Belađo
Valentina Mišković je dadilja koja radi za visok i otmen svet. Posao je započela uporedo sa studijama književnosti, više iz koristi za druge nego za sebe. On je, svejedno, postajao njen lakmus papir društvenih i međuljudskih odnosa. Kroz prizmu posla videla je kako društvo funkcioniše na mikro nivou, u okvirima porodice. Sve više se gnušala poezije koju je pisala, u sebi nije više mogla da oživi poletnost koju joj je dotadašnji život donosio. Prestala je da ide na pesničke večeri, da svoju poeziju šalje u časopise. Bilo joj je mučno gledati svoje prijateljice pesnikinje kako svakodnevno dele svoju poeziju na fejzbuk. Nije bio problem u poeziji, već u onima koji je pišu. Da poezija nema kapacitet da govori o važnim društvenim tokovima ne bi je ni Borhes pisao pred kraj života. Valentinu je bolelo što je bila jedna od tih koja se usled svih društvenih nepravdi besomučno umivala poezijom verujući da se u tom činu krije sva istina. Nakon dvanaest sati, koliko je trajao njen radni dan, računajući onaj sat do posla i do kuće, Valentina je padala u krevet, kao u belu i tihu grobnicu. Jedini trenuci kada je uspevala da stvari preokrene u svoju korist bili su rani sati pre posla kad bi ispisivala fragmente poput ovih:
Tako mi je teško da pišem dok sedim na jednom mestu. Tada je sve jako, lično i prenaglašeno. Tek kad putujem (ne mora to biti neko dugo putovanje, može biti i put do posla od samo nekoliko kilometara ili putovanje u neki susedni grad), u stanju sam da na trenutke poverujem tim rečima, baš zato što u tom tranzitu shvatam da nisu i ne mogu biti trajne, poput slika grada koje se u tom nizanju dok putujem prvo pojave tako gordo, a onda iščeznu brzinom svetlosti, da bi mogle da ustupe mesto nekim drugim slikama i njima na kratko omoguće tu istu gordost.
Na kraju me umiri to nizanje jer shvatam da u ovom poretku ne postoji nešto što je važnije od nečeg drugog, kao ni nešto sporednije od nečeg drugog, da i jedno i drugo idu ka istom ušću, a to je proticanje.
Za svakog pisca šansa da se izrazi je i jedino u tom proticanju.
Drugi u tom proticanju mogu videti naznake ništavila i agonije, koncentrične krugove nesnalaženja.
Ubeđena sam da je moj jedanaestogodišnji staž dadilje bio priprema da se otvorim ka proznim naprslinama života. Do tada svaku sam reč uzdizala na ravan poetskog, bila sam jezgrovita, ali pusta. Sopstvena pozicija i sopstveni nadražaji bili su mi dovoljni da zahvatim svet. Oholost ništaka rađa poeziju. Sada su preda mnom iskrsavale neuparene muške čarape, pedeset različitih bočica parfema raspoređenih na tri police, upišane pelene i ojedene guze, dvadeset različitih sandala od veličina štikli 1 cm do 12 cm, kupatila mala i kupatila velika, pesto sosevi u zalihama. Majke štitne žlezde i majke neutešne preduzetnice, asertivne šefice sa latentnim zlostavljačkim apetitima kod kuće.
Nakon diplome, Valentina je tragala za poslom, šaljući i po trideset mejlova na dan. Shvatila je da joj studije književnosti nisu puno toga dale i da može raditi bilo šta. Najviše prijava otišlo je na konkurs za poslovnu sekretaricu, administrativnog radnika, radnika na pultu teretana, a par ih je završilo kod notara. Iako bez iskustva, obećala je sebi da će učiti. Samo da izađe iz života drugih. Uskoro je dobila poziv iz ugledne agencije za dadilje. Nije joj padalo na pamet da se povezuje s njima jer je jedan za drugim poslom dobijala na preporuku. Ujedno, sitno plaćen posao podlegao bi procentu. Uradila je to iz čiste radoznalosti, agencija je bila dobro osmišljena, sajt impresivan, s istaknutim timom stručnjaka iz oblasti psihologije, medicine i filologije. Razgovor joj je bio zakazan već dva dana nakon poslate prijave. Ništa nije očekivala, pitala se da li uopšte treba da se pojavi u kancelariji.
