U zimu godine 2012. moj prijatelj Ivan Ivić namerio se da ode u Dalj. U Dalju je trebalo da pronađe bibliotekukoju je Jaša zaveštao Čitaonici.
Poduhvatu su prethodile konsultacije preko imejlova – treba li meni uopšte takav neki podatak; koliki je udeo Jakova Ignjatovića u tekstu koji spremam; ima li smisla opterećivati tekst dodatnim informacijama o biblioteci.
Razmišljala sam u to vreme o sasvim drugim stvarima, tako da sam bila 1) zatečena kada mi je stigla njegova ponuda 2) postiđena što sam zanemarila korpus tekstova 3) zabrinuta šta stoji iza tog poduhvata. Ne nailaziš svakoga dana na takvu ponudu, zapravo, ne znam da li je iko ikada dobio sličan predlog.
Bavila sam se tada, ili je trebalo da se bavim, srpskim memoaristima, ali Ivana nisam obaveštavala ni o čemu što sam pisala u vezi sa time. Jedino što mu nekoliko godina ranije poslah bibliografiju tekstova koje ću ispitivati.
Pristadoh. Rekoh mu da mi Jašina zaostavština ne znači mnogo za rad, ali da je moguće ostvariti kontakt i komunikaciju i imati veze. Ta saradnja je sada moderna.
Ivan je zapravo već bio odlučio da tog ponedeljka ode u Dalj. Na meni je bilo samo da uzmem ili da ostavim informacije koje će mi on proslediti.
Nešto zbog toga što je razmotrio Natalijin korpus, nešto zbog duga vremena, tek, jedne nedelje uveče odluči Ivan Slavkovič Ivič, honorarni zaposlenik u nekoliko hrvatskih publicističkih firmi, sastavljač dokumenta o srpskim školama i gimnazijama u Hrvatskoj, objavljenom koji mesec pre ekspedicije, krajem 2011, inače slobodni strelac i otac čestite porodice, odluči Ivič da višak novca iz kladionice utroši na benzin, što je iznosilo nekih stotinu kuna, te iskoristi priliku da popuni prostor između ćerkinog u školu odlaska i iz škole povratka, Ivič prelomi pa se uputi u Dalj, tridesetak kilometara od Osijeka.
Natalija Sergejevna Jovanovič, prijateljica njegova, sa nestrpljenjem iščekivaše povratak njegov, koji je odredila približno za petnaesti čas izvirujući iz lonca na vremensku prognozu za taj deo slavonske Panonije. Očekivala ga je kuvajući supu, tako kasnu u odnosu na utvrđene bačvanske običaje, i svaki časak skretala pogled na monitor u dnevnoj sobi. Po glavi joj se vrzmao Ivič, poslanstvom i predlogom sasvim nadrealan čovek, sada već husar lake konjice, sa mamuzama izraslim iz natpisa All Star. Jezdi na riđoj kobili od Osijeka do Dalja, kitnjastih utvrđenja na baroknoj mapi, dok se prostor na geografskoj karti Google pretvara u trodimenzionalnu tamnozelenu putanju, sa obaveznom svetlosivom maglom, mestimičnih mlečnobelih pramenova. U magli jezdi Ivič.
Ivič će biti božanski provodnik komunikacije. Svi ćemo najzad biti povezani, susretaćemo se sa suzama u uglovima očiju. Pokidani kablovi iz kojih vire žice naših nekadašnjih kontakata zauvek biće zaceljeni moćnom izolir-trakom; otkinuti udovi sada će imati proteze odštampane 4D štampačem. Odlazićemo jedni kod drugih lako, kao žičarom koja se neprestano vrti ukrug. Od jednog tako malog poduhvata pokrenuće se lavina ljubavi, pokrenuće se ogromni purger-bal preko celog Panonskog oboda.
Zalupi Ivič vratima, nežno i uljudno, stavi ključeve u prednji džep, popravi sunčane naočare – nije bila magla, naprotiv, bio je svetao i hladan zimski čas; pokuca na vrata mesne biblioteke i nazva dobar dan bibliotečkoj radnici za kompjuterom. Objasni joj zbog čega je došao.
Ona podiže pogled sa monitora, malo se pomeri unazad i prebaci izraz na mod za učene posetioce. Videće šta može da učini.
Prošla je pored Iviča u stražnji deo, lako ga dotakavši po boku a zatim zamakla iza visoke police. Ivič pomisli da se tamo krije kakav mistični prolaz. Nije čuo ništa više.
