– Jebome on, da me jebo. Ja ga ne vrać’o! – Redžin glas, tiho ali naredbodavno, zasiječe vlažnu novembarsku noć.
– Al’ šta ja da radim s njim? Ovaj nije moj – skoro pa plačnim glasom oglasi se pogurena kontura čovjeka nasuprot Redže.
– Dogovor je bio da da mi mog dovezeš. Ovaj ima preko dva metra. Za glavu je najmanje veći. Fino smo bili dogovorili da ću platiti koliko god treba samo da ga dobijem nazad. Da mu pružim ono što je red i običaj. A ti dovezao potpuno pogrešnog.
Redžo se sad već nervozno češkao po svom ogromnom volovskom vratu, sa kožom pozadi naboranom kao kod francuskih buldoga. Blatnjavom vojničkom čizmom bio je oslonjen na zadnji točak vojnog džipa. Zadnja su vrata na gepeku bila otvorena i kroz njih je visilo nešto presavijeno, umotano u kaljavo šatorsko krilo.
– Haj’ daj dvista. Bar troškove da pokrijem. Grobaru stoja i meni za gorivo. I eto ti ga. Naći ćeš već čiji je. Nečiji mora biti. Javiće se već neko. I ovoga garant neko traži. Pa ti naplati tim drugima kol’ko hoš. Samo da ne vraćam. Đe ću sad s njim. U pizdu materinu. Da me još ufate dok ga zagrćem nazad. Bog me otac ne bi opr’o od sramote i podjebavanja. Svi iskopavaju a da bude Redžo zakopava. Haj tako ti boga, goni. Goni ga džabe. Evo, ne moraš ništa dati. Halal olsum. Na mene ovaj put.
Pogurena kontura čovjeka iz mraka se pomjeri prema džipu. Upaljena poziciona svjetla su bacala taman toliko svjetlosti da se lice čovjeka djelomično ukaza kroz sitnu, dosadnu kišu. Sedmicama nebrijani obrazi i veliki crni podočnjaci sablasno su upotpunjavali konturu onog što je predstavljalo orunulu ljušturu čovjeka, u svojim kasnim pedesetim. U rukama je i dalje držao omanji smotak novčanica zapadnonjemačke marke. Sad već dobro navlaženih od kiše. Drhtale su skupa – i ruke i novčanice.
– Ma nije do para. Evo, vidiš da sam ih spremio – podignuvši novčanice u vis ispred sebe, držeći ih objema rukama, uzdignute ka nebu. Kao da se carstvu nebeskom obraća. – Sve i marku što si rek’o. Viđaj, sve i marku… Al’ ovaj nije moj. Moj je bio tako sitan. K’o hlad. K’o od paučine. Sav na mater… dijete moje… moj sin…
Glas mu zastade kad to nešto zamotano u šatorsko krilo tresnu od raskvašenu zemlju, naglim Redžinim trzajem s obje ruke izvučeno iz džipa. Ispod rasklopljenog šatorskog krila ukaza se boso muško stopalo. Dok je još hodalo, mora da je nosilo obuću najmanje broj četrdeset i osam. Veliki prst, skoro potpuno crn, nekako je čudno štrčao, u svojoj ogromnoj premoći nad drugim prstima do sebe. Komad blata se, povrh svega, još bio zalijepio za sam njegov vrh, tako da je izgledalo kao da mu je neko navukao crnu ovčiju šubaru na glavu. Kao neki prstočetnik.
– Ja njega bom ne vraćam – promumlja Redžo, brišući dlanove od nogavice vojničkih hlača a potom, rukavom bluze obrisa i kišu s čela i nosa.
– Eto ti ga, trpaj i vozi. Daj ga barem onim vašim iz komisije za razmjenu. Oni će već znati čiji je. A to im i pos’o. Reci, naš’o ga u šumi, gore đe šverc ide. Nekom isp’o. Ne znam, u pičku materinu, radi s njim šta hoš al’ ja ne vraćam.
Redži je bilo samo na pameti da se što prije vrati u grad i nađe onog hajvana Idriza. Jer, od posla, očito je, noćas nema ništa. Da mu onu kičmu grbavu polomi. Da bar ima od čega biti grbav. Fino mu je bio rekao koga treba iskopati. Opisao. Rekao kad je tačno pogin’o i đe. Sve. Hajvan mu se očinjim vidom kleo da je lično pokop’o prošle sedmice tog kojeg on traži. U onoj tamo parceli za „njihove“. I to pod oznakom NN 0611. Sam je sad sebi jebavo mater što mu je vjerovao i ostavio ga samog dok je otkopavao i pakovao tijelo u džip. Bar da je zavirio u gepek prije nego je krenuo večeras. Eto, mor’o je on sjedit’ kod Bahre u kafani i buljiti u njene sise. – Jeble me sise da me jeble.
– Konju jedan, viđaj šta sad napravi – mumljao je Redžo sam sebi u bradu. Biće da je pomen na sise doprinio da se malo k’o smiri.
– Mrtvih će biti a i onih koji ih traže – pomisli. – Ne smijem pokleknuti prvi put čim nešto ne ide kako treba. Nova noć, nova nafaka.
I nije kriv Idriz ni njegovo lokanje – sad već potpuno miran, nastavljao je Redžo u sebi. Uostalom, ko bi normalan mogao svaki dan kopati i otkopavati mrtvace, sam k’o duh. – Zajeb’o se čo’jek ovaj put, pa šta. Šta se sad tu može – gori visoko, doli tvrdo.
Kako to pomisli, spusti pogled ispred sebe u blatnjavu kaljugu. Kapi kiše su bivale sve krupnije, polako se već miješajući sa prvim pahuljama snijega. Koji trenutak kasnije, začuće samo jedan škripanj nepodmazanog ležaja na točku konjskih kola. Konj, zaprežna kola i pogurena kontura čovjeka stopiće se sa prvom ovogodišnjom susnježicom. Odlazeći prazni u noć, bez tereta po koji su došli.
– Idrize, Idrize, bolje ti je da nisi zatrp’o rupu. Jer ti je valja jope kopat’, budeš li je zatrpo… – ponavljao je Redžo u sebi. Kao da ga je bio strah da ga mrtvac sa velikim prstom, što je i dalje štrčao ispod šatorskog krila, ne čuje. Šubare od blata više nije bilo. Biće da je spala dok ga je Redžo prtljao nazad u gepek.