Ubrzo je shvatila da ovaj put neće biti samo obična peračica dečjih guza i utešiteljica majki koje su neplanirano dobile decu, već da će i njeno obrazovanje moći da odigra značajnu ulogu. Na razgovoru za posao je briljirala i vlasnica agencije ju je iste večeri nazvala da joj saopšti da ima klijente za nju. Kako bi druge ubedila da je za ovih jedanaest godina napredovala, počela je da govori kako ona više nije obična dadilja, već guvernanta. To je podrazumevalo da je porodici za koju radi najvažnija privatnost, poverenje, intelekt, a ne samo da je bebin trbuščić namiren i guza namazana welleda kremom iz DM-a. Menjajući društvene okvire, Valentina je u svojim očima rasla, ali sve više je uviđala procep koji je deli od svih onih života koji nisu i ne mogu biti njeni. Bila je detektiv koji sve upija i slaže u svojoj glavi dok se zaklinje na vernost i ćutanje, da ništa od onoga što vidi neće biti izneto na svetlost dana. Znala je da joj jedinu motivaciju za ovaj posao pruža njeno naivno uverenje da će joj upravo ova vrsta iskustva doneti glavnu građu za njeno stvaranje. I kada bi padala od umora, shvatala bi to kao vežbu izdržljivosti za ono što je tek u svetu književnosti čeka.
Zovem se Valentina. Imam trideset godina i radim kao dadilja u kući poznatog vaterpoliste i njegove mlade žene koja sanja da jednog dana postane modna kreatorka. S obzirom na to da ima tek dvadeset i pet godina, verujem i da će uspeti. Ja imam trideset godina i odavno ne sanjam ni o čemu. Šta imam i da sanjam, kad sanjaju samo oni koji to i mogu. Zovem se Valentina. Imam trideset godina i već jedanaest godina radim kao dadilja. Do sada su skoro svi moji poslodavci pripadali ostacima nekog srednjeg društvenog staleža, a to su oni koji se samo upiru da žive malo bolje, što ne znači da to i mogu. To su oni koji radije ne bi angažovali dadilju, ali pošto rade brdo poslova kako bi otplatili kredit za stan nemaju drugu opciju. To znači da kasne sa plaćanjima, ali da ipak plaćaju. To znači da su njihovi zidovi prepuni motivacionih poruka, samo kako bi ustali iz kreveta. Kravlje mleko zamenili su bademovim, ali su kao mali pili mleko sa kajmakom. Među takvima željnim boljeg života za sebe i svoju decu, bilo je i onih koji to nisu činili sa prevelikim naporima. Jedan od takvih bio je čovek koji je držao svoje pogrebno preduzeće, a čija je žena kod kuće ronila suze jer su joj stolice previše svetlozelene. Imam trideset godina i radim kao dadilja kod poznatog vaterpoliste i njegove mlade žene koja već nakon šest meseci od prvog porođaja sanja o drugom detetu. U njihovoj kući postoji ogromna biblioteka sa knjigama čije cene nisu obrisane. Postoji poseban deo vezan za slikarstvo, poseban deo za nauku, poseban za književnost. Na jednoj polici se čak nalazi i pero za pisanje kao simbol stvaranja. Ja sam Valentina i niko ne zna da sam studirala književnost. Desilo se da sam to ispričala samo čistačici Vesni koja dolazi svakog drugog utorka u istu kuću u kojoj ja čuvam dete. Vesna je uzdisala nad knjigama i govorila da ništa gore od toga ne postoji za jednu čistačicu. Slojevi prašine lepe se za teskobne narative u kojima je, sigurna sam, i čistačica Vesna živela, ali joj to tako ne izgleda. Ona ni ne sanja da bi njen život mogao da ima književnu vrednost. Vesna čisti i ne sluti da sam ja dobra dadilja detektiv koja svoju veštinu bavljenja decom koristi kako bi jednoga dana sve raskrinkala i postala pisac. Vesna zamahuje pamučnom krpom uz Slađu Allegro, a ja u sebi vičem: Vesna, Vesna, daj mi toga još!
