MMF/ IMF
Zavirio sam u kita. I šta sam tamo video?
Video sam milion očiju svih onih hiljada riba
koje je kit nekad posisao, poljubio ih u usta,
uzvratio im poljubac koji mu nisu dale.
Ali su dale sve drugo: ko zna sa željom ili ne
i željom da za to saznamo ili ne saznamo nikad?
Nikad? Nikad do sad, pa ni sad, kad ih gledam,
i njih i kita i nebo koje nas, čini se, pozdravlja
zavirujući u nas kao da smo mu majka.
Mada, ko kome je majka nije lagodno saznati,
kao ni čije je nebo koje nas nejasno pozdravlja
pljuskajući u more tamo gde horizont
izmiče se od nas kao da nas izaziva.
Izazivamo svi, svakoga, svakog koga još možemo,
a koga ne možemo taj ne izaziva nas
jer taj za nas ni ne zna, nismo mu izazov.
Možda nije ni kit, možda ni hiljade očiju
usnule tu, odjednom, u gustoj, živoj supi
koja se polako hladi, kao telo u moru,
ili oksid urana tek ispušten u reku,
tečnu kičmu Evrope, tečno nazvanu Dunav.
Ili u neku drugu tekuću poluobmanu
uz koju kopni cvet večite hrizanteme,
još od Grčke, i pre, dok nije bilo Spartanaca
da je prezru, da spale svaki pomen na nju
dok trljaju se uljem bolno kvrgave masline.
Takva je najbolja, ponekad, baš kao i ovaj kit,
ta stara, masna ulješura, pokretna uljna bačva
u kojoj istorija podmazuje se za nas,
da čim je domašimo istog trena nam isklizne.
Tako isto te oči, i one nekud izmiču
da ne uzvrate pogled baš nikome od nas,
mada se ne zna šta je to nešto tačno nazvano mi,
jer svako pliva sam u ovoj punoj praznini,
isprazno punoj jazbini koja je mogući kit.
Tu kit, tamo ja, onde stepa, na virtuelnoj mapi
pomalo izgužvanoj od upotrebe rasa:
sto miliona Rusa i samo jedan Kinez.
Svi ostali su otišli da slave Olimpijadu.
Tamo je i taj Grk: nije rob ali ni Spartak,
čak nema lično ime, kao ni MMF –
nadzvučni beleg blaga u blagoj utrobi kita.
A ako nema ime, drugo mu ne treba.
Može da pluta bez njega ta gladna ribica.
PONEKAD
U nekom od ovih slova ponekad iskri trag
svih onih drugih, potonjih, koja bi da ga slede,
ako bi sledila ikog: jer čim taknu se drugog
ona već nisu svoja, podložna tom da se raspu,
u nedogled, u značenja, koja bi da se roje
kao oblak parfema tek istisnut iz boce.
I tamo je i ovde, taj miris, možda izgubljen
a opet tako pun. Tako mrtav u sebi, kao pčela u rečniku,
kao cvet, suv, na stolu, okružen upornim mrvama
od kojih ruka sveca možda bi stvorila hleb,
da za tim ima potrebe, nekoga da ga jede
ili da za njim čezne, dok se opet ne izmrvi.
Ponekad svet je nečitak kao knjiga i hram,
kao da je Solomon sam sebi raspleo kose
i da su bradu njegovu po svetu razneli mravi,
sitni mravi, sve sitniji, ponekad kao i ljudi
što iz te brade su ispadali i na sve strane jurcali,
pa neki trče i sad, kao gušter u vatri.
On još nosi svoj znak, a šta donosiš ti?
Dve tvoje mlečne žljezde nekad su bile zvezde,
bar u nečijem oku, kad ga razbudi um,
hladno ime za organ koji nas je sve stvorio.
I oči, tako duboke kao što plitak je jezik,
ta nekad najduža sprava, iskustvom skraćena.
I ruke, uvek dve. Treća je negde, zauzeta,
kao da u njoj je nož, a tek nekad i kifla.
Ponekad ona je prazna kao srčana komora,
i možda sakuplja zlu krv, da zlom je srcu vrati.
Bar tamo gde ga ima. A tamo gde ga nema
nema slova ni ruke: samo miris u noći, vrhunska pohota.
POSNO
Zec je razapet, pomalo, ali izlaza nema.
Oderaće ga. Ni kožuh od njega ostati neće.
Čak ni nekakav heroj neće mu izesti srce.
Ono više ni ne kuca. Pomirilo se. Sasvim.
Da mu je suza kanula, znao bi Dolinu suza.
Sirovu pesmu patnje. Sve što ga obuhvata.
Ali to nije znao: ni uteći, ni leći.
Kao mrav. Kao gušter koji se puzeći kreće.
U loncu njegovo telo prekriće šargarepom.
Ponekim listom lovora, makar da nije mu slava.
Krompir tu, krompir tamo. Limun i zrno bibera.
I peršun, da ga razmekša. Da se guta lagodnije.
I kad nema krompira to zovu poretkom, svetom.
Tu ponekad i najbolji tek završe u loncu.
Zamisli puža. Golaća. Neće valjda i njega
da dodaju uz biber. Umesto čaše vina.
Ne, to je odviše latinski, s premalo verolomstva.
Druga pesma u sumrak. Drugi kalibar sačme.
Čak ni naše rukavice nisu od njihovog krzna.
Naše su ispletene od creva nečije bake.
Ona nas gleda, smeši se. Smešićemo se i mi.
Ako nam uši i štrče nije sve kao u zeca.
