Na muškarcima prvo primetim šake. One su jaki bedem koji stoji preda mnom, i kojeg, sve i da hoću, ne mogu preskočiti. Tako počinje upoznavanje sa muškarcem, za mene. Spremna sam da satima i satima posmatram lepe šake, i da isto tako satima patim, ako one toliko štrče svojom nezgrapnošću i ružnoćom kod čoveka kod koga je sve ostalo na mestu.
Boris je imao najružnije šake koje sam do tada srela, ali sam mu ipak dala šansu. Očito da sam u tom trenutku svog života bila jako loše, čim sam pomislila da bih mogla u takvog čoveka da se zaljubim. Šta znači usmeriti pravac na nečije šake, a ne na nešto drugo? To znači – luksuzirati se, onanisati nad ljudskim bićima, biti cinik i esteta, istovremeno. To sam često radila u svojim najboljim danima, kada sam se kao mlada žena osećala na vrhuncu. Sad ne gledam u šake, nego se brže – bolje survavam u nečiju pažnju usmerenu ka meni, u mahnitu potrebu da na nekom ekranu piše – moja ljubav. Bože, koliko sam bila tada loše i koliko sada osećam posledice takvih odluka.
Borisa sam upoznala na svadbi svoje školske drugarice, u prostoru u kom su se paralelno održavale tzv. „tajne večere”, za pokojnike, nakon što ih ukopaju. Takvo mesto jeftinije je od svakog hotela, mladenci će više zaraditi nego što će izgubiti. Zar u tome i nije poenta svake svadbe, da manje uložiš nego što dobiješ, rekao mi je.
Tih dana sam bila na lekovima za smirenje, jer sam se neko vreme pre toga bezuspešno borila sa anksioznošću, koja je bila praćena povremenim napadima panike. Bila sam potpuno skrhana prvi put u životu, bila sam užasnuta saznanjem da je ta mirna zver toliko dugo spavala u meni, a da je nisam registrovala kao nešto što bi mi moglo nauditi. Anksioznost je bila mali otvor kroz koji sam morala da prođem, jer sam stvarnost potpuno prenebregnula. Ona me je oplemenila da razumem sve ono što sam samo kao skupljačica brižno čuvala u poverljivim razgovorima sa drugima, ali me je zauvek bolno vezala za ovo telo i njegove ćudljivosti. Od sada pa na dalje živeti ne samo sa svojim telom, nego i u svom telu.
Biti potpuno trezan na nekoj svadbi izaziva veći zamor nego ne spavati tri dana. Sedam, osam sati, u tim okolnostima, gde te svi uveravaju, pod velom tajni i kiča da je sve u redu, da je ljubav pobedila, da je ljubav napokon pobedila? Nalivajući beskonačno puta sok od breskve u svoju čašu, razmišljala sam kako bi me sad jedino mogao spasiti neki muškarac, koji bi se iznenada pojavio, i odveo me na neko drugo mesto. Da svoj jezik uvučem u njegovu toplu šupljinu usta i odmorim se, bar na kratko.
Ne idi putem spasenja, jer ćeš se možda i spasiti, a to znači da si propao.
Sa svojom breskvom izašla sam na terasu i zurila u noć. Još malo – govorila sam sebi. Izdrži. Sa leđa sam ubrzo osetila dolazak neke neobjašnjive topline. To su bile Borisove najružnije šake.
Dodirnuo me je blago, kao da je hteo da me iznenadi.
Do tog trenutka, neprestano sam bila okružena ljudima, pa mu se na licu videla radost što me je konačno zatekao samu.
Rekla sam mu da je ovde nemoguće biti sam, ali izgleda da sam uspela. Zatim sam mu priznala da bih radije bila na nekom drugom mestu, na šta je on rekao: Idemo, onda! Pokazaću ti grad, a usput možemo sesti na piće i bolje se upoznati.
Evo ga naloženi spasitelj! Dobar znak, pomislila sam. Već me je sama ta pomisao zagrejala, da se nestane sa ovog svadbenog bala i da se nešto prekrši, neprimereno uradi. Da se nestane sa strancem.
Kad pišeš poeziju, često poželiš da ti i sam život poprimi oblike poezije kakvu pišeš. Ako pišeš u kratkom dahu, želiš da su ti i iskustva takva, nabijena, prenatrpana smislom, da se brzo otvaraju, da se potom, brzo i zatvaraju. Uglavnom, neometani rad brzine i nepravilnog disanja.
Sve sam to bila do Borisa.
Falilo mi je usporavanja, manje tenzičnosti i pokušaja da me taj drugi ne vidi nužno samo kao nekoga ko piše poeziju, koga ni ne želi da razume, jer mu se to sve savršeno uklapa sa poezijom, i magijom, i onim što takva osoba može da ti priredi jednom u tri meseca. Moji bivši ljubavnici su uglavnom tako čitali poeziju, a ona je bila sasvim nešto drugo.
Boris je bio iz ugledne porodice, dete lekara, i onih koji isto to očekuju od svoje dece. Boris ih je razočarao, jer nije želeo da studira medicinu, ali je ipak svoj fakultet završio u roku, sa najboljim ocenama, pa, stoga, ništa nisu mogli da mu prigovore. Za diplomski, otac mu je kupio sat od 700 evra, kojeg nikad ne bi skidao, osim kad bismo vodili ljubav. Je li to bio znak da je bio spreman da se potpuno poništi, sve ono što je on bio, a što bi ga inače potpuno umirivalo, i meni sebe preda na čuvanje? Toga sam se i bojala.
Boris je bio najodgovornija osoba koju sam ikada srela, radio je sve na vreme, organizacija vremena mu je bila najjači adut. Stalno me je podsećao da svojom neobaveznošću i lepršavošću nenadoknadivo propadam kroz vreme, i da me ono, kao neko čudovište, polako, ali zadovoljno jede.
Posle duge i burne noći, nakon što bismo tela natopili dovoljnom oznojenošću onog drugog, navijao bi alarm za šest ujutru, kako bi okačio mokar veš, koji se te noći prao u mašini. Bio je vikend, jedini dani kada ne radi, i kada bi slobodno mogao da odspava koji sat duže nego inače. Shvatila sam u tom trenutku, da taj čovek nikada neće naučiti da se odmara, da se igra gubljenja vremena.
To su ljudi za koje je slobodno vreme smrt. Oni se boje da su sami sa sobom, a da im ruke nisu uposlene. To su ljudi koji sve rade pedantno, ali su neispunjeni, jer su jednosmerni. Jer misle da je život ravna linija koju samo treba da podebljavaš, ne i da je u jednom trenutku prekineš. Oni se boje bezobličnosti, zato sve ograđuju, i time nasilno objašnjavaju svaku pojavu. A svaku pojavu moraš pustiti da dugo luta nesnađena, da bi dobila svoj oblik. Ključno je da u nju imaš poverenja dok se vrti u haosu sveta, i pretenduje na to, da nikad ne bude spoznata i objašnjena.
Boris mi je jedini pokazao svoje telo i svoje postojanje kao prozu, sa puno mana, nesigurnosti, ništavila. Najviše bi voleo da sam mogla iskreno da se obradujem što u stanu ima kožnu garnituru i skupocen i težak sto za ručavanje. Plastično cveće i poštirkane zavese. Misao o spajanju i bliskosti kroz kuhinju i udobnost. Jasno mi je što je takvim ljudima tako teško da budu usamljeni.
Više ne gledam prvo u muške šake i ne gordim se.
Padam i ja, kao i svi.