Valentinin posao je neretko podrazumevao da radi i uveče. To je značilo manje fizičkog rada, a više promišljanja i meditacije u srcu Vračara, gde su poslodavci stanovali. Dete je uveliko spavalo, a ona je grickala bademe i indijske orahe, učila se uživanju. Nekad bi svajpovala po Tinderu, nekad skinula knjigu sa police koju bi želela da ima, a nekad bi samo dugo žmurila i pravila se da sve ovo sanja. Kada bi se trgla i ponovo osetila javu, odlazila je do sobe da obiđe dete, da proveri nije li se otkrilo i diše li kako treba. Plašila se priče iz časopisa o poznatima gde je nekad ranije pročitala kako je jednom glumcu beba umrla u snu. Zamišljala se kao anđeo čuvar svojih poslodavaca i verovala da će je bog nagraditi da i ona jednog dana isto tako živi, samo bez tragedija koje prate poznate. Jedne večeri vraćajući se iz bebine sobe, zastala je u hodniku i osmotrila sliku na zidu. Sto puta je tuda prolazila, ali tek sad je uočila to platno. Bila je to ogromna slika preko celog zida na kojoj su se dvoje strasno kresali u parku otpozadi. Kosa u njegovim rukama, grč na njenom licu. Zapitala se da li je i njihova ljubav tako počela. Da li kresanjem u parku možeš završiti kao žena profesionalnog vaterpoliste koja posle može da unajmi i dadilju? Te iste večeri Valentini je stigla poruka od Vladimira sa Tindera, odbojkaša s klubom u inostranstvu. Stigao je na odmor nakon što je potpisao ugovor za novi klub u Italiji. Pomislila je, željan je provoda i dobre zabave. Život u sezoni mu izgleda kao život tužnog robota koji ima unapred određeno vreme za treninge, jelo i spavanje. Baš je iskoristio tu sintagmu život tužnog robota i to joj se dopalo. Valentina je bežala od poetičnosti, ali se opet upecala na istu stvar. Vladimira nije zanimalo ko je ona, čime se bavi, kakva su joj stremljenja u životu. Znao je on da to njegovoj zabavi samo može da škodi. Trebalo mu je nešto što će ga brzo relaksirati i obnoviti za novu igračku sezonu. Mučila se da smisli odgovor, pa je u chatu neprekidno pulsiralo jedno dugo i bolno typing, dok je sebe već zamišljala u Belađu, kao ženu poznatog odbojkaša. Ako su njeni poslodavci svoju romansu započeli jednim strasnim kresanjem, zašto ne bi mogla i ona? Zašto se i ona na taj način ne bi vinula među poznate?
Vladimir ju je sačekao na obližnjoj stanici. Nosio je dres i plastične papuče s čarapama. Iako premorena, celo veče je posvetila sređivanju, a on nije mogao ni da obuje patike. Nije joj se dopala njegova nonšalantnost, svi njeni prethodni momci su znali da iskažu trud i time pokažu da im je stalo. Iz Vladimira je prštalo: ja sam profesionalni odbojkaš i može mi se. Ušli su u stan kog je Vladimir nasledio od pokojne babe, dok joj je u njemu pričao o stanu kog je kupio na Južnom bulevaru. U babinom stanu sve je bilo staro i rasklimano. Po policama, foteljama, sofama, navukla se masna prašina. Sijalica u kupatilu je pregorela tako da je Valentina mogla da piški jedino uz svetlo telefona. Sa oticanjem mokraće oticale su i njene nade da će stići do Belađa, da će nadmašiti svoju gazdaricu.
Koliko god nade bile raspršene verovala je u preokrete, pogotovo one nagle. Uskoro je Vladimir predložio da iz rasklimanog salona pređu u spavaću sobu, na krevet prekriven starim bockavim ćebetom sa ovčicama. Rastužile su je te ovčice, pomislila je kako je jedna od njih. Zar se jednim kresanjem pri slaboj svetlosti na ovom bockavom ćebetu sa ovčicama može stići do Belađa, jedila se u sebi. Nadražen od čekanja i njene beskonačne potrebe za opuštanjem u predigri, Vladimir je naglo ušao u nju i svršio kroz dva minuta na njen stomak. Činilo se kao da je konačno odahnuo od svega, taj tužni robot programiran na rutinu. Legao je pored Valentine ne dodirnuvši je, kao da je izgubljen predmet, previše neprimetan da bi poželeo da je konačno slomi. Nakon pet minuta ustao je rekavši da mora da pojede nešto slatko. Iz kuhinje je dopiralo šuštanje celofana iz kog je izvlačio čokoladicu, činilo joj se da u tom šuštanju čuje melodiju jezera Koma. Namreškanu kožu vode koju je toliko puta oživela u svesti. I dok je on ubacivao poslednji zalogaj u usta, trgla se, brzo navukla farmerke i korset, i potom izletela napolje.
Dok je noću pešačila do kuće osetila je kako blagi vetar polako suši Vladimirovo seme pod korsetom. Setila se kako na onoj slici u stanu na kojoj se dvoje krešu postoji i hiljade cvetića koji ih okružuju. Park u koji je uskoro zašla ličio je na onaj sa slike. Imao je iste vitke grane, svežinu martovske noći. Nedostajali su samo kolorit i muškarac da upotpune priču.
