RASKOL
Malopre se setih, u čudan čas:
izlazio sam kroz prozor na mansardi i tumarao
krovovima varoši na Pelješcu, s mačkama,
u dremljiva popodneva. Tamo sunce
greje trista i tri dana u godini,
stotinjak dana kiša bunca
na italijanskom, dolazeći s pučine,
otprilike tako sam upamtio.
Imao sam jedva nešto godina, nepuno tuce.
Zavirivao sam u dvorišta, krao crne grozdove
s visokih vinjaga, kidao smokve,
bio je to dobar početak
budućeg odmetnika.
Neki mornari oterani na kopno
rvali su se s vinom na terasi kamene konobe,
ili sa krvlju zatrovanom plovidbama,
bolnom čežnjom,
prokletstvom nedogleda,
svi su sedeli okrenuti moru,
kao ludaci pred belim platnom
ugašenog bioskopa.
Krupna žena šmrcala je sučući pitu
u senovitom dvorištu,
oblivena suzama,
možda od crnog luka i papra, možda od
potajnog nekog jada,
od tužne ljubavi, ili sećanja.
Sa obale doletala je graja ošamućenih kupača,
kakofonična tugovanka. Jedva da je
to podsećalo na blud golih oblina,
na obest kopnenih sisara koji bi
da se pridruže kitovima i fokama,
više je ličilo na lavež nekog brbljivog čopora
beznadnih filozofa
koji nastoje da objasne dosadu.
Prvi put sam um ljudskog mnoštva
prepoznao kao jedno telo.
I zadnji put sam nekome zavideo
na odraslosti.
Trpanj.
To beše ime primorskog sela sa pristaništem
i karnevalom i magarećim mirom,
zadahom ribarskih mreža i ljudima sa malim
zavežljajem jezika, odrvenele mimike,
očiju zaraslih u suva korita bora, šiblje obrva.
Trpeti, podneti strpljivo bivanje
u trpnom stanju,
to je bila tamošnja zapovest, zavet,
blagoslov ili kletva,
sve je ležalo pod tim imenom.
Mora da i sad leži, imena ne umiru lako.
Krio sam se za dimnjacima, za rubljem
krovnih terasa, prisluškivao, njušio ručkove,
plenio tišinu, sve dok mi more ne probudi
na koži žeđ. Ili je to bio zov. Seme
mornarske ludosti.
Pa sam mu odlazio, grozničav,
s namerom da ga zgromim i pretvorim
u dom, u vazduh, u slast.
Čovek beži iz jednog u drugo,
neprestano, nezadrživo, to prosto moraš
saznati, čim se tako iskradeš
sa one zadate ravni, iz vidokruga,
čim naprsneš u sebi
udaren reskim zvekom nemih pitanja.
BYE BYE BLACKBIRD
uz Majlsovu trubu mislim na nju
neću da kažem ko je ona, naše zvučanje
nije imalo reči
ostajali smo i bez imena već prvim dodirom
čim bih joj osetio dah u bliskom vazduhu
u kom smo stajali tesno
kao da se u isto mesto zbijamo, nikad dovoljno
a gazila me po nožnim prstima
gurao sam svoje u njeno lice
uranjao joj kroz čelo i obraze
rebra nam se ukrštala kao viljuške
zvučne viljuške što zvone i podrhtavaju
melodijom što liči na glad
na sretno cviljenje
na škrgut mora, i još nešto, neimenljivo
bila je zagasita kao neosunčana Indija
svaka joj vlas načisto crna
sve sam ih pregledao
bludeći okom kroz prašumu kao dvonogi mrav
kupao sam se u modrom odsjaju
zbog nečeg bezumno ponosan
umotavao se njenim nitima
kao čeličnom paučinom
htejući možda da se zadavim
ili ulovim i sputam u sebi tvrdi stub
ono nemušto stablo kojim bivam
što me tvori i kroz meso ostvaruje
bila je i iznutra tamna
crn joj se biser iz oka caklio, strujeći
tačno u mene
nikud dalje
bila je ljudska zverka što zuri u svoj totem
ohlađena lava
gola pod nebom nestalnim i mnogolikim
no ipak pokornim u svom detinjastom urnebesu
umiljavao sam se i rogušio
grmeo, pljuštao, sipio sitno
bilo me svukud, ali nad njom se nadnosih
spreman za pad i žudeći da tonem
sasipah se u to crno ogledalo
nje koju sam, kad se od nje načas otreznim
nastojao zaboraviti, nje raspolućene
sjajnim crnilom bez dna
nisam se setio da je zovem Crnom Pticom
odista na pticu jedva da je ličila
a odletela je
gorko nenadano
mada je u tom letu bila oduvek
što kasno spazih
zanet u svoju zanovet
još ne znajući da sam se ogaravio nepovratno
da sam njen
njenim sam vlasima onu crnu šipku u sebi
već prvim dodirom uhvatio
ne, nije umakla meni, ni od mene
crnim je onim krilima izmahujući
naprosto morala onamo negde
kroz pusti udah svakodnevnog nepovrata
naprosto odhujati
rastopiti se u noć i tišinu
JEDNOSTAVNO MORAM
Jednostavno moram mnogo da pijem,
da pijem da bih pisao, mnogo vode, kafe,
supu sveta, od gorkih trava čaj,
mnogo kotrljajućih slika, glasove u magli,
vina po koju kap.
