OBRASLINE
Mokra i mahom cela,
I gde prestane započeće
U vetar sipati svoje perje puno klimanja
Talogom i trenjem kao inje nabrano
Kao mraz po korama
Kao odraz o odrazu, odsjaj što je
Što se nadmeće da pruži se i pusti
U tihom, tihom
U svetlu što se uspinje i oko što se
U prah pretvara
I najtiši požari rastu
U meni svet se snebiva
Jedan obuhvaćen sumrak
Ovog punog pare dana
Neće olako prestati
Iz tihe trave što proviruje
Što svoje tupe rogove promalja
Što rogozom straši se i svoje tučke upire
Dok čekaš na dan, daleko je
San sumoran svitanjem u nove će nalete preneti
Ovo malo što je ostalo
Za podneti
TAKAV DA NEMA IME
Tek da suši odoli pa da se i sama raspline
Tek da ima ime
To sitno perutanje po kome se
Prameni čamci premeću kao vodeni skakavci
Pevuši u dalj nemirno započet,
U bari klimav do kolena, takav da se previše pita,
Takav da veruje da postoji odgovor,
Ceo stupor, kao glava orhideje
Previše plastičan,
Oblak pa oblak pa oblak pa oblak
Utopljen sad u kišu što se kao red čvoraka striže
Poduž šume što je cela gromadna i stroga
Kao obala u sebe ugnuta
Kao odraz u oku letnje životinje
Što njuši krv
Lokva, možda nešto jedostavnijeg oblika
Možda nešto što se odavno počelo otvarati
Nazubljene krunice, čitav niz
Trščanih mlazova i sva voda u masi
Što se rasplinula kroz udove
Biljni bi joj kapilari bili presitni
Drhtavom rukom krčili gde se dočeka
Napola truplo, napola vretena ljuljaška
Nakalemljeni već su jutro, od tolike bujnosti sazdani
Nakalemljeni već su i radost
Gledaj me, oči mi bljeskaju
Nešto se ogromno predamnom otvara!
ANATOMIJA
Zid od zelenog pruža se, lice i ruke moje gde tonu
U zemlju toplu kao vlažan trbuh
U čitavu ravan što je kao gusta vilica
Rosna splasla u dugi noćni zev.
Moje ruke sada su trome i meke šape
Slapovi šiblja i bosog hoda po ravnicama, dokle dosežu
Trave što ipak bodu trenjem i vlage
Što razdiru i trule u jagodicama
Gde počinje zelenilo noktiju i usta prestaju
Gde počinju nove iz stabljike ponikle glave
Tu ti prestaješ i tu
Iz ruku padaš kao slomljen cvet,
Kao rasipanje krunice koju palcem drobim
Kao jedini čulni otisak, misleći
Odavno si prestao
I tvoja je stabljika presečena tamo gde se opireš.
Jedino još zelenilo što sa danom zamire, struji
Poduž tvog pljosnatog tela ravno i pruža se,
Članke svoje razabire i rast iz lakta nastavlja.
Njišući divlje poprsje u disanju, postaće
U zelenom okrugle od umora, smirene oči keruše
Što je majka.
Tijana Savatić, Nama je dato da smo bez odmorišta, Safara izdavaštvo, 2026.
