Video je Milorada poslednji put pre godinu dana, kad se cela porodica okupila i slavila rođendan njegove rođene sestre Ivane. Od tada nije ni čuo za njega, a kamoli da je popričao licem u lice sa njim ili ga pozvao telefonom.
Jutro je i magla svuda po keju, pa Ivan nije ni sad siguran da je to upravo Milorad, a ne neko drugi, sličnih kontura i crta lica.
Mišo.
Izgovara normalnim glasom, nadajući se da neće zvučati kao ludak ako to nije njegov brat od tetke, a ako jeste, želeći da ga tako prizove.
Mladić na biciklu se obazre, zakoči, pa nastavi da pedala ka blagom spustu kojim se dolazi do obale.
Ivan se osmeli, pa vikne glasnije rođakov nadimak – Mišo! – a biciklista skroz ukoči, okrenu se ka Ivanu i, učini mu se, začkilji ka njemu. Ivan maše, a Milorad polako diže ruku i otpozdravlja, nesiguran u to kome se tačno javlja. Ivan mu se primiče sve više i više, skoro da pocupkuje ka njemu, pa Milorad najzad shvati ko se to odvaja od jutarnje magle, osmehne se, osloni bicikl o nožicu, pa priđe Ivanu i pruža mu ruku, koju Ivan prihvata, ali ga i grli, te ostaju slepljeni jedan uz drugog, osećaju bila; Ivan miriše Miloradov dezodorans, a Milorad shvata da je Ivan pio.
Otkud ti?
Idem u selo. Da vakcinišem svinje.
Ivanu odgovor istera smeh iz grla, a Milorad se osmehne, slegne, valjda, ramenima, pa potapše Ivana po ramenu:
A ti?
Brat zaklima glavom umesto odgovora, pljune, pa dune u šaku i pomiriše dah:
Imaš žvaku?
Jok. Nije ti hladno?
Ivan tek tad obrati pažnju da je u majici kratkih rukava i kariranom šortsu, kako zebe i da mu se rosa nahvatala po maljama na podlakticama i listovima, a da su mu platnene patike sasvim mokre od gaženja po dubokoj travi.
Da znaš da jeste.
Milorad već vadi beli mantil iz torbe koju nosi na leđima. Ivan uzima uniformu i zagleda je, pa pogleda u Milorada i opet se nasmeje.
Pa šta da radim sa ovim?
To je sve što imam. Nećeš kući?
Ivan se obazre. Svuda oko njih magla, a negde u daljini lavež. Reka je mirna, kao da stoji i postaje sve zelenija.
Neću. Ne ide mi se.
Ajde sa mnom do sela. Bićeš mi pomoćnik.
Šegrt, a?
Neću da te bijem ako usereš.
Obojica se kratko smeju, a Ivan već navlači veterinarski mantil, zakopčava ga i stresa se od hladnoće i brboće usnama.
Jebote, nisam ni skontao da mi je hladno.
Milorad prilazi biciklu, sklanja nožicu i namešta ranac tako da mu stoji preko grudi, seda na sic, pa cimne glavu ka pak-tregerčiću iznad zadnje gume.
Stavi noge na šrafove. Tu na zadnjem točku. Tako. Pazi da ne padneš. I nemoj da kočiš petama. Nemam pare za nove žbice. Pa drži se za mene…
I još nekoliko uputstava u vezi s tim kako će se što udobnije i sigurnije vozikati, pa onda krene kejom.
Jesi li i dalje pijan?
Nisam. Otreznila me hladnoća.
Voze se u tišini i seku maglu koja je sve ređa i – što se više povlači – sve više otkriva predmete i ljude u sebi: stari mlin, brodogradilište i nadvožnjak, čamce privezane uz drugu obalu, krošnje i nasip, iz kojeg divlje životinje bojažljivo pogledaju ka gradu i ljudima.
