TEŽINA Kao da sam imala telo Za trenutak, žile su me držale duže Bole me, kao kamen tiho Moje reči, probijaju kožu sada strnjike, ove stele Su nove mene dale I kao da me Gotovo ništa više ne vuče naniže Prelamam se, Sa visine sada jedino padam Kao svetlost. SUSTICANJA Da mogu da, Ova nizanja tečna učinim Jednom bi brzicom stala u tok Jadnom bi sve reke negdašnje ponovo Licem trošno nebo u sebi gledale, Dovoljno velike da sunca I prostrane grane udave U svojim razvratnim rukavcima. I jednom bi konačno, Rožnata tkiva korita njihovog ponovo Pod sobom popustila, Počela sebe pod svodom spajati Gde rubovi zemni lik rastaču, Nabrekla bi nova obala. I eto gde se stapa s glavom latica besana, Gde sriče se i niže novi viodkrug i kopna novi hvat, Gde nad močvarom negdašnjom Sada biva izdignut polen Novim započet Gde pogled se u daljini dubi i urezuje Sutrašnje obrise u svoja sticanja Gde trne se u trku I zahvatu vetra dok nova se dolina, Puni dahom rastinja. NASTAVAK Neka dođe carstvo tvoje, Da ti celu zemlju u činije sakupim Tvoja usta Da budu pamćenje ovog rastinja Što prožima tle i diže se I neka bude te Tvoje oči visoke neka Pruže ovom hodu novu punoću sveta. Uskoro ću te pamtiti kao oblik, Kao nešto ogromno u što u meni počinje tek u odsustvu, Kao mesto koje u tvojim obodima prestaje I iznova se rađa kao dan. I svetla bi Dobrog i toplog bila dovoljna Tu gde se povijam nad pruženom ravnicom tvojom I svakom ti porom lica, brazdom kročim kao Klijanje što će tek početi bez najave. TRAJANJE Samo neprestani obrti svetla, Šare što se sustižu i stružu očno dno Kao porozne ljušture, što se tiskaju kroz Rasedanje svojih Zračenja Trave kroz sneg U rotaciji javlja se kao prerušeno Očekivanje Kao prevršivanje rastinja novim zamahom, Nekontrolisano bujanje koje se Raspinje i troši u ponavljanju. KIŠNA Ostajem da se natopim U preseku tkiva i trave, troma postajem Jedna okoloslivena draž da je dovoljna Napunila bi se i ova trajna dna Tremorom otežala, okna zemna Od lakoće plavetna i sjajna Sada se raspreda pred pogledom Kao kosa, da se prolećem previjem I puštam da Natopi se i napije Prodore okolnog tkiva i tla, Da utone dublje od sebe u strahu Da će prestati. Odupri se, U toplini lica svog svemu suvišnom Ja želeću da me cela ova strmina započne I neću se brojati danom, sebe stvarnom Gde progori, Razveži me oblakom da te u sebi pokrene.
