Da, sve je opet dobro, dok se opet nešto ne desi.
Knut Hamsun
U Nedođinu nije bilo ugovorenih brakova, ali bračne zajednice upriličene pod budnim okom socijalnih normi svakako jesu sklapane. Takva je bila i ona između Imrea Rubika i njegove supruge Ane Petrović. Nije, međutim, to ono što je njihov zajednički život dovelo do tačke u kojoj više nisu mogli da žive jedno s drugim, isto kao što su na početku često govorili da ne mogu da žive jedno bez drugog.
Dan kao i svaki drugi u porodici Rubik: Ana je ustala prva i vežbala, a Imre je leškario još neko vreme, nervirao se jer je hteo da spava, ali ženino uhtanje i krckanje nisu mu davali mira, tako da se navalio na bok, piljio u nju, želeći da se ubije, pa želeći nju da likvidira. Muško u njemu je pobedilo i Imre Rubik je jutarnju čvrstinu zamenio iskrenom požudom; nečujno − tako da Ana ni ne zna da je on budan − povlačio je pažljivo kožuru gore-dole, palcem masirao crvenu glavu i mirno puštao seme u gaće.
Nakon jutarnjih vežbi, sledio bi doručak. Posle jela su se spremali za posao, zajedno silazeći stepenicama svetlarnikom preosvetljenim hodnikom, te brzo odlazili svako do svog automobila, poljubili bi se ovlaš u usne, upalili motore i otišli svako na svoju stranu.
Kad bi se vratili s poslova, Ana i Imre bi se ispričali uz jelo, odmorili uz film ili seriju, družili s prijateljima, išli na ugodna mesta − pozorište, bioskop, restoran, retko kafić − dolazili kući, obavljali koitus i spavali.
Život ne previše rđav, ali tako u nedogled.
Ana Rubik je poželela da počisti kuhinju, a nije ni sanjala da je na terasi ležao rovac; mamac koji je komšiji iznad njih ispao dva sata ranije i za kojim je gledao s ivice terase, pokušavajući da shvati gde je živuljka sletela. Kako je, u beloj kofi u kojoj je nekad bila farba, imao još dosta bubica, nije mnogo žalio.
Ana je vrisnula, skočila s betona terase na sigurnu crninu kuhinjskih pločica i zalupila vrata, i dalje vrišteći, što je privuklo Imrea.
„Na terasi je bubetina!“
Imre Rubik je već hteo da ode, ali novi Anin vrisak ga je vratio: na mestu mirno!
„Idi ubij je!“
Imre Rubik je treptao k Ani Rubik koja je gledala u njega, smešno držeći ruke podignute u vazduhu kao da je buba bila jako blizu nje i mogla da je, na način nejasan Imreu, povredi.
„Dobro.“
Imre Rubik je često koristio reč dobro u trenucima kada mu je tišina bila previše teška, a situacija očita: valjalo je delati, spasiti porodicu, osvojiti ženu. Prišao je Ani, obgrlio je oko struka i cmoknuo u obraz, pa se pomerio od nje i naslonio na vrata, nosem ih prljajući i dahom magleći, provirio kroz okno i pokušao da jasnije osmotri šta je to napolju.
„Ne vidim od komarnika.“
Imre Rubik se peo na prste, trudio se i trudio.
„Pa izađi napolje!“
Nije bilo vremena za dobro, već je Imre odmah zgrabio kvaku i pobegao od Ane na terasu.
Pritvorio je komarnik, a Ana je zalupila vrata za njim i zatvorila ih. Gledao je u Anu, koja mu je nalakiranim kažiprstom pokazivala nadole, a kao iz morske dubine čuo je njen glas prelomljen staklom.
„Zgazi je, jebote!“
Imre Rubik je gledao po terasi, ali nije mogao da pronađe uljeza. Znao je da mu povratka u stan nema bez leša. Preturao je po vazama, žardinjericama, krpama, džogerima i metlama u nadi da će naći barem običnu muvu koju bi, kao ponosna mačka, mogao da pokaže Ani.
