plavom, hrabri ljudi koji ne slede slepo masu, šoljice kafe na terasi sa pogledom na drvo, šoljice toplog napitka sa dragim ljudima koji parčence lirskog srca odnose na rukavu, pesma i čovek u njoj kao spas od usamljenosti i bola, Varljivo leto 2019. i Čari 21. veka…
Preporuka za čitanje ove zbirke pesama analogna je njenim stihovima „Kada ne mogu da otputujem/ Sednem u decembarsko jutro na veliku terasu“, otvorim Treći krug snova i vrtim se kao na ringišpilu sa svakim stihom pronalazeći sebe u emocijama ove knjige, jer: „Kada ne mogu da otputujem/ Sedim na velikoj terasi u zimskoj braon jakni/ Sa krznom na kapuljači/ I pišem pesmu“, poručuje pesnikinja misleći na daleka duhovna putovanja na koja vodi sebe i čitaoce svojim suptilnim ženskim stihovima kao pravi borac za poeziju, književnost i mesto pesnika u njoj.
*
Lepoti poezije Nataše Bundalo Mikić u ovoj zbirci pesama doprinosi jezik koji je sebi dozvolio širenje u krugovima metafora i ideja do sjajne mere uzdizanja na poseban i originalan način u strukturi pesme. Treći krug snova je jedna šoljica tople kafe koju valja često i mirno ispijati u decembarskim danima hladnoće, onako kako se samo čitalački ispijaju velike stvari koje nas navode na razmišljanje o životu te našim promenama i buđenjima u istom. Pesnikinja Bundalo Mikić ovom poezijom meditativno romori nad svojim životnim iskustvom preobražavajući i sebe i čitaoce. A to je, uz vanredan poetski izraz, najviše što poezija može darovati čitaocima u vremenu varljivih leta, lutanja u masi i čarima 21. veka.