Ubrzo su na auto-putu i kraj njih tutnje kamioni stranih tablica, automobili ljudi koji dolaze na posao iz drugih gradova ili iz Nedođina idu u okolna mesta, kola hitne pomoći, kljuse upregnuto u taljige, sportski biciklista…
Milorad, najednom, jako zapedala i to zamalo izbaci Ivana iz ravnoteže i stropošta ih pod saobraćaj; međutim, ubrzaju, ostaju na obe gume i približavaju se biciklisti u šarenom kombinezonu sa kacigom na glavi. Biciklista ih primeti u malom retrovizoru, okrene se i nasmeši do zuba – oči mu ne vide od tamnih naočara – pa im pokaže palac i stisnutu pesnicu, te ubrza i lako im izmakne, gubeći se uskoro na horizontu.
Jebiga.
Ma de si njega našao da juriš! Pre ćeš ovaj kombi da stigneš.
Nije on tako brz. Nego si ti težak.
Ivanu nije jasno zašto mu se brat ljuti, ali kako mu je opet hladno, ćuti jer ne želi da ga ostavi nasred ceste i uzme nazad svoj mantil.
Kako su sišli sa glavnog puta i dokopali se uskog druma punog kolotraga, tako se sasvim razdanjuje. Oko njih drvoredi nepoznatog soja, a iza stabala ravnice pune žita i suncokreta. Negde iz tih polja izviru tri valjka betonskih silosa, nekoliko zgrada i vodotoranj. Onda se drveće gubi, polja oko njih zamenjuju majušne sise brda i put uskoro nailazi na sveže asfaltirani deo, kao i na table koje najavljuju naseljeno mesto, smanjenje brzine i oprez zbog škole.
Milorad staje kraj kućice sa dva prozora što gledaju na ulicu. U jednom od prozora, nalakćena na jastučić, trepće bakica zavijena u crni džemper i smeđu maramu. Milorad joj mahne, ona mu otpozdravi i nestane u unutrašnjosti udžerice. Milorad otvori kapidžik i uđe u bakino dvorište, osloni bicikl na zid i priđe babi koja stoji na stepeničicama što vode u kuću.
Dobar dan.
I ostala pozdravljanja i upoznavanja Ivana sa Justinom i Justine sa Ivanom, pa sedanje za mali drveni sto i srkutanje gorke, turske kafe, ispod krošnje razgranate trešnje.
Šta si ti već došao?
Zvali me Šebešćeni. A možda će trebati još nekom.
Justina klima izboranim licem, vuče ga po prostoru poput klatna, sklapa kapke i mljacka usnama koje kriju samo crvene desni.
Nema. Pa kome može da treba? Ko danas ima?
I sve u tom smislu i smeru u kojem se uvek započinju i završavaju razgovori sa starima: red meteorologije, red smrti, red stradanja i torta od priče.
Ivan sve vreme ćuti, ne zna šta bi da kaže, a i nije raspoložen – alkohol je ispario, kafa mu nagriza želudac, gladan je. Kad Milorad ustane i pozdravi se sa starom, lakne mu. Rukuje se i on sa babom, uzima tri volovska srca što mu tutnu u ruku, zahvaljuje se, pridržava Miloradu vratnicu dok istera bicikl na ulicu, još jednom pozdravlja, pa odlazi.
Idu niz, kako se Ivanu čini, jedinu ulicu u selu, praznu i osunčanu. Ivan nudi paradajz Miloradu, ali ovaj odmahne rukom i gura bicikl dalje, sporo koračajući. Do kraja ulice proždire sva tri ploda, briše mokre usne i bradu nadlanicama i šmrcka od nazeba koji je pokupio u praskozorje kraj Nerekave.
Koje je ovo selo?
Gršgrpci.
Stvarno? Nikad nisam bio. A imam druga iz srednje ovde. Ali nikad nisam bio.
Lepo je. Volim da dođem.
Ivan ga ne čuje, nego se obazire i kao da može tako da nađe davnog prijatelja:
Ne znam gde bi mogao da živi.