Da nakapam žeđ na-sušni hlebac,
da bih ga popio
uz očenaš, uz dudovu rakiju,
da bih pisao
moram Adamovu jabučicu da popijem,
reku pisma da progutam u kratkim sezonama,
da popijem svečani utisak
o slavnim, o grdnim sitnicama,
o pompi istorije,
uz vino kap po kap.
Pijem drveće, vazduh s lastinih krila,
žitni vetar, prirodne i natprirodne ludosti.
Moram da popijem sve što očekujem,
svaki udarac, i dar i mar.
La Mar je žena,
špansko more što žubori u španskim selima.
Moram da popijem more, barem bokal.
Da bih pisao, jednostavno,
vrč hude mudrosti staračke
moradoh da cuclam dok sam žedno mlad.
U vino pomočene filozofe,
cisternu lajavog pesničkog mleka,
zvezdano pomračenje, duha blud,
puno praznine u kojoj ćuti car.
Moram da popijem peščani žal i pusti sprud.
Moram mnogo da pijem,
nisam lud da rečnik preplovim suv.
PISMO ODNEKUD
Poverovaćeš mi kad kažem
Da živim
Sred neke sunčane ulice sa zrelom bojom kamena
Visećim vrtovima rascvetale puzavice
Prolazim dole ka moru i čiopama
Kroz mediteransko vreme
Preostalo još od doba kada su samo Feničani
Plovili
Poverovaćeš mi kad zabulaznim
Da ovde još nema sveta
Nastalog kuljanjem iz sebe samog
Jutra su netaknuta
Stare sporo do podneva
A onda planu u ludom kreketu svetla i zrikavaca
Pijući limunadu pod pegavom senkom
Smišljam bunilo
U kom bih da preležim metamorfozu
U amfibiju
Pa da lutam alejama podvodnim
Sa Herkulovim morem na leđima
Sasvim ozbiljan ludujem
Slušam fosilni jezik starožitelja
Žmurim budan na trgu
Osećam prisustvo palmi
Darovanih strpljenjem koje razgoni ljudsku misao
Razoružava
Verovaćeš
Da ovde smrt ne stanuje
Svrati počesto
Da pregovara sa starcima
Isto popodne otputuje iz marine
Agent što trguje pogrebnom opremom
Neželjen
Loše shvaćen
Ali zastupnik pristojnosti i reda
Veruješ mi zasigurno da je ovde mir precizan
Kao saće
Da se ne gubi nijedan otkucaj
Galebovi su školovani na Sorboni
A magarci bolećivi
Kao da su odrasli u zagrljaju
A ljudi
Kao da ih nema
Nekim zapanjujućim umećem stvaraju
Višak pustoši
Kadrove odsustva za stolovima
Na kojim vino toči se samo
Kraljevsko čekanje lenstvuje i ogleda se
U prozorima
Sa zadnjim dahom zime
Žene
Iznose prastare zastave neodgonetljive
Pevaju umilno i tromo
Kao vojska bez ratova
Armija sećanja
Kao da teše čoveka koji nikad sebe nije voleo
Ili bajaju
Nad svetom
Koji se otrovao
Mesom ubijenim iz pohlepe
Nećeš mi verovati
Kad doviknem
Da vraćam se ubrzo
Ribarski čamac trajekt džambo-džet
Nosim gorak začin
I setnu naricaljku koju ću deklamovati
Na paradama pesnika
DALEKO BILO
Da bi iskopao grobnu raku, moraš sebe
da ukopaš do iznad glave,
i dok te nema na površini
bacakaš se po tom tuđem večnom krevetu
ogavno žestok,
s molitvom brbljivom, tričavom,
sve u svemu bezobzirno.
U vezi s tim najviše za dušu štreca
to što si svakome ispod đona,
a koprcavo živ,
ili to nije duša, nego crevno klupko,
trza se, i samo da ti je pobeći,
žureći ukapaš se dublje,
a razdanjuje ti se: nema bežanja.
Posle s braćom ukopnicima kolegijalno
ispijaš špirit,
gorivo suvo i ljutito prava je mera
za nehaj, trepet, bes,
sukljaš paru i dim, govor se penuša
sve šupljiji,
iza prečage svakog sloga
razvaljena ćuti rupa.
Kraj plota kafane, dok mokriš, pijukne ćuk.
Kažeš mu: daleko bilo.
I kao da beskrajno daleko je.
U svakodnevnom krivolovu vrebaš iz čeke,
čekaš: da te nešto obraduje.
Zbirka pjesama „Bar-oko“, 2016. godine,„CKR Vrbas“, izabrao i priredio Srđan Sekulić.