Kad je našao rovca, uspravio se i podigao nogu da ga zgazi. Buba se nije ni pomerila, što je Imreu bilo dovoljno da se sažali nad njom. Nije mogao da shvati, kako to da je Anin iracionalni strah od smrti veći od lepote te životinjice, od njenog života.
Bacio je brz pogled k Ani − stajala je uokvirena ragastovom i čkiljila k njemu − a onda je svom snagom, tako da se terasa zatresla, a papuča odzvonila, zgazio pored bube. Ana je vrisnula i otrčala u sobu, a rovac se povukao ispod tri prazne saksije, naređane jedne u drugu. Imre se osmehnuo insektu, izašao s terase i nastavio da gleda seriju.
Vreme počinka. Imre nije zagrlio ženu; rekao je kako je previše vruće, a Ana nije volela da spava uz otvoren prozor, pa je jedino tako mogao da se rashladi. Ana je ubrzo dublje i otežanije hvatala vazduh. Imre je sačekao još malo, iskrao se iz spavaće sobe i otišao do kuhinje.
Mrak, a slaba ulična rasveta nedovoljno je osvetljavala terasu. Rubik je zažmurio, polako se spustio na kolena i navikao oči na tamu. Vrhovima prstiju je nežno prelazio po saksijama i ostalim predmetima, želeći da napipa rovca. Uspelo mu je. Životinjica se uzvrpoljila, ali je ostala na mestu. Imre je sklonio prste, pa ih opet prineo insektu, milujući mu oklopljeno telo. Životinjica se okrenula k čoveku, a Rubik je spustio glavu do rovca. Gledao ga je neko vreme, pa ga je poljubio. Rovac nije ni mrdnuo, a Imreu se zavrtelo u glavi od ushićenja. Stavio je rovca na dlan i podigao ga do očiju. Zagledao je bubicu sa svih strana, ali pojma nije imao da li je muško ili žensko. Pošto mu se toliko svidela, pretpostavio je da je u pitanju ženka. Nije mogao da se odluči, uhvaćen u agoniji rodnih odrednica, da li da se ophodi prema njoj kao prema Rovcu ili kao prema Rovkinji. Odlučio je, zato, da joj dâ ime; pravo, ljudsko ime po kojem će je zvati, koje će moći da spakuje u slatke deminutive, tepajući joj do ludila. Rovcu je podario ime zemljinog satelita upakovano u latinski prepev. Luna se pomerila na dlanu, prišla je Imreovom nosu i čuknula ga majušnim lopaticama prednjih nogu. Imre se nasmešio, pomilovao Lunu o obraz, osetio njene antene koje ispituju njegovu put, pa je cmoknuo još jednom i odložio u saksiju.
Vratio se u krevet, ali dugo nije mogao da zaspi jer je razmišljao o Luni.
Imre Rubik je tri noći bludničio s Lunom. Njihova veza je postajala sve čvršća i žešća. Svaku noć bi sačekao da Ana zaspi i iskradao se na terasu, a Luna je već bila isturena na saksiji, sevajući antenicama levo-desno, tražeći svog ljubavnika. Rubik bi je uzimao u šake, milovao i ljubio, a ona je odgovarala isto tako, češkajući ga lopaticama, grebući usnicama i milkeći antenicama.
Drugu noć ju je pustio da mu gamiže po dlakavim grudima, ramenima i trbuhu.
Treće noći nisu više mogli da izdrže i Imre se skinuo go, legao je i uživao u Luninim milovanjima po celom telu.
Prošlo je mesec dana i Ana je shvatila da nešto nije u redu, ali nije mnogo govorila o tome. Samo je jednom pitala Rubika.
„Da li je sve u redu?“
Na njegov potvrdni odgovor zaklimala je glavom i nastavila da se sprema za posao.
Rubik je, ipak, shvatio da ne treba više da je laže. Nije želeo da živi s njom. Hteo je da Luna bude žena pored koje će se buditi, s kojom će deliti postelju, a ne hladni beton terase. Kako je Ana pokazala da ipak sumnja da nešto nije kako treba između njih dvoje, Rubiku je to bilo dovoljno da se odluči na iskrenost.