Milorad gura bicikl do kraja ulice, naslanja ga na ogromnu kapiju, pokuša da otvori vratanca unutar kapije, ali pošto su zaključana, priđe otvoru za poštu, nasloni čelo na staro drvo vratnice i prodere se kroz rupu.
Ima li koga?!
Ivanu je sve ovo zabavno, pa se smeška, dok gleda Milorada, koji je vrlo ozbiljan, stoji uspravno i zuri u vrata kao da će iz njih izaći zmaj.
Kapija se uskoro zatrese, čuje se nerazumljiva psovka i vratanca se uz još malo cimanja otvore ka dvorištu. U njima stoji niski čovek, u šrotsu, go do pasa, star, ali dobro razvijen od rada. Zborano lice mu se osveži osmejkom, kad vidi Milorada, pruži mu ruku i, pošto se rukuju, pomakne se unutra.
Ovo je Ivan, moj brat od tetke i pomoćnik za danas.
Dobar dan.
Lajoš.
Izgovara čovek umesto pozdrava.
Dvorište je prostrano i završava se njivom koja, čini se Ivanu, ide u beskraj, sve do ogromnih dalekovoda. Velika kuća i uz nju ambar, kao i još dve-tri šupe, skladišta ili čega već. Oko njihovih nogu uvija se mali seldžuk, vrti repom i šapicama grebe listove nogu na koje naskače ne bi li ga mazili.
Lajoš ih vodi do plastičnog stola oko kojeg su četiri plastične stolice, sedaju i nudi ih pićem.
Neka. Popili smo kafu kod baba Tinke.
Hoćete rakiju?
Ako je domaća.
Ivanu se otima, a po Miloradovom pogledu shvata da nije trebalo da prihvati.
Lajoš odlazi u kuću i ubrzo se vraća sa tri čokanja i jednom bocom, dopola praznom.
Dunja. Može?
Naravno.
Hvala.
Sipa, kucnu se i piju. Hvale rakiju, jer je tako red, ali stvar je takva da Milorad ne podnosi žestinu, a Ivanu je toliko loše legla preko paradajza i mamurluka da ni ne zna kojeg li je ukusa.
Hoćete još?
Lajoš već diže flašu i naginje je nad Ivanov čokanjčić, ali mladići se bune i vrte glavama.
Ne, ne, hvala.
Treba i da se radi.
Izgovara Milorad kao vrhovni izgovor.
Lajoš odlaže oružje, pogladi nos kažiprstom i palcem, zaklima glavom. Sede ćutke, Milorad i Lajoš se gledaju i Ivanu nije jasno šta se događa ili šta treba da se desi. Najednom, Lajoš ga iznenadi pitanjem.
Kako si ti, Mišo? Kako živiš?
Kako mora. Kako ste vi?
Eh, kako.
Lajoš spušta pogled, oslanja se rukama na kolena i vrti glavom.
Vilma kako je?
Još je tamo.
A kako joj je?
Isto. Nema pomaka.
Milorad potapše Lajoša po ramenu, a ovaj digne glavu, nasmeši se i namigne Miloradu.
Samo da si mi ti dobro.
Pa spusti ruku na njegovo koleno i ostanu tako u čudnoj kompoziciji ispreplitanih udova i spojenih pogleda. Ivan ne shvata šta se dešava, ali zna da ništa ne sme da naruši ovaj trenutak, čak i pas to zna i smiruje se, odlazeći u hladovinu da drema.
Odnekud se pojavljuje omanje jato kokošaka, hodaju kao jedna i kolače oči ka ljudima, pa se i one zaustavljaju u vremenu koje je taj trenutak između Milorada i Lajoša.
Svinje.
Da, zato si došao.
Najednom, kao da ništa nije bilo, kao da im oči nisu bile pred pucanje, Milorad i Lajoš ustaju i kreću iza ambara, a Ivan je previše zatečen da išta uradi, previše ufačlovan u beli mantil. Milorad se okrene ka njemu i pokaže rukom da ih prati, a Ivan tek na to poskoči i docupka do njih.
