NAJLJUBAVNIJA
Usta mi nisu zalivena
Zamoliću te da živimo u luci Gvadalupe
negde u neodređenim tropima
oboje sa samo po jednom senkom
Tamo će priča našeg nemira roditi zrenje
Sanjam jutros
svoju samotnost
kako se nosi kroz hodalište, tebe vodim za ruku
a znam da te nema i svaka preostala reč je
pečat na kraju niza
Zaustim da pljunem, to je mudrost pešačka
prazna, okrugla
ali iz grla izleće pisak jastreba
kao nebesko šilo
gromoglasan
budi me
Osvićem lep kao nekad-nikad
blistav pod teskobom neizrecivog
namesto doručka gutam komade sveta
u glavi sve moćniji
a neprestano mislim
gde si ti odista
tako po celom meni razvejana
tvoje stvarno telo gde je u tokovima materije
Hoću te nanovo preda mnom, kažem
usta mi nisu zapečaćena
hoću tebe čistu kao semenka
kakva beše u začetku dodira
Podne je a vejavica trajanja već je čudovišno narasla
čekam da se otuda javiš
čekam jezgro vizije
bezvremeno doba nevinosti čekam
tebe – moju najljubavniju opsenu, zbilju drhtavu
a verovatniju od kosmičkih točkova
čekam naš ushit što trijumfuje
Tako se spuštam do večeri, dugim putem
ka ugasnuću
utrnuo od lakoće kao da nikad nisam znao
šta bih s rukama
usta mojih senki mumlaju
razuzlana
prozor je prozor je prozor – pevaju sve filozofije
i sve udice smisla kobno zuje
u vetru obešene
i svaka uzdanica harmonije
dahće kroz prozukao doboš
ukucavajući puku i golu misao tiktakanja
Najednom padaš mi u krilo
kao kad sve što je neverovatno ponovi sebe
kao refren
Horde mojih i tvojih senki
razgovaraju nemim zurenjem
zbijene po kućnim ćoškovima
smešni pseći zborovi na opustelom trgu
a ti okupana bleskom, živa statua tek otkrivena
zasipaš me plesom svojih kretnji
sklapaš se s mojim šakama
došlim do smisla
Reči koje mi donosiš su proste cvetne zevalice
sve omašuju
i ne omašuju ništa
ćuteći pokazuju
koliko smo odmakli u preplitanju
koliko sitnih čuda ispreskakali
koliko trenutaka obeznanjenih u slavi
rastalismo u medenom dremežu
Reči tvoje nemo okate bruje
da tok ništa ne objašnjava
a pokazuje sve
Stresam se
usta mi nisu zašivena (kažem sebi u sebi
jer tebi izvan mene ne umem)
i još bih mogao da te dosegnem u prolaženju
da sačuvam tvoj obris prvobitni
nađen u slasti onaj jecaj na samom početku sricanja
pa da nas upamtim nezasenčene
kao što se pamti nokturno
popijen u magnovenju
Ti se zbivaš
a ja od toga zbijam se
postajem meso od herojskog tereta
u tkivu sudbonosan
podižem te sve lakšu u vazduh u kome čile
svi oseti i merenja
i jarkost ovog boravka biva neopipljiva
Tu smo
ali tonemo u trepet, bledi
pod svetlom munje koja žmirka
Spavam na tvome uvetu i režim da mi usta
nisu raskovana
niti je moja tama mrtva, logična
(senke su otud stasite, stražari pred izmišljenim kapijama)
ni moja sumnja nikad razdevičena
ne štuca u srcu slučajno
ali ljubav mi nije beskrvna
niti je hladan požar
u ogledalima
gde se susrećemo prelomljeni
jedno kroz drugo prolazeći
Na usta najzad nađena pobegao sam
potonuo kroz levak tvoje školjke
na dnu disanja
možda ka sreći beslovesnoj koja se ne da pameti
gde telo prestaje da bunca
o odvojenosti i kidanju
već samo glas oslobođen još struji: živećemo
na obali Januarske Reke
tamo gde u januaru letnja žeravica
u suton zapali narandžasti okean
gde ne dejstvuju mreže bivšeg kretanja
mrlje po zidovima ne objašnjavaju naša lica
jedino gladak oblutak trena
među nama zviždi kao čigra
zaseca neposredno
u samu srž slepe radosti
