Kod penzionisanog pukovnika Berendejeva došao je dalji rođak Mitja Čirkov, maturant poljoprivredne škole.
– Striče – rekao je – pomozite! Pružite mi materijalnu podršku u iznosu od dvanaest rubalja! Inače ću, bojim se, poći pogrešnim putem!
– Jedan pogrešan korak si već napravio – rekao je stric. – Jer tražiš novac koji ja nemam. Ja sam samo pukovnik, a ne general.
– Onda – rekao je Čirkov – dozvolite da ostanem kod vas nedelju dana i da jedem bar u prolazu.
– I to je utopija – rekao je kulturni stric. – Pogledaj! Vidiš kako je ovde tesno od uvoznog nameštaja? Gde da te stavim? U ram?
– Striče – podigao je glas rođak iz provincije – ne izazivajte mi izliv suza! Od juče nisam jeo. Uzgred, ja od gladi potpuno gubim razum. I što je najvažnije – odmah idem pogrešnim putem.
– Put će proći onaj koji ide – neumesno je rekao Berendejev.
– Osim toga smrzavam se. Prošle zime, kad je bio mraz, nisam imao dugačke gaće i kapu. Znate li kako se to završilo? Smrzli su mi se prsti na nogama i uši na glavi!
Zavladala je tegobna tišina. Rođak je iznenada rekao:
– Umalo da zaboravim. Doneo sam vam rakiju iz Brjanska.
Berendejev je podigao obrve. Pogled mu je zablistao i zamaglio se. Kao da se setio prve ljubavi, fakulteta i dana provedenih u Osoaviahimu. Zatim je sumnjičavo rekao:
– Od repe?
– Od repe!
– Prepečena?
– Prepečena.
– Dvaput?
– Triput, striko, triput!
– Daj je ovamo – rekao je Berendejev – hoću da pogledam. Prosto iz radoznalosti.
Rođak je raskopčao pantalone i izvukao odnekud otpozadi termofor u kojem se nešto bućkalo.
Stric je doneo iz kuhinje makarone ko su ličile na konopac za sušenje veša. Izvadio iz vitrine čaše. Termofor se, menjajući oblik, praćakao u njegovim rukama kao štuka.
– Živeli! – rekli su uglas.
– Zamezi! – velikodušno je nudio stric. – Uzmi soli, nemoj da štediš!
Ponovo su ispili, zajapurili se, zapalili cigaretu. Stric je sipao po treću i rekao:
– Eh, Mitja! Kako ti zavidim! Proći će jedno sedam godina, a ti nećeš prepoznati rodno selo! Kolhozna polja ćemo zaliti asfaltom! Sve livade ćemo popločati pločicama! U svakoj štali biće televizor. U svakom kućerku – veš mašina! Još je Lenjin naredio da se izbriše linija između grada i sela…
– To je tačno – potvrdio je Mitja – to je nesumnjivo.
Skinuo je kabanicu, okačio je na ekser. Ispostavilo se da je ekser muva i odleteo je. Kabanica je pala na pod.
– Čuda – rekao je Mitja.
Zatim je krišom razvezao pertle na cipelama. A stric je nastavljao dalje:
– Izgradićemo komunizam! Opismenićemo ceo narod! Kuvarica će upravljati državom!
– To ne bi bilo loše – klimao je glavom rođak.
– Naravno, ima i nezadovoljnih. Koji su u službi imperijalista. Dekadenti! Ali njih je malo. Obrati pažnju, čak i u ruskoj azbuci suglasnika ima više nego samoglasnika…
– Nego šta – potvrđivao je rođak.
Ponovo su popili.
Odjednom je stric ščepao Mitju za ruku i prošaptao:
– Slušaj, hajde da odletimo!
– Kako to misliš?! – zbunio se rođak.
– Vrlo jednostavno. Kao Valentina Terješkova. Udahnućemo punim plućima. Pogledati sve široko otvorenim očima…
Stric je prišao prozoru. Zatim ga je širom otvorio i izašao na sims. Mitja je krenuo za njim. Pod Mitjinim cipelama čangrljao je lim na krovu. Ispod njegovih nogu prhnuo je golub, grebući isti lim. Prstima se držao za ram prozora, išaram kvržicama masne boje.
– Idemo! – naredio je Berendejev.
– Letimo – odazvao se Mitja.
I evo junaka gdje lete iznad sanjive Fontanke, zaobilaze televizijski toranj, prolaze predgrađa. Iza njih ostaju gotski šiljci Talina, kupola Vatikana, Egejsko more. Zemlja se smanjuje do veličine običnog školskog globusa. Od kosmičke prašine suze im oči.
Dole se jedva naziru planinski venci, okeani, šumski masivi. Mutno se presijavaju oblasti večnog leda.
– Kakva divota! – uzvikuje pukovnik.
– Šteta samo što je piće ostalo kod kuće – odgovara Mitja.
Ali stric već glasno uzvikuje:
– Bratski pozdrav hrabrom narodu Vijetnama! Dalje ruke od socijalističke Kube! Živelo neuništivo jedinstvo zemalja Varšavskog bloga!
– Udri Židove, spasi Rusiju! – odgovara Mitja…
Sleteli su u dva po ponoći. Iznad stričevog ulaza mutno je svetlela žuta sijalica. Crna mačka se bezobzirno šetala pored kontenjera za smeće.
– E pa zbogom – rekao je Berendejev vadeći ključeve.
– Kako zbogom? – zbunio se rođak. – Vi se šalite. Zajedno smo osvajali kosmos, a ja sad treba da spavam na travnjaku?!
– Ovdje je čisto – odgovorio mu je Berendejev – i temperatura je normalna. Sad je jug. E pa zbogom. Pozdravi ruske breze!
Teška tapacirana vrata su se zalupila.
Nekoliko minuta Čirkov je ukočeno stajao. Zatim je rukama obuhvatio levu nogu. Zubima izvukao iz đona ekser, koji mu je čitavih nedelju dana grebao stopalo. Naškrabao je tim ekserom pored pločice sa stričevim imenom kratku sočnu psovku. Onda je duboko uzdahnuo, satanski se nasmejao i krenuo pogrešnim putem.
Sergei Dovlatov, “Uloga”, s ruskog prevela Natalija Nenezić, LOM, 2021.
Knjigu možete nabaviti na: LOM
