RESTORAN OBIČAN DAN
U restoranu sa
visokom čašom
lepim mirisima
osvetljenjem
sećam se
pradedine aršlame
Njene neponovljive slasti
Njegove oči su baš
kao tvoje
no neka te to
ne opterećuje,
Slatki
Godine za susednim stolom?
Zanimanje status poreklo?
–Oko 60
možda 55 možda 75
ko sad ume i kome
da odredi godine
Beziskusne smo neznalice
– stranci godina nemaju nego se
sa kelnerom na engleskom
ne snalaze u svetu
naše balkanske kuhinje
I uopšte svi ti turisti
po ulicama, cevčice i kačketi
A mi, smeli:
ni vodiča ni jelovnika nit aplikacije
Niko je nikada nije zvao
aršlama
nego rskavac
Padali su sa nje
Na kraju su i nju oborili
Otada nemam orijentaciju,
Dragi
KOME JE PRAREČENO
Naše majke veruju u pravilan
poredak stvari: da sve biće
ispravno ako se spakuju
na pravu stranu majice jastučnice
peškiri. Ima još verovanja
u kućne duhove (iz ukrštenice – Lari)
Leptirice čukunbabe došaptavaju mi
besanoj da čuvaju sve nas
krilima sa kojih sipi prašina
Pamtim sve u komadu:
Svetliš moj lampionu
Zelena jabuko sa užarenom jezgrom
tik pred erupciju
Bresko šeptelijo pradede moga jedna jedina
Kruško petrovačo kakve nigde nema
Zrno u grozdu pobunjeno
Nikada nisam izašla iz
voćnog lavirinta. Šta god da bude
sa nama. Biće to ceo život