„Moram nešto da ti kažem.“
„I ja tebi. Ali kaži ti prvi. Moja vest je sigurno veća.“
Rubik nije znao kako bilo kakva vest može biti veća od toga da se on i Luna vole, ali je poštovao Anu.
„Dobro. Spremna?“
„Da.“
„Zaljubio sam se u rovca.“
„Rovca?“
„Bubu s terase.“
„Poludeo si.“
„I ja sam to mislio. Ali.“
„Šta ali?!“
„Ali nisam! Sto posto sam siguran. Zaljubljen sam u rovca. Šta si ti htela?“
„Trudna sam.“
„Dobro.“
Situacija je uskoro postala javna i svi su Rubika gledali kao ludaka, smeškali se kad su mu se javljaju tako da je bilo jasno šta misle. Ana je, naravno, napustila stan. Otišla je roditeljima i zapretila Rubiku da, ako ne potraži pomoć, neće moći da viđa dete. Rubiku je sve to bilo glupo. Kako da uopšte zna čije je dete? Možda je i Ana izlazila, kao što je i on s Lunom, ili posle posla svraćala nekom drugom. Moraće da se pozabavi detetom kad za to bude vreme.
U fabrici su znali za Imreov novi život, ali niko ništa nije pitao. Radio je posao kao i obično, pritom izgledajući srećnije no ikad.
Imre Rubik, stvarno, nije ni primećivao posao, niti ljude, niti bilo šta. Postojao je u konstanti koja je bila misao o Luni. Jedino kada bi došao kući i bio s njom, jedino tad bi shvatao da je sve oko njega stvarnost i uživao je u toj zbilji kao što zavisnik obožava svoj porok.
Luna se, takođe, činila srećnom. Postala je slobodna, šetkala je svuda i rovarila po zemlji. (Imre je saksije uneo u kuhinju.) Čak je širila krila i letela po stanu.
Jedne noći, Imre je ležao kraj usnule Lune i milovao joj glavu kažiprstom, tepajući joj i mrmljajući kako mu je žao što nije siguran da li ona uživa; da li se i njoj dopada sve to ili bi radije bila s nekim drugim pripadnikom svoje vrste; da li njoj seks ima isto toliko užitka kao i njemu i kako ona oseća poljupce.
Zaspao je milujući Lunu, a ujutru se probudio vrišteći. Kraj njega je ležao nag muškarac od dvadeset godina, podšišane kose i nabreklih mišića. Mladić je čvrsto spavao, ceo se pomerao od udisanja i izdisanja. Rubik ga je bojažljivo pipnuo po ramenu i mladić se trgnuo, okrenuo k Imreu i nasmešio belim zubima. Oči su mu bile skupljene i umorne, ali su treptale nežnost.
„Dobro jutro, lepi.“
Mladićev glas je bio mekan kao jorgan i Rubik je shvatio da je zaljubljen u njega.
„Gde je Luna?“
Mladić se pogledao, uspravio i odmah razbudio.
„Ja sam Luna!“
„Ja sam Imre.“
„Rubik. Znam. Ti si moja ljubav.“
Poljubili su se i zagrlili, a onda je Luna nežno položio dlanove na Rubikove obraze i sa suzama u očima objavio.
„Bojim se da sam u ovom telu hetero.“
„Prošli ste sve testove. Nema razloga da to ne uradite, ako ste se na to odlučili.“
Rubik je čvrsto držao Luninu ruku u svojoj. Pogledali su se, a mladić je namignuo Imreu i sve je bilo sređeno.
Imre je zajedno s doktorom − Luna kao konsultant − pogledao sve kataloge i odlučio kakav će nos imati, kakve grudi i oblik i veličinu dupeta; odlučili su se, čak, i za same usmine, veličinu klitorisa kao i još neke sitnice u vezi s butinama i stomakom.
Operacije će biti mučne i dugo će trajati, ali doktor je ubedio Imrea da će se, na kraju tog − kako je rekao trnovitog − puta osećati kao prava žena.