Svinjac je mali i sklepan od posivelih dasaka, a tri svinje zarobljene u njegovom prostoru mirno se pomeraju levo-desno, prebiraju po hranilici ili grokću u prazno. Lajoš ih doziva, tepa im i naziva svaku po imenu: Ana, Lea, Ika; pa ih tapše po prljavim telima i mazi im glave. Dve svinje imaju po markicu na ušima, a jedna je bez. Milorad vadi iz torbe špric i ampulu, puni oruđe i dok Lajoš zamajava Anu, daje joj vakcinu.
Gotovo.
Lajoš tapše svinje, pa polazi nazad ka dvorištu. Ivan i Milorad ga prate, a kokoške koje su ih uhodile se uzbune, kokodaknu pet-šest puta, pa se razbeže po dvorištu i zakljucaju po prašini.
Milorad polazi ka kapiji, a Lajoš zastaje kod stola i poziva.
Ostanite na doručku.
Neka. Moramo da idemo dalje.
Lajoš trepće i krivi usne, pa klimne i mrmlja. Dođe i on do kapije, rukuje se sa mladićima i poželi im srećan put, pa zatvori vrata za njima.
Ivan i Milorad ćutke hodaju kroz selo, nazad do asfaltiranog puta. Sunce blešti sa neba i Ivan skida mantil, nudi ga Miloradu, a ovaj ga, odsutan, zgužva i gura u torbu tako da mu viri jedan rukav.
Najzad, Ivan skupi hrabrosti da upita.
I?
Šta i?
Pa šta se dešava između vas dvojice?
Milorad pogleda u Ivana, a Ivanu se učini kao da ga Milorad sad prvi put vidi, kao da je tek sad shvatio da je on sve vreme sa njim.
Misliš na Lajoša?
A ne na onu babu jebote.
Milorad nastavi da gura bicikl i gleda ispred sebe, a Ivan ućuti i prihvati to kao odgovor. Doterali su do puta i seli na bicikl, Milorad zapedala i jedva uspostavljajući ravnotežu, krenu po drumu nazad za Nedođin.
Vozi polako, kao da nema gde da bude. Vrućina im ne smeta jer sama vožnja stvara dovoljno vetra, pa je prijatno.
Milorad, iznenada, počinje da priča. Ivan ga ne čuje najbolje, pa se pribije uz njega tako da nasloni glavu na Miloradovo rame i piljeći u put sluša šta mu ovaj govori.
Bio sam veren sa Lajoševom ćerkom, Anom. Dugo nikome nismo rekli za to. Da ne ispadne da smo ishitreni. Jednog dana nisam više mogao da izdržim. Uhvatio sam Anu, poljubio je i rekao da smo se verili. Keva se razbesnela. Urlala je kako to ne dolazi u obzir. Kako ne smem da se oženim Anom. Mislio sam da će da se smiri. Da će ćale da popriča sa njom. Međutim, i on je bio na njenoj strani. Izgovarali su se raznim glupostima, ali ja sam znao šta je. Ana je takođe znala. Pretili su da će da me se odreknu. Spavao sam van kuće nekoliko dana i na kraju sam se predao, jebiga. Pitao sam Anu da odložimo sve. Nikad je nisam video takvu. Ne mogu da se setim koliko je prošlo. Barem pola sata je bila u tom transu, ne znam kako to da nazovem. A kad se trgnula, rekla je da moram da idem. Rano ujutru, pozvao me je Lajoš. Ana je tu noć rekla da ide kod mene i otišla. Svi su mislili da je stvarno bila kod mene. U stvari, odšetala se do ambara. Nije bilo pisma niti išta. Razumeš? Niko ne zna zašto je to uradila.
Milorad priča još o aninoj mami Vilmi, o Lajošu koji se bolje držao i o tome da ga redovno posećuje, ali Ivan ga ne čuje više. Odmakne se od brata i sve do Nedođina ćutke pilji u njegov potiljak i dva klempava uha.