Vratila se posle desetak minuta koji su se Iviču učinili kao sat vremena, i odmahujući glavom, sležući ramenima rekla da nema ničega. Nije sigurna, ali misli da je to Ignjatovićevo zaveštanje prešlo u naručje crkve. Ponudila da se raspita kod vladike. Neka joj ostavi broj telefona.
Supa je već bila na stolu kada je Natalija dobila obaveštenje da ima nepročitan imejl. Pošto grozničavo iščita, napisa razočaranom prijatelju… da je dobro što se komunikacija nastavlja, i da su ta muško-ženska nuđenja najbolji deo pohoda. Međutim, iz svakog slovca Ivana Slavkoviča izbijala je ljutnja kakvu nije mogao razblažiti nikakav Natalijin bećarac.
Najstariji podatak o knjižnici u Dalju pronađen je u „Zborniku o Srbima u Hrvatskoj“ (Beograd: SANU, 1999), u tekstu V. Krestića, gdje se navodi da je u Dalju 1861. godine otvorena čitaonica. Fond čitaonice značajno je obogatio pisac Jakov Ignjatović, koji je u Dalju živio od 1863. do1879. godine te čitaonici darovao veliki broj naslova, uključujući svoju privatnu knjižnicu.
Sledovalo je još jedno čekanje. Do sutra pre podne, a možda i duže.
Došli svi na purger-bal, ali nigde muzike. Propratna pisma Društvu, Matici ostavljena tavore na monitoru sa uvodom „Poštovani,“. Malo kursorovo srce drhturi, treperi nadom da će ovo putešestvije ipak otići u smeru sasvim neplaniranom, do poznanstava sasvim neočekivanih.
Na sreću, nisu dugo čekali odgovor. Imejl je dobila u utorak, već oko podneva.
Daljska se epizoda rasplela neslavno: Bibliotekarka se raspitala na nadležnom mjestu i objašnjeno joj je kako Jaša zapravo i nije imao neku bogatu i pravu biblioteku nego je, pri odlasku iz Dalja, razdijelio određen (a svakako nevelik!) broj knjiga pismenijim susjedima, pa je podatak o zaviještanju biblioteke, u stvari, izmišljotina.
Ivič u mislima prelazi preko naslova rezultata pretrage u daljskoj biblioteci. Čeka glasnicu. Da Vinčijev kod. Leš u biblioteci. Ime ruže. Vavilonska biblioteka.
Ništa od prašnjave arhive, od papira koji se rasipaju dodirom, kao sasušeno leptirovo krilo u insektarijumu. Samo odsustvo, prosto i očigledno odsustvo: okrečeni zidovi, šarene univerove police, prijatan miris novih izdanja.
Kako si zamišljao taj neveliki fond? Vitrina, svakako, žuti, sivi, crni hrbat; svitak do svitka; sveske. Sa specijalnim ovlašćenjem snimaš stranice. Žena ti pakuje ručak da se okrepiš u rudniku eksluzivnosti. Ćerka vuče za rukav da krenete već jednom kući zato što je pregledala sav šareniš, a ne može da čita na javnom mestu.
Dobro, bibliotekarka je u cijelu priču upala slučajno i s najboljim namjerama pa je nisam htio izlagati dodatnim pitanjima, ali zbilja mi nije jasno, ako je doista tako, zašto se onda tim podatkom operira u članku o Jaši na srpskoj wikipediji (Svoju privatnu biblioteku zaveštao je Srpskoj čitaonici u Dalju.), a čini mi se kako to tvrdi i mađarska verzija – mogu razbrati da se uz rečenicu o Jašinom boravku u Dalju nalazi rečenica u kojoj se spominje biblioteka.
A i šta bi, majke ti, sa tim knjigama? Tražio šta je Jakov podvlačio, čitao marginalije? Slikao za fejs? Učio mađarski?
I šta bih ja sa tim tvojim istraživanjem? Unela u finalnu verziju studije i zahvalila ti se kao i profesorima i ostalim pomagačima?
Bio jedan elektronski prazan znak, znak za nešto što ne postoji. Domet semiotike.
Fragmenti. Razasulo se.
I Natalija Sergejevna još jednom mahnu lajtnantu Ivanu Slavkoviču. Pogledom ga je pratila sve dok nije sasvim izbledeo u zlatastobeloj magli.
(2012)