Imre Rubik je promenio ime u Irma, a Luni se njegovo ime sviđalo, pa ga je zadržao. Organizovali su veliko venčanje i pozvali sve koje su znali. (Luna je, za kratko vreme, stekao mnogo prijatelja.) Nažalost, Rubikovi roditelji su odavno umrli, a Luna o svojima ništa nije znao, tako da je venčanje prošlo bez onih najbližih, ali zvanice koje su se odazvale bile su mnogobrojne i odsustvo bliske porodice nije mnogo smetalo. Irma je zapazila da Ana nije došla, a kako su joj kasnije preneli neki zajednički prijatelji, u sedmom mesecu je prerano rodila, ostala je bez deteta i psihološki je bila načisto slomljena, te se odmarala u jednoj od mađarskih banja, gutajući antidepresive na recept.
Posle venčanja, Irma i Luna su bili tek toliko trezni da pogode vrata svoje sobe i da se sruče na krevet. Posle pet sati betoniranog sna, ustali su, sredili se i u sobi ispunjenoj njihovim mirisima i vonjem alkohola prvi put se uzeli kao muž i žena. Irma je dotad čuvala svoj novi himen − skrojen od delića bivših mošnica − i Luna je imao problema da ga probije, budući da ga je doktor dobro napravio, a njegov penis je, u tom trenutku, bio nešto mlitaviji nego obično. Čaršav se, ipak, zacrveneo. Irma je doživela neviđeni orgazam, a Luni se ud toliko ukrutio da nije prestao sve dok nije svršio u suprugu čak tri puta. Spavali su čvrsto ceo dan, budeći se povremeno da se bolje nameste u zagrljajima. Sutradan su samo jeli i spajali se, otkrivajući nove polove svojih tela. Probali su sve i činilo im se da se nikad neće zasititi.
Odmah posle medenog meseca u Pragu, Luna je zatražio razvod. Shvatio je da je Irma htela da ga ubije, kad je bio buba i da to ne može da mu oprosti. Džaba mu je Irma pričala kako je ona to lažno radila, ne bi li udovoljila svojoj tadašnjoj ženi, ali da, ni u jednom trenutku, nije htela da ga povredi. Posle nedelju dana prepirki, Irminih moljakanja i plača, Luna se odselio. Bio je toliko zgrožen Irmom da nije rekao ni gde ide. Prekinuo je svaki kontakt s njom i Irma je uskoro pala u teško duševno stanje; svaki dan činio joj se kao decenija ispunjena najodvratnijim osećanjem od svih − usamljenošću.
Jednog jutra, Irma se probudila i shvatila da je rovac. Izgledala je isto kao i Luna, kad ga je prvi put našla u saksiji. Zatrupkala je po krevetu, isprobavala antene i lopatice, kao i ostale noge. Sve je funkcionisalo kao da nikad nije bila Imre ili Irma, kao da je oduvek bila buba.
Raširila je krila i poletela po stanu. Ljubav prema Ani, a onda još veća ljubav prema Luni nisu mogli da se porede s osećanjem koje je imala u letu.
Leteti, to je ono što joj je oduvek bilo potrebno.
Vrata terase su bila odškrinuta i Irma je izbila na svež vazduh. Svet se činio većim i s više detalja. Zamahnula je krilcima i nastavila let svuda po terasi, da bi, najzad, skupila hrabrost i otišla još dalje − prema krošnjama prvog drveća, stablu i zemlji, velikim stabljikama cveća i vlatima trave, drugim bubama i životinjicama.
Najednom, šaka koja se ustremila k Irmi, uhvatila je i stavila u plastičnu kantu prepunu insekata i crva.
Irma nije shvatala šta se dešava, već je nastavila da gamiže ukrug s ostalim bubama, da se prevrće s njima i upoznaje s novom prespektivom života, nespremna za udicu u budućnosti.
Iz zbirke “Umorni kao psi”, Partizanska knjiga, 2017.
Fotografija: Staša Bukumirović
