KANTILENA
Zora će. S njom iz jabuke izlazi crv.
Ceo je Istok okupan njegovim sjajem
zbog kog će u red stati Sever i Jug,
dok mračni Zapad kulira. Još bi da ljubi noć.
Lepo je tu, u bašti. Svako se nada smokvi,
sav željan da je liže i kad ne uzvraća.
Svako bi da se sklupča, da lista knjigu o Papi
i topi pepermint vlažnim damarom jezika.
Vazduh je tako gust da tuga veje iz njega
kao kad noću iz mora izroni podmornica
jer joj istekne rok pa prodaju mornare.
Njihova lica su tupa, spljoštena odnazad.
Za doručak će vetar. Jelo lako i preteško
dok cvetovi ga ne svare da nosi polenov prah.
Svetlost tumara svetom. I crv i dijamant.
Ako je svemir prestar, nije prenaseljen.
BEZGREŠNO
A šta ako pakao ipak postoji?
Ako stvarno postoji? I u njemu još jedan?
Za mene, za tebe, draga? Po jedan za svako od nas,
i jedan mali, za oboje, uz jedan za sve, skupa?
Ko tu i kako da bira? Ili da bira raj? Možda dva mala raja?
Ili tek jedan, veći, gde ne može se zajedno i nećemo se sresti?
Biti u paklu večno ili u raju nikad?
To nikad muklo govori sve o čemu zver ćuti,
ali se ništa ne čuje jer nemo ne progovara.
Šta ako stvarno postoji, raskriljen kao usne
koje sam jednom usnio pa posle jurio san,
taj san, po celom svetu, da se nada mnom sklope?
I sad, one su tu, ali možda i pakao.
Možda zjapi pod nama, možda nas čeka, bestrasno,
da se slabi od strasti ka njemu okliznemo.
Šta ako zbilja postoji? Ako vreba naš čas?
I šta mi njemu značimo, da želi da nas primi?
Da hoće da nas proguta? Vrelo, možda i hladno?
Šta ako ipak postoji? Da li ikako zna
kako da nas prepozna, ako sam nema oči?
Kroz oči nekog drugog? Ili večitog Nečeg,
neke svevišnje radnje koja se sobom ispunjava
kao trajni zadatak svevišnjeg prepoznavanja
gde Nešto uputi pogled oslobođen od vida,
a opet sve mu je jasno i začas nas prepozna,
na pustoj plaži, pred ponoć, svetleće mačje kosti?
Ili dve grudve mesa? Tako nas pakao vidi?
Ili dve veverice koje sustiže voz?
Ili kao par glista u mlečnobledoj zori,
dok se mamurne bude pod čizmom namernika?
Kao sveštena lica na karnevalu u Riju?
Kao progutan mač u izmetu sirene
koja je Odiseju najzavodljivije pevala?
Kako nas pakao vidi? Kako čeka na nas
kad nam je ovde tako neizbrisivo dobro?
Dobro? Da, lepo.
Molim? Prelepo, bar za nas,
a pakao je tamo gde nema ničega lepšeg.
Tamo su svi, i najlepši, prerumeni od krčkanja
a duše samo cvile kao raštiman hor
pod palicom dželata kome se lice ne vidi.
Čak ni osmeh, ni suza. Ni tračak sažaljenja.
Nama je ovde dobro. On ne može postojati.
Ako ga neko želi, neka stane u red.
MOLITVA
Ah, dušo, duše vetra, molim te da se vratiš.
U zavičaj mi dođi, tu gde više me nema.
Živim u slikovnici gde svaka slika je nema.
Pored zelene breze tu laje zelen pas.
Kraj oraha, pod borom, usnuo je orijaš.
Otud sviće svanuće. Niko ne pita zašto.
Svet uvek tako počne: neko bi baš taj orah.
Njegovo drhtavo jezgro, ogoljeno iz ljuske,
da ga mazi i pazi kao trojanac softver.
Zato, čim skrenem levo zabijem se u grčku.
Ne zemlju nego levi bok napredne naložnice.
Ona to mesto čuva. Ni da se priđe, ni prođe.
Tu večni oltar kadi. Čak ne fizički: verbalno.
I zaliva ga povazdan kremom od krastavaca.
Jedan joj nije dosta, a sigurno ni jednom.
Jednom mi je na vrata hrupio čopor prasića
jer u našoj je kući tada živeo vuk.
On sve zna, svaki krastavac, svaki sastojak kreme.
Čitao ih je s neba, kao laborant recept.
Kao pop slavski kolač. Kao domaćin česnicu.
Gle, već su razapeti i prasići i sveci.
O tome ne znam ništa. O bolu jedva nešto,
dok ćutim pred lekarom kao smrt pred dželatom.
I ne osećam ništa. Moj dah je leden. Odavno.
Od mene je na Zemlji ostao samo ud.
Priđite. I vas čeka doznaka parking servisa.
