Balada o večnom Unicefu, Kforu, Kejforu, Sforu, Špancima, takoreći o svim dobričinama sveta
Bacao je karamele, karamele, pravu kišu na razvlačenje, svuda oko nas,
Jedan Španac koji tetoše i miri nas, uporno.
Pa te prigrle plave ruke Unicefa naveče, skrase te.
Karamele lete na sve strane.
Sa vozila ih uvis baci nama jedan izuzetni Španac.
Mirotočivi Španac.
Deca kleče i šunjaju se, pa svojim nosevima što liče na kuke za meso
Njuškaju za karamelama. Divno je. Sisamo preslatko seme mira.
Neretva je suva, drvo obično. Svuda jašu na karamelama,
Jedna devojčica punih džepova trči i viče: mamice, mamice, sve ću ih još noćas posisati.
Milion praznih svezaka stiglo je da nacrtamo ovcu, bombu ili tatu.
Rat, još uvek, nikad neće početi.
Jedan skoči bombu u Makarskoj, devedestmrtve godine, i svi to videše kao znak.
Jedan u tome vide šaku boga, spuštenu natenane,
Drugi kako će mu draga začeti uoči finala.
Kažu da je vuk pojeo kenjca.
U šumi, pastrmku iz konzerve uzalud njuška taj sjajni vuk.
Rat, još uvek, nikad neće početi.
Izuzetni Španac, s mirom, drka na tu činjenicu.
Oko njega niču pečurke, prave zavrzlame.
Celu noć sisaćemo, sisaćemo karamele.